Danas je dan odmora. Posle jučerašnjeg ispita koji sam, naravno, položila, ali nisam baš briljirala, niti imala priliku da pokažem neko znanje. Zapravo, baš dobra prilika da vidim gde grešim i naučim neke stvari. Iskoristila sam tu priliku, nadam se, na pravi način.
Znate, malo je tragikomično sve to, jer uvek nosim kesu sa sobom. Znam da će mi trebati, a sa druge strane, prisustvovala sam nekim suđenjima gde su situacije bile jako teške i mučne. Sve sam to podnosila normalno. Naravno, bilo je tu raznih osećanja, misli, dilema, ali što mi je mučno kad mi kažu da izvadim protezu bolesniku-e, to vam ne mogu opisati! Zbog takvih situacija nosim kesu.
Na svu sreću, tu su "moji momci", kolege, koji mi maksimalno pomažu, razumeju me, podržavaju i bodre. Da nije mene, ne bi bilo prilike da se nasmeju, ne bi imali kome. Svi znaju da smo tim! I u školi i u kafićima!
A sad ozbiljno! Ozbiljna prilika je u pitanju! Republički konkurs u Nišu, na temu "U slavu Cara Konstantina", a na slici je rad moje ćerke, koji se zove "Put setlosti".
Prošle godine je osvojila treću nagradu za pesmu "Ružno pače", ali ove godine, zbog kompleksnosti i zahtevnosti teme, konkuriše likovnim radom.
Naravno, nadgledala sam i pomogla u sečenju krpe, kojom je urađen ovaj kovčeg, a sve ostalo je uradila sama. Od ideje do realizacije. Trebalo je da se upotrebi što više vrsta materijala i da rad liči na mozaik. Kao što vidite, kombinovala je i materijale i tehnike, pa tu ima svega-od ljuski jaja, do 2k laka.
A ja sam, po narudžbini, uradila ovu sliku. Prilika je 8. mart. Lepo je ispalo, ali ima jedan problem. Naime, slika je namenjena učiteljici mo sestrića, a on je čvrsto obećao, da u tome neće da učestvuje. Ne voli učiteljicu i tačka! Verujem da će se to rešiti i da će biti prilike da otkrije i njenu bolju stranu.
A pošto sam, već, radila, i bila u elementu, rešila sam da iskoristim priliku da napravim nešto i od školjki, kojih imam, pa... Da ne kažem na tone, ali, skoro toliko.
Uvek sam ih volela i za mene su bile nešto najsavršenije što je priroda stvorila. Toliko oblika, nijansi, svaka je savršena, savršena... Preko leta obavezno nosim nakit od njih, a u svojoj blizini MORAM da imam nešto plavo i neku školjku, inače ne mogu da funkcionišem. Sam pogled na njih me tako opušta i utiče pozitivno na mene, u svakom smislu.
Na podlozi od medijapana, izlepljenoj tapetama, napraila sam, za svoju ćerku, ovo slovo. Lepila sam školjke u dva reda. Jedna preko druge, da se popune praznine, a mašnu je ona odabrala, jer u sobi ima dosta tufnastih detalja u zelenoj i ljubičastoj boji.
Uradila sam još neke stvari, ali o tome u narednim postovima.
Želim da vam kažem, da sami stvaramo i slike i prilike. Potrudimo se da naša slika bude vedra, vesela, pozitivna, da našoj deci bude na ponos, a prilika za to je svaki novi dan!
Znate, malo je tragikomično sve to, jer uvek nosim kesu sa sobom. Znam da će mi trebati, a sa druge strane, prisustvovala sam nekim suđenjima gde su situacije bile jako teške i mučne. Sve sam to podnosila normalno. Naravno, bilo je tu raznih osećanja, misli, dilema, ali što mi je mučno kad mi kažu da izvadim protezu bolesniku-e, to vam ne mogu opisati! Zbog takvih situacija nosim kesu.
Na svu sreću, tu su "moji momci", kolege, koji mi maksimalno pomažu, razumeju me, podržavaju i bodre. Da nije mene, ne bi bilo prilike da se nasmeju, ne bi imali kome. Svi znaju da smo tim! I u školi i u kafićima!
A sad ozbiljno! Ozbiljna prilika je u pitanju! Republički konkurs u Nišu, na temu "U slavu Cara Konstantina", a na slici je rad moje ćerke, koji se zove "Put setlosti".
Prošle godine je osvojila treću nagradu za pesmu "Ružno pače", ali ove godine, zbog kompleksnosti i zahtevnosti teme, konkuriše likovnim radom.
Naravno, nadgledala sam i pomogla u sečenju krpe, kojom je urađen ovaj kovčeg, a sve ostalo je uradila sama. Od ideje do realizacije. Trebalo je da se upotrebi što više vrsta materijala i da rad liči na mozaik. Kao što vidite, kombinovala je i materijale i tehnike, pa tu ima svega-od ljuski jaja, do 2k laka.
A ja sam, po narudžbini, uradila ovu sliku. Prilika je 8. mart. Lepo je ispalo, ali ima jedan problem. Naime, slika je namenjena učiteljici mo sestrića, a on je čvrsto obećao, da u tome neće da učestvuje. Ne voli učiteljicu i tačka! Verujem da će se to rešiti i da će biti prilike da otkrije i njenu bolju stranu.
A pošto sam, već, radila, i bila u elementu, rešila sam da iskoristim priliku da napravim nešto i od školjki, kojih imam, pa... Da ne kažem na tone, ali, skoro toliko.
Uvek sam ih volela i za mene su bile nešto najsavršenije što je priroda stvorila. Toliko oblika, nijansi, svaka je savršena, savršena... Preko leta obavezno nosim nakit od njih, a u svojoj blizini MORAM da imam nešto plavo i neku školjku, inače ne mogu da funkcionišem. Sam pogled na njih me tako opušta i utiče pozitivno na mene, u svakom smislu.
Na podlozi od medijapana, izlepljenoj tapetama, napraila sam, za svoju ćerku, ovo slovo. Lepila sam školjke u dva reda. Jedna preko druge, da se popune praznine, a mašnu je ona odabrala, jer u sobi ima dosta tufnastih detalja u zelenoj i ljubičastoj boji.
Uradila sam još neke stvari, ali o tome u narednim postovima.
