Sasvim slučajno...

Sasvim slučajno, stoti post u ovoj godini. Poslednjeg dana, ove godine.

Ovim slikama vam prenosim još jedan mali deo atmosfere u kući. Spremni smo da dočekamo Novu godinu, puni radosti, optimizma, vere.

Ovo je pesma koju sam napisala pre 9 godina, kada je naša kuća, za doček 2004. bila mnoo, mnogo bogatija u odnosu na sve prethodne godine. Bogatija za novog člana.

Moja želja za sve vas je jedna, a to je DA SE OSEĆATE KAO JA, U MOMENTU DOK SAM PISALA OVU PESMU. Želja je jedna, ali u njoj su sadržane sve ostale. Sva najlepša osećanja koja postoje, sve radosti, kojima ni nebo nije granica.

        Ti si ostvarenje svih mojih snova,

         smisao života, suština postojanja.                           

         Ti obasjavaš svaki moj dan

          sjajem novih, nespoznatih osećanja.

          Vodiš me kroz jedan, novi svet

          u kom pronalazim i novu sebe,

          kroz moć ljubavi, potpune i čiste                           

           što u meni živi, samo za tebe.                     

                               SREĆNA VAM  NOVA GODINA !       

U iščekivanju

 Nisam vam rekla da volim poeziju. Možda i jesam, ne znam. Pišem poeziju,  volim  da je čitam a volim i da recitujem. Jedna od omiljenih pesama za recitovanje je "ČEKAJ ME"  Konstantina Simonova.
Veoma je "jaka" što se tiče emocija, zgodna za recitovanje, a sve te emocije su izražene na vrlo jednostavan način, jednostavnim rečima, spontano i iskreno, sa mnogo vere u ono što se čeka. Jer, sigurno će doći, ma koliko to koštalo i ma kako izledalo besmisleno to čekanje.

Svi smo ovih dana u iščekivanju. Čekamo Novu godinu, nadamo se, spremamo poklone...

I tako, dok čekam da mi se ćerka vrati sa Goča, dani mi sporije prolaze nego obično. Imam i previše vremena. Učim, spremam poklone za nju, za drugu decu, okrećem se, obrćem čekajući sutrašnji dan i njen povratak.

Ono po čemu je sutrašnji dan, druga nedelja pred pravoslavni Božić, značajan, jeste praznik MATERICE.

To je dan koji slave majke. Ne znam koliko vam je taj običaj poznat pa ću vam malo o njemu pisati.
Već sam rekla da je to, po crkvenom pravilu, pokretni praznik, a to znači da datum kada se slavi, nije određen. Treća nedelja pre Božića-to su DETINJCI, druga-MATERICE, a prva nedelja pred Božić-OCI.
Uvek pada u dane veliko posta, pa je hrana, naravno, posna. Oci mou pasti i na Božić, i tada je hrana mrsna.
Deca ustaju rano, vezuju majke, a majke, da bi se otkupile, daju deci neki poklon. Sve je to simbolično, naravno, ali je suština u šali i radosti koju donosi taj dan. Deca su jako slatka dok kriju kanape, trake, marame i ostalo čime će vezati majku, kao i kada se prikradaju da majka, kao, ne primeti šta smeraju. Naročito su slatki kad su mali, pa nespretni, pa pokušavaju više puta, jer se majka uvek, nekako pomeri pa plan propadne.

Kad smo mi bili mali, išli smo po komšiluku, vezivali svaku ženu na koju naiđemo. Skupimo brdo bombona, jabuka, šećera u kocke, oraha i raznih sitnica koje su nam predstavljale pravo blago. Običaj se zadržao u našem kraju, ali primećujem da žene nisu  raspoložene, po tom pitanju, kao nekad. Razlog, kako kažu, KRIZA. Ne volim tu reč i ne mislim da je kriza razlog. Razlog je što po nekad tako daleko odemo, da prosto, banalizujemo neke stvari. Poklon ne mora biti skup. Ne mora čak ni da se kupi. Poklon je dečiji osmeh.

Ja sam se pripremila za sutrašnji praznik, bez obzira na krizu, jer je najveća sreća biti majka, a biti žena je privilegija. Poklon sam napravila od onoga što sam imala u kući.



Dakle, polomljena figura Sneška Belića i običan beli tanjir. Eto, posle jučerašnjeg posta, znate da sam smotana i nespretna, ali sam zato kreativna, pa kad  nešto polomim, bar umem da zakrpim.

 Tanjir sam iscrtala bojama za staklo VITRAIL, a boje fiksirala pečenjem u rerni. Sneška sam toplim lepkom sastavila i zalepila na tanjir. I on je fiksiran. Prvo sam htela da zalepim ove ukrase, ali sam odustala. Umesto

toga, prevrnula sam malo po fiokama, kutijama i našla ove sitnice koje sam ubacila u tanjir. Inače, volim da kupim nešto što mi se svidi i da stavim "sa strane", u slučaju da zatreba. Ako iznenada budem pozvana negde, ili jednostavno, bez povoda da iznenadim i obradujem

nekoga.  Slikala sam sa svih strana , da vidite kako izgleda. Još samo da a upakujem i to je to!

 Ova čaša je jedna od stvari koja je čekala i dočekala da bude sređena. Nisam ja polupala ostale! Čisto da se zna! Nju sam obojila, takođe bojom za staklo, dodala sjaja i šljokica koje se ne vide na slici, ali znate vi mene... Bez šljokica, nikako! U nju sam spakovala dva mala, gipsana anđela, i  to će biti poklon za decu moje drugarice.

 Uz svaki poklon ide i po jedna ovakva balerina. Kako se prave, pogledajte kod Nataše, jer je ona sve to lepo prikazala. Ja nisam koristila COREL, ali ona je stručnjak za kompjutere isto koliko i za tekstil, pa će vas lepo uputiti u sve. A sviđa mi se i njen poslednji post.

Na zavesi, u grupi izgledaju ovako, lepše nego pojedinačno, a to je dokaz više da je u društvu sve lakše i lepše, i da treba tome i u životu da težimo. Da delimo radost, ljubav, tugu, sve momente koji čine život, bez obzira kakvo vreme bilo.

Naročito dok čekamo...

Lovely

Pa, zar nije? Prelepa je! Romantična i u mom fazonu do maksimuma.

Blog nagradica koju sam dobila od drugarica, blogerki, a uz nagradu određeni zadatak, koji nije težak, a zanimljiv je.

Najpre treba postaviti link i zahvaliti se onome od koga ste dobili nagradu, proslediti je na 15 blogova i reći 7 stvari o sebi. E, te delove najviše volim!

Nagradu sam dobila od Vesne( vesna-kreativnostidruesitnice.blogspot.com), zatim od Bojane(Bojaninetvorevine.blogspot.com) i od Klaudije (Diyahobby.blogspot.com). Od srca im se zahvaljujem. Ne samo na nagradi, već i na lepim rečima o mom blogu i radu.

Njihovi blogovi su zanimljivi i rado ih pratim. Ima dosta ideja, dobrih radova, zanimljivih razmišljanja, recepata... Uostalom, klik na link i tu ste.

Naradu prosleđujem: KAJI, budućem ilustratoru dečije literature, BOJANI iza duge, NENI, mojoj koleginici i prijateljici, MARSELI, KAROLINI, ELAIN, MARIETI, zatim ELMEDINI, NIVES, TIBOMIRI, a od mlađih tu su još i MALI IV, SANI, MILICA, još jedna MILICA i našoj dragoj SANJI sa bloga KREATIVNOST, koja misli na nas i u okolnostima koje joj ne idu na ruku.

Što se tiče mene, ne znam šta bih mogla da kažem a da to već ne znate, jer kod mene je sve jasno. Da se setim...

1. Ono sa vodom i sokom znate... Ali ne znate da me isto nervira kad kažem nekome da pijem kafu bez šećera, a taj neko mi donese slatku i kaže SAMO MALO, NEMA MNOGO ŠEĆERA. Zaboga, zašto i to malo kad kažem BEZ, BEZ, BEZ...

2. Ne volim istoriju, ne znam je i nemam želju ni da naučim, kao ni kolut napred, nazad i sve ostale stvari koje su mi kvarile uspeh u školi,

3. Nerviraju me osobe, kao moja sestra, recimo... Nerviraju me jer jedu tri puta više nego ja a ipak su mršave! Za razliku od mene.

4. Da nisam pravnik, bila bih... Pa, opet pravnik. Prosto, obožavam to zanimanje i od malena sam želela da radim nešto jako važno, ali sa tri ili četiri godine nisam znala kako se to zove, ali sam stajala sa nekom knjigom i olovkom u ruci na terasi ili bilo kakvom uzvišenju i zamišljala gomilu ljudi koji iščekuju šta ću ja reći, pa da to i urade,

5. Nisam bila stroga tom prilikom, znam, ali sam bila U PRAVU, kao i za mnoge druge stvari, ali mi ne priznaju. Polako, priznaće...

6. Volim vesele, pozitivne, zabavne, duhovite i jake ljude. Volim da sam okružena njima jer me oni podstiču da uvek budem bolja, jača... Prosto, lepo se osećam u društvu takvih ljudi, eto...

7. Šta?! Već sedma stvar? A ja mislim tek sam počela. Dobro, nema veze. Volim da pišem, da se smejem, da pričam, da putujem, da čitam, da dobijam blog nagrade... 

To je, ukratko, o meni.

 Nagrada je lovely, ali su lovely i još neke sitnice, kao što su ovi stoljnjaci i kecelja.
U ovoj fazi sam bila neodlučna, ali ne po pitanju toga koji stoljnjak staviti, već koji je najlakše ispeglati. Mislim, ispeglaću ja sve, samo, ne može ljubav između mene i pegle, tek tako, naglo, da procveta. Jedan po jedan.

I izbor je pao na ovaj, mojom rukom vezen, po čuvenoj mustri, koja se donekle, može smatrati mojim delom. Autentičnim. U pitanju su plastični držači (valjda su držači, ne znam kako bih ih nazvala) koje koristimo kada ostavljamo zimnicu, pa njima stiskamo krastavce, papriku i sve što ide u teglu. Dakle, precrtati na parče materijala sa kojim ne znate šta da radite jer ga ima malo, a opet, mnogo je kvalitetno da bi se tek tako otpisalo. I na dalje-kao u pesmi RAZGRANALA GRANA JORGOVANA.
Napomena: Ko bude došao u kontakt sa mojim vezenim stoljnjakom, o kome je reč u ovom postu, NI SLUČAJNO da ga dira, jer može da se desi da ga okrene sa druge strane, gde prizor odaje neiskusnu vezilju, a pahulje izledaju kao kada se tope, nestaju...

Lovely su i ovi keksići koje je moja mama pravila po receptu sa sajta COOLINARIKA. Trebalo bi da sačekaju Deda Mraza. Trebalo bi, ali šta sve u životu treba, a ne dešava se. Neće Deda Mraz ostati uskraćen za domaće specijalitete, ali bolje da budu sveži, zar ne?
Da, mama, kažu blogeri da sam u pravu! Daj taj keks ovamo, a sutra pravi drugi za Deda Mraza.

Lovely mi je i ova šolja, koju sam kupila davno, kao i ova kutija za keks i sva ova atmosfera.


Pre lovely kraja ovog lovely posta, recept za keks.

Odličan je, probajte.

Potrebno je: 200 gr čokolade, 400gr brašna, 1 kašičica praška za pecivo, 200 gr mararina, 150gr šećera i 2 jaja.

Pomešati brašno i prašak za pecivo sa čokoladom isečenom na sitne kocke. Umutiti margarin, dodati jaja, šećer i dodati smesu sa brašnom.

Masa treba da bude homogena. Oblikovati  loptice i peći.

Do narednog posta, dragi moji, veeeeeeeliki iskričavi pozdrav.
       

SREĆAN BOŽIĆ

                                                     


                                                           DRAGI MOJI,

SVIMA KOJI SLAVITE BOŽIĆ DANAS, ŽELIM SVE NAJBOLJE.

DA PRAZNIK PROVEDETE U MIRU I LJUBAVI, DA BUDETE SREĆNI, ZADOVOLJNI, VOLJENI, OKRUŽENI LJUDIMA KOJI ĆE VAS DA VOLE, KAO I VI NJIH.

ŽELIM DA OSTVARITE SVOJE MALE I VELIKE ŽELJE, DA IMATE SNOVE U KOJE ĆETE VEROVATI I LJUDE KOJI ĆE IH RAZUMETI I PODRŽATI.

JEDNOM REČJU, SVE ŠTO ŽELIM SEBI, ŽELIM I VAMA.

Sutra nam je divan dan, divan dan...

Divan, divan, najdivniji na svetu, jer je pre 9 godina rođena moja ćerka. Ili ja... Ne znam...

Jedino što znam, to je da se, od te večeri, sve promenilo i da mi je mnogo drago što je tako, jer to je najlepša promena u mom životu. Danas je otputovala na Goč na rekreativnu nastavu. Provešće tamo nedelju dana, znate, već, kako to ide, ali pošto joj je rođendan, ja ću otići tamo, iako nije dan za posetu. Verujem da će proslava u večernjim satima biti dobra, ali na žurkama treba da ima i nešto da se pojede, zar ne? Pošto nije dozvoljeno nositi hranu koja nema deklaraciju, ja sam spremila gomilu grickalica, koje su spakovane u ovog Sneška. Zapravo, trebalo je da bude Sneško, ali mi nekako, liči na klovna.

 Sneško ili klovn, kako vam je lakše, je napravljen od tri kutije koje sam, posle umotavanja u beli papir, ređala jednu na drugu, a pre toga, poprskala zlatnim sprejom, da bih dobila ove tačkice. Na dalje, znate i sami.

Nije teško, ali bi bilo još lepše da su kutije oblika kocke, ali u tri veličine. Znam da će se deci dopasti, ali bih volela da sam imala BAŠ takve kutije, a nemam ih jer sam planirala nešto drugo, ovo je last minute ideja.

 I još neki praznični detalj. Nedovršeno, naravno, ali za 31. će sve biti na svom mestu, obećavam.

 U ovoj prostoriji, dominantna će biti ljubičasta boja. Ne znam zašto, čak je i ne volim toliko, ali eto... Došlo mi je tako...

Ma, znate šta? Nije važna boja, važno je da uživamo u praznicima i da taj duh nosimo u sebi, da se radujemo i da radimo stvari kojima ćemo usrećiti druge, naročito naše bližnje, a samim tim i nama će biti bolje i lepše i u skladu sa tim, boje oko nas će biti, takođe lepše, a i vedrije i svetlije.

Onima koji sutra slave Badnje veče, želim mnogo sreće, da ga provedu u veselju. Da im ovaj Božić donese još ljubavi, jer nje nikad nije mnogo, radosti i ispunjenje malih i velikih želja.

U prazničnom raspoloženju

 Praznici nam stižu, počinje odbrojavanje. I mene je uhvatilo to raspoloženje, ali ovih dana nisam imala vremena da mu se u potpunosti prepustim, jer sam spremala ispite. I položila!
A onda sam ceo dan spavala, kao u stara, dobra vremena.

Danas sam pravila neke stvarčice, što po sopstvenoj ideji, što po vašim idejama. Svaki put kad vidim šta neko od vas uradi, napravi, smisli, ja se oduševim i uvek kažem: "E, baš, ću da probam i ja". Kako kažem, tako i ostane, ali ovog puta sam rešila da zaista probam da napravim neke stvari koje sam videla na vašim blogovima.

Ove zvončiće sam pravila od plastičnih flaša, postupak je jasan i jednostavan, a krajnji rezultat mnogo dobar i zakačen na kapiju. Nisu ostali neprimećeni.


Ima li neko ko ne zna koliko ja volim ovu vrstu kreativnosti, koju zovem reciklaža?

 A onda sam krenula, pa sam našla čaše od jogurta. Odakle mi toliko čaša, ne znam, jer ja jogurt konzumiram u nenormalnim količinama i uvek se kupuje u najvećem pakovanju. A onda je došao odgovor na moje pitanje u vidu poslovice KAKVA MAJKA, TAKVA ĆERKA. Ljubi je majka, sve je isplanirala!

Onda smo pravile zvončiće za girlandu na terasi od tih čaša. Na slikama se ne vidi, ali baš dobro izledaju, kao pravi, a između njih su ukrasi pravljeni od obojenih puževih kućica, koje smo skupljale tokom godine. Probajte, dopašće vam se.

 Napolju je jako hladno, ali ovaj svećnjak na zidu, kao praznični detalj, svakako daje toplinu, kao i ovi detalji i sijalice na polici, koja u letnjoj varijanti, služi za cveće.

Ovo je tek početak, biće tu još detalja, ali ove plišane igračke mnogo volim i zato sam ih iznela prve...

 U kući, u toploj sobi je mnogo prijatnije, pa tu nastavljamo svoje kreativno izražavanje, gde nas, iz jednog ugla, posmatraju naši omiljeni likovi. Sam pogled na njih me uvek oraspoloži. Ko ima srca da ne veruje u Deda Mraza? Ili, da se smeje meni zato što verujem u njega?

Da li sam pomenula vaše ideje? Da, jesam. Za početak, dve.


Na ovoj slici je, delimično urađen, kostim ovce. Ideja je sa bloga CARPE DIEM. Ana je neprevaziđena kad su kostimi u pitanju. Jedino što mislim da bi trebala da uradi, jeste da  razmisli o ozbiljnijem bavljenju kostimografijom. Znam da mislite isto što i ja, ali to recite njoj, ja sam joj već rekla! Kostim spremam za rekreativnu nastavu na Goču, gde će deca provesti nedelju dana i de će biti raznih aktivnosti. Između ostalih, biće i maskenbal.

A druga ideja je sa bloga Biljana Shabby. Ona je pravila jelku od letvica, a ja sam tada dobila ideju i napravila ovu jelku tako što sam isekla gajbicu od voća. Po dužini, u obliku trougla. Ostaće vam, ako to radite, još dva dela od kojih se može sastaviti još jedna jelka. Ukrasi-standardno! Ja od ovih držača za zimnicu pravim pahuljice, bilo da ih kačim na drapere ili preslikam na platno pa vezem. Kako god, ne postoji bolja a jednostavnija mustra za pahulje! I jeftinija! Multipraktična! Za sva godišnja doba i sve namene!

 I na kraju, tj. prvi u nizu praznika je sutrašnji Sveti Nikola, kod Srba veoma poštovan svetac i česta slava. Ovo srce je poklon za jednu preslatku i predobru devojčicu, drugaricu moje ćerke, kojoj je sutra slava. Srce  je od drveta, tako je kupljeno, a detalje smo dodale.

 Uživajte dragi moji, praznici počinju. Uživajte u svemu onom što nam praznici donose, volite i sebe i sve oko sebe. Sa srcem punim ljubavi svaki dan je praznik, zar ne?

Za mene, za vas...

Obično ne objavljujem postove ovako brzo jedan za drugim,ali danas ću napraviti izuzetak, jer ovo moram da podelim sa svima.

Prosto rečeno, srećna sam. A ko nebi bio? Ima li išta lepše od toga da vas ljudi vole, da cene to što radite, da prepoznaju da radite od srca i da maksimalno ulažete sebe?

Naravno da nema, bar ja tako mislim, a sigurna sam da i vi delite moje mišljenje. Ljubav je osnova i smisao života. Iz ljubavi je Bog stvorio svet i jedino ljubav postaje veća što se više deli.

Nataša me je danas obradovala ovom nagradom, ulepšala mi dan, iznenadila. Napravila je, kaže, samo za mene, ali i za sve koji...

Možda je najbolje da odete na njen blog OUTBOX fashion@stuff, koji je zanimljiv i gde može dosta da se nauči.

 Pročitajte šta ona kaže, nađite se u njenim rečima, ima i vas koji mi pomažete svojim komentarima, idejama, predlozima, paketima...

Ne znam šta da kažem, osim veliko HVALA Nataši na ovom znaku pažnje, a hvala i vama, dragi moji. Delite ljubav, širite pozitivnu energiju i radujte se. Život je lep.

Pripreme počinju

 Bliže se praznici. Sve je u znaku toga, a ja sam, sve do danas bila po malo lenja.
Ustvari, nije to lenjost. Zapravo, ne znam ni ja šta je, ali držalo me sve do danas, jer sam spremala ispite, učila, a šta sam naučila-videćemo.

U petak smo imali radionicu i kao što sam napisala na FB, ova grupa mora na popravni. Znam da mogu mnogo bolje, a znaju i oni. Jednostavno, nije bio njihov dan. To se dešava, nema veze, a možda sam i ja previše zahtevna. Prijatelji su mi rekli da jesam, pa po tome sudeći, moram i ja na popravni.
Svejedno, mnogo volim tu dečicu i lepo mi je sa njima. Ne bih volela da se ljute na mene, jer sve što im pričam i sve što radim je u najboljoj nameri, a to će shvatiti, ima vremena...

Paketi knjiga su stigli, biblioteka sa formira, a kako će sve to izgledati videćete, jer sada želim da se zahvalim svima koji su nam pomogli i da im kažem da su knjige došle u prave ruke.

A ja, kao što rekoh, počela sam sa pripremama za praznike, a jedino što sve to kvari, jeste moj foto aparat koji polako otkazuje, pa slike ne izledaju baš kako bi trebalo, osim kad se slika u mraku.


                                                Napravila sam nekoliko čestitki. Za početak...

 A pošto se čuda dešavaju onima koji veruju u njih, ja se nadam da će Deda Mraz, kad uzme keks iz ove kutije i popije mleko iz ove čaše, razmisliti o mom foto aparatu.

A ako i ne bude tako, nema veze. Dobroj atmosferi će svakako doprineti  detalji poput ovih tanjira,

                                                 
                                               

ili ukrasa za girlandu koje sam započela.

A onda, ulazim u sobu gde moja ćerka vredno uči. I? Imam šta i da vidim. Dete-čita li čita! I to ni manje ni više, nego o zabranjenoj arheologiji. Ćoše radnog stola je sredila, onako, u njenom fazonu, a to znači globus, kompas i ostali prateći materijal.  "Dobro je", pomislih, "što nema detektor za metal ili mikroskop koje toliko želi, inače bi i njih stavila na jelku". 

I onda pita ona mene, a ja pitam vas KAKO SE ZOVE STRUČNJAK KOJI PROUČAVA KINESKU KULTURU?

Nešto mi sa Kinom ne ide. Nikako...

A nije retoričko pitanje, očekujem odgovor...

U zimsko predvečerje

Prvi pogled kroz prozor, ovog jutra i... Iznenađenje! Pao je sneg! Naravno, deca su se najviše obradovala i bila tako pričljiva i vesela, da nisam mogla da poverujem. Obično ćute, a na pola puta do škole, počinju da se bude, čak to mesto zovu mestom za raspričavanje. A šta je onda onaj deo puta do tog mesta? Ne znam, a ne znaju ni oni. 

Po povratku iz škole, rutinske obaveze, a onda zimske radosti. Dan je kratak, hladno je. Sneg pada. Nekim biljkama ne smeta, a neke smo morali uneti u kuću i ušuškati ih da bi preživele. 

 Ovaj divni kaktus koji sam pre dve godine kupila ćerki za Božić, je procvetao. Pun je pupoljaka i cveta u ovo doba godine, pred Božić.

 Naredne godine, za rođendan je poželela kućicu za ptice. I dobila, naravno. Njene želje su uvek skromne kad su materijalne stvari u pitanju,

 jer ono što je zaista raduje, to je ova ptičica, ušuškana u gnezdu, u ovoj kućici, čiji ulaz ona brižljivo sređuje i redovno ostavlja mrvice. I ja sam bila mnogo srećna kad sam videla prvo gnezdo a onda i vrapca. A tek kad sam videla da je uspela da ga slika! Pa, to me je ostavilo bez daha. Uvukla je objektiv u kućicu i eto...

Veče polako pada

Ulazimo u kuću, sređujemo utiske, pravimo planove, pričamo o svemu, kao i uvek...

O kruškama iz našeg voćnjaka koje nisu krupne i ne izledaju savršeno, ali su neprskane i zdrave, o ovom buketiću suvog cveća koji je dobila za prošli rođendan, o tome kako je lepo kad dečaci poklanjaju devojčicama cveće,          

o tome kako će za praznike sve sijati i gde je najbolje staviti ove fenjere i betonske ptice,

da li sutra da ponese ovu tašnicu u školu? Bela je, pufnasta, zimska... Slaže se uz kapu i šal. O tome kako sam je heklala i da li se sećam kako smo kupile ovu vunicu,

Kakve poklone napraviti, kome, koliko čestitki poslati...

U toplini doma, ispunjenog ljubavlju, uz čaj, planiramo večeru. Toplu, ukusnu, zdravu... Vatra pucketa, toplo nam je u svakom pogledu.

Ulična svetla se pale, pada noć. Veje sneg, hladno je, ali iz tople sobe to deluje romantično.

Ova figura je jedna od mojih omiljenih. Dobila sam je na poklon. Kad god je pogledam, padne mi na pamet izreka koja kaže da ako  želite nekog da nahranite, dajte mu ribu, ali ako hoćete da mu pomognete, naučite ga da lovi. To jeste tačno, ali ne može svako biti dobar lovac, a šta kad dođe vreme da nemamo snage za lov? 

Svako može da se nađe u ovakvoj situaciji, ma kakav lovac bio. Sutra ću, zajedno sa svojim detetom, kome će ovo biti lekcija, potražiti stvari i paket poslati na adresu Doma za nezbrinuta i stara lica, a na mom FB je slika i adresa. Svi možemo odvojiti po malo, zar ne? A ako neko ne može da pomogne, neka podeli sliku, to bar nije teško, kao što je teška ovakva starost. Oni nemaju novogodišnje dekoracije, niti razmišljaju o tome. Ne znam kakva im je večera, niti da li je imaju. Nemaju ništa od onoga što imamo mi, ali zato imaju NAS.

Zar ne?