понедељак, 14. децембар 2015.

Happy star


Odavno, znam, nisam napisala post, a rekla sam sebi da ću ove godine biti aktivnija na blogu. Nisam održala obećanje, ali zato ćete sad, videti zašto.

Nena me je tagovala za jednu blog igricu, gde treba da napišem čega ću se sećati iz 2015. godine. Mislim, i da nije bilo te igrice, svakako bih napisala post, jer se u poslednje vreme mnogo toga desilo.
Iskreno, ne svodim račune krajem godine. Radujem se svakom novom danu, svakom prazniku a lepih stvari se uvek sećam bez obzira na datum. Volim život, znate to, i svaki dan je poseban i priča za sebe. Naravno, ne znači da je meni sve dobro i u najboljem redu, ali ako postoji i tračak nade, ja ću se za njega uhvatiti. A vi? Čega ćete se vi sećati iz 2015? Neću da tagujem nikoga, jer se tagovanja ponavljaju ponekad, već ko želi neka napiše u narednom postu.

Ove, 2015. godine, kao što rekoh, desilo se mnogo lepih stvari. Neke se vide, neke ne, a meni su,definitivno, draže one koje nisu vidljive, jer se tiču nekih mojih odluka, unutrašnjih promena i ostalih stvari koje su  me učinile jačom, stabilnijom i pokazale mi, da tako kažem, put.

Od novina koje se vide, najveća je "Happy star"! To je, dragi moji, moja radnja! Mala, šarena, vesela radnja u kojoj se, osim stvari, može naći i mnogo pozitivne energije, smeha, razumevanja, ideja i svega što ljudima u poslednje vreme nedostaje.

Odluka je pala preko noći! Otvaram radnju! Bez dvoumljenja, jer znam da ja mogu da izađem na kraj sa tim. Uostalom, iako ne mogu, za to je potreban dokaz, zar ne, a ne može se znati dok se  ne proba?
Čvrsto verujući u sebe i svoj naum, krenem u akciju u čiji pozitivan ishod je malo ko verovao. Izuzimam vas, kreativce, jer mi smo poseban soj.

Mislila sam da imam dovoljno robe za početak, s obzirom na haos u kući, ali se ispostavilo da je to malo, kao što je bilo malo para za ulaganja, tj. nimalo, ali, bože moj, snaći ćemo se, pa je prvih dana sve izgledalo lepo, jer je novo, zanimljivo, pa se taj nedostatak nije ni primećivao.

Naravno, morala sam da se snalazim, a gde drugo nego po otpadu. Komšije su malo čudno gledale, nenaviknute na mene, ali ja sam pevušila i radila. Onda su mi se približili, videli da nisam strašna nego kreativna, pa i sami učestvovali u kreiranju izloga a onda i ostalih potrepština.























Dakle, na samom početku, to je izgledalo ovako. Ne znam šta vi mislite i kako to deluje na slikama, ali  meni je bilo veoma oskudno, a ja, pride, bez aparata.

Kad sam radila vrata ovog ormara iz vremena kad sam ja išla u školu, opet je bilo zgledanja i sumnjičavih pogleda. Vrata namazana prerađenim uljem, crna, oštećena...



Poduhvat je uspeo, nastavnica zadovoljna, pa je na red došao sat za učionicu matematike. Eto, volim da crtam, pa sam crtala. Ne mora sve da bude salveta.





A onda sam crtala i ove suncokrete. Ovde još nisu bili završeni. Meni se dopao ovaj poslužavnik. Ali, dopao se samo meni i jednoj devojčici koja ide u umetničku školu. Ona ga je odmah primetila dok su ga ljudi zaobilazili. I zaobilaze ga, još.




I kao što rekoh, volim da crtam. Te mojeljubavi nisu bili pošteđeni ni zidovi. Ova žuta boja, počela je da mi deluje monotono, pa ja malo da razveselim prostor!




A sad? Sad radnja izgleda malo bolje. Svakodnevno dodajem neke detalje, prilagođavam se.











Koristim sve što mi je pri ruci od materijala i mogu vam reći, da ljudi pozitivno reaguju na nešto što je drugačije. Treba vremena, naravno i svaki početak je težak, ali dobro je.

Pozitivne reakcije su bile i na ovo, kulturno popodne, kako smo ga nazvali, gde su se deca i nastavnici družili sa piscima. Moji prijatelji, Ivan i Braca, odazvali su se mom pozivu da gostuju u našoj školi. Ne zbog njihove, lične promocije, jer, obojica su afirmisani pisci, već da bi se deci o mogućilo nešto što je, bar dok sam ja išla u školu, bilo normalno, a to je druženje piscima, glumcima, članovima raznih udruženja, gde su se promovisale vrednosti kulture, tradicije, umetnosti...

Atmosfera je bila opuštena, deca oduševljena, a oni koji pišu pesme, priče, bili su u prilici da ih pročitaju. Kao znak podrške, od Brace su dobili knjige na poklon. A onda je meni jedna sjajna misao pala na pamet!
Da, čim sam izgovorila da imam ideju, čuo se uzdah: "Šta si sad smislila?"
"Pa, eto" kažem ja, "smislila sam da se, recimo, izda jedan zbornik radova a u njemu da budu radovi sve talentovane dece iz ove škole".

Dobro, sad, odmah se postavilo pitanje novca, ali sam i za to našla rešenje.





Sve u svemu, ko preživi ovo moje pisanije, neka ostavi komentar i neka pročita romane "Uzgajalište klonova" Ivana Rajovića i "Carigradski drum" Bratislava Petrovića. Nećete se pokajati, kao što se nećete pokajati ni ako sledite svoju zvezdu, ma koliko to teško bilo. Verujte, dovešće vas do vašeg sna. Na tom putu, otkrićete sebe, koliko god mislili da ste to što jeste, iznenađenja uvek postoje.












































среда, 7. октобар 2015.

Uz jutarnju kafu

 Dobro jutro svima!

Da, ustajem rano. Jako rano. Na prvom mestu, da bih ispratila dete u školu, a i volim kad mi dan počne u jutarnjim satima. Uz kafu, pravim planove, razmišljam i ćutim. Volim da pijem kafu u tišini, naročito tu prvu.

Da li ja postajem stara ili se dan stvarno skraćuje-ne znam i zato sam rešila da ovaj post objavim sad, uz jutarnju kafu. Doduše, drugu po redu.

Slike su od prošle godine, iz mesta koje se zove Arsen (Arcen). To je selo, ustvari, u provinciji Limburg, Holandija, koje ima dosta turističkih atrakcija. Svojstveno Zapadnoj Evropi jeste da nema velike razlike između sela i grada kao što je to kod nas. Putevi su podjednako dobri, u selima ima tržnih centara, prodavnica, supermarketa i sve ostalo što je potrebno za normalan život. U gradu je ponuda robe i usluga veća, ali zato selo ima svoje prednosti, u smislu prostora i nekog mira za sve one koji bi da se bave nečim, šta god to bilo.


Zamak je renoviran relativno skoro, i zdanje sa početka 19. veka, pretvoreno u mesto koje je veoma posećeno.



Oko zamka su jezera, a kad uđete na samo imanje, imate utisak da tu još uvek neko živi. Neki delovi su pretvoreni u hotel, pa može i da se provede nekoliko dana u njemu. Taman je toliko dovoljno da se sve lepo vidi i uživa u lepoti.


 Ne znam tačno koliko hektara zauzima imanje, ali sam prilično sigurna da su velike cifre u pitanju, s obzirom da smo proveli tamo skoro čitav dan.









  Kao što vidite, tu se mogu naći biljke iz celog sveta. Negovan, brižljivo sređivan vrt koji zauzima ceo prostor, ispresecan kanalima, živim ogradama, mostićima, odvaja, da kažem, jedan deo sveta od drugog, jer tu su i grčka, italijanska, istočnjačka i mnoge druge bašte. Svbaka predstavlja odraz specifičnosti države čije ime nosi.









 U ogromnom stakleniku, gaje se egzotične biljke. Iako su prirodni uslovi simulirani, biljkama odgovaraju, što se vidi po tome što daju plodove.

Najveću pažnju posetilaca, definitivno, privlači istočnjačka bašta, sređena po principima feng šuija. Tu se može svašta videti, od klepsidre pa do najrazličitijih i najneobičnijih biljaka. Sve je mirno, tiho, jer samo okruženje čoveka tera na to.
Ima nešto u tom feng šuiju, ali meni, koliko god da je lepo, nešto ne odgovara. Previše mi je tiho. Dobro, nisam ni ja neki galamdžija, ali ne volim stvari koje me usporavaju, najprostije rečeno, a u ovom delu sam se osećala baš tako. Usporeno. Čim smo izašli, morala sam da uradim zvezdu da bih se malo razmrdala.



 Ovo je samo deo fotografija koje sam napravila tamo. Da bih vam pokazala sve, trebalo bi mi nekoliko postova, ali mislim da je i ovoliko dovoljno da se prenese deo atmosfere ovog lepog mesta.





I naravno, da se ne propusti nešto, slikala sam i usput sve što mi se dopalo, a ove scene sa tikvama me uvek oduševljavaju, za razliku od pljuska koji je počeo iznenada. Na svu sreću, bili smo već na putu kući, u kolima.

I kao što uvek govorim, svet je veliki i lep! U to se uverimo  kad upoznamo i njegov najmanji deo, a zamislite šta sve postoji, a o čemu ne znamo ništa?