Nove zanimacije

Odavno rešavam da se ozbiljno posvetim šivenju. "Singerica" moje babe je bila prva mašina sa kojom sam se srela, u smislu da sam mogla da sednem i da vrtim do mile volje. Pre toga, naravno, skidan je kaiš koji ide na onaj veliki točak sa strane.  Dopadalo mi se to uvek, a tim pre što je dugo vremena to bio jedini način da se izrazi kreativnost. Nismo znali za dekupaž, origami i ostale veštine. Rešavam, kažem, ali uvek nekako iskrsne nešto drugo i dan za danom, to prođe, a imam gomilu materijala i stvari određenih za prepravku. Ali od svoje odluke ne odustajem. Bez obzira na pospanost ovih dana, loše vreme ponekad može da ide na ruku, pa sam krenula u akciju.

Doduše, ovo je zimus rađeno. Neki, koznakoliko XL muški džemper, izuzetnog kvaliteta, koji sam isekla na delove i od rukava napravila šal. Dobro je ispao, sviđa mi se. 

Od ostatka sam napravila jastuk, suknjicu za preko helanki, krajnje jednostavnu, traku za kosu i milion mašnica. Kažem vam, koznakoliko XL.

A kad smo kod jastuka, ovaj je napravljen od pamučnog podmetača za jelo. Lepa, neobična nijansa zelene boje, sa romantičnim natpisom,

a od starih farmerica i jedne haljine, opet jastuk u novogodišnjim bojama. Jastuka nikad dosta, da...

Nažalost, kompjuter mi je bio u servisu pa su se slike izbrisale, tako da ćemo morati da se zadovoljimo ovima koje su pretekle. I vi i ja, ali dovoljne su da se vidi da sam radila, zar ne?

A ovih dana, opet sam izvadila sve i krenula. Za početak, ovaj detalj, takođe, vrlo jednostavan u svakom smislu, a nastao je na jednoj dosadnoj, muškoj majici. Ne znam joj veličinu, ali za moj ukus, previše je uska s obzirom da je muška.

 Isekla sam deo oko rukava, vrata, gde sam malo preterala sa otvorom, pa sam dodala ovaj detalj koji liči na treger. Moja sprava za izvlačenje savršenih okruglina imala je malo veći prečnik. Unutrašnjost srca seckala sam makazama, a ivice, ispod kojih je trag hemijske olovke koji nije hteo da se opere, obradila sam ovim koncem. Pa, kad sve sagledam, bolje što se nije oprao...

I tako, kad krenem, kad mi lepo ide, ja ne mogu da se zaustavim. Vidim ja da sam stvorena za ovo i da samo ako želim, mogu da napravim veliku karijeru na ovom polju, ali neću da se hvalim, držaću se i dalje jednostavnih modela. Na redu je tunika koja se lako kroji. E, ovog puta će sprava za savršeno oblikovanje otvora biti manja. To kažem poučena prethodnim iskustvom.
Sve sam lepo skrojila i sad najzanimljiviji deo - peglanje! Šalim se, ne volim da peglam, pa sam zato rešila da popijem kafu.

Ne vredi, neće samo da se ispegla, moram ja. Mogla bih još sto kafa da popijem isto bi bilo, a ne priliči nekome mo želi ozbiljno da se bavi ovim da pije toliko kafa, zar ne? Da, tako je, nema šta da pitam! I sve sam to lepo uradila, ali kad je trebalo da se ušije, ja ušijem pogrešno! Vidim, rukav mi nešto čudno stoji, ali dobro, sve dok ima dva, sve je u redu. Shvatila sam gde je greška, ispravila, ali nekako ništa nije bilo kako treba. Odjednom su moji snovi o velikoj karijeri splasnuli. Možda ja i nisam za ovo?

Nema veze, ostaviću to za sutra, mogu, evo, da napravim još jedan jastuk od ovog džempera. Boja jeseni, taman! Jesen će brzo doći, da ne ostanem nespremna. Jastuk u jesenjim bojama svi treba da imaju...

Nakon toga, razmislila sam i vratila se prethodnom delu, za koje mi je ćerka rekla da ga ne oblačim ni slučajno! Dobro, neću, učim se samo... Ako ćemo pošteno, i mene je ovo podsetilo na jednu vrstu košulje, možda nikad i ne obučem...

A sutra, tj. danas, ispravila sam greške, shvatila šta je nedostajalo i već je bolje, ali o tome...sutra!

Romantične sitnice

      Ovo proleće je baš kišno. Ne volim tamne oblake, ali činjenica da se sunce krije iza njih, menja stvari. Mada, i kiša može da bude romantična i da se, dok pada, naiđe na nešto lepo u šetnji, kao što su ove ruže, specifične boje i mirisa.

   

     Volim nežne, romantične detalje oko mene, a proleće je stvoreno za to. A i kišni dan... još jedan u nizu. Za ove sveće je potrebno svega nekoliko minuta i vrlo malo materijala. Dakle, tri najobičnije sveće, malo lepka i šljokice,

 a ako se lepo upakuje, možete i obradovati nekog ovim malim romantičnim detaljem, uz čiju blagu svetlost sve može izgledati drugačije, lepše...

     Na kraju krajeva, kišni dan može ulepšati i kafa uz parče torte napravljene od jagoda iz sopstvene bašte,

romantična pesma uz koju možete zaplesati ili jednostavno je slušati i prepustiti se sanjarenju, sami, ili u zagrljaju drage osobe. 

Kako vam drago, pustite mašti na volju i ulepšajte sebi svaki trenutak. U inat kiši!

Ljubičasta harmonija

     Prolećno jutro je. Pravo. Puno sunca, boja, mirisa posle sinoćnje kiše i svega ostalog što proleće može da ponudi. Zaista uživam u svakom momentu, jer ustajem rano. Po potrebi, u početku, koja mi je vremenom prešla u svakodnevni ritam i naviku. Volim da gledam kad se neko mesto budi, to je poseban doživljaj.

     Sunce je sve podstaklo na buđenje, ne samo ljude, već i sve ono što je preko zime bilo skriveno i usnulo. Biljke, zemlju, vodu a i kreativnost i želju da iskoristim boje oko mene i napravim nešto lepo. Ako ništa drugo, bar da zabeležim neke momente koji su satkani od boja.

     
     Ovog puta, izbor je pao na ljubičastu. U tumačenju simbolike boja, ističe se njena moć u smislu ravnoteže između plave, kao hladne boje, i crvene, kao tople. Boja kraljeva, vladara, simbol harmonije.

     Dve kutije, urađene u nijansama ljubičaste. Prvoj sam dala malo starinski izgled. Inače je bila čisto bela. Iako lepa sama po sebi, delovala mi je malo prazno i jednolično. Ne znam, uvek mi je čisto bela boja na nečemu tako delovala, pa, što se mene tiče, uvek se mora dodati neki detalj da razbije jednoličnost.

     Druga, sa romantičnim motivom na salveti, istim onakvim kakvi su mi na jastucima koje ćete videti uskoro. Problem kod ovih motiva je što,da bi ostali lepi, morate pažljivo uklapati delove šara po ivicama, da bi to i ostalo kao jedna celina. Zahteva malo vremena, ali je krajnji rezultat odličan. Postoje sitnice koje daju pečat kompletnoj slici i na koje je potrebno obratiti pažnju ako želite dobar rad. U tome je razlika između ljudi koji se bave istim zanatom, hobijem, kako god. Neki imaju viziju, neki ne. Ovi prvi se usavršavaju i žele da budu dobri u tome što rade, a drugi, jednostavno, misle da su, ne samo dobri, nego najbolji, veliki umetnici.

     Ali, koliko ljudi, toliko ćudi. i nas ima različitih, isto koliko i boja i mirisa, a ta raznolikost, ovo mesto za život čini lepšim.

     Majčina dušica, divlja biljka, veoma lepog mirisa i izgleda, raste na kamenu, kao korov. Ako je presadite i pokušate da je gajite u dvorištu, neće vam uspeti!

     Sve na svetu ima svoj ritam, svoje mesto i ono što ne možemo promeniti, ne treba da nas opterećuje. Prilagodimo mu se, jer i to je stvar tolerancije i poštovanja. Ne mora sve biti u našoj, ljudskoj vlasti i po našoj volji. Umesto toga, oslušnimo i pogledajmo šta se dešava oko nas i uživajmo u proleću i mnogim stvarima koje bismo, možda, promenili a ne možemo. Naučimo nešto iz toga, a pre svega, šta je u životu važno i neophodno i šta je to što nam život pruža. Iako  ljubičasta nije moja omiljena boja, ne mogu reći da nije lepa. Uz još neku, kao na slikama, postaje lepša i vredna pažnje, dominantni deo u ovoj prolećnoj simfoniji, relaksirajuća, harmonična...

   

Vera, ljubav, nada

     

 Znate li ovu sliku? Nekada je krasila zidove skoro svih kuća, a na njoj su vera, ljubav i nada. Kad sam bila mala, mislila sam da su na njoj tri sestre, što je, u neku ruku, baš tako, a i kako bi dete shvatilo o čemu se tu tačno radi, nego sam puštala mašti na volju, a ova srednja sestra mi je delovala kao da su je naljutili. A ljubav jeste ćudljiva i nepredvidiva, zar ne?

      Ova slika je odavno izbačena iz starih kuća, kao što su i te stare, zamenile nove, veće, lepše, udobnije... Zadržala se, vrlo retko, na nekim zidovima, a jedan od tih je i kuća mog pradede, u kojoj sam često boravila kao dete. Maženo, paženo, voljeno, jedino u široj familiji, tad, pa još rođeno na njihovu slavu.

     Prizor koji me je oduševio! Ni on se ne viđa tako često. Jedno jedino pile koje se izleglo i koga kvočka čuva svom snagom. Slikano, u istoj kući, gde više nema ljudi, samo jedan čovek koji se trudi da zadrži vreme. A vreme? Vreme-k`o vreme. Neumoljivo, nezaustavljivo...

          Njegovi svedoci, sačuvani u muzeju, govore kako se živelo. od postanka sveta, ljudi su isti u svojoj suštini. Svi se trudimo da nam život bude lakši i lepši i kad god je teško, iskrsnu vera, ljubav, nada...

     Dečji majski likovni salon u muzeju u Kraljevu. Deca su na svoj način dočarala karakteristike svog kraja, stavljajući akcenat na nošnje i etno šare i na sve ono što je karakteristično za mesto odakle potiču.

a bilo je i radova iz drugih zemalja. Cilj je bio da se pokaže deo kulturnog nasleđa. Iskreno, ne mogu da verujem da su ovo radila deca.

     Evo, Fikreta, ova slika je iz Bosne i veoma je lepa.

      Na slici je ćilim moje mame. Tkalo se sa mnogo ljubavi, vere i nade. Svaka devojka ga je nosila prilikom udaje,

pa je po toj mustri, moja ćerka napravila ovaj rad za pomenuti salon. Nije nagrađen, nije izložen, a i konkurencija je bila, zaista, jaka, što ne znači da nije dobar i da treba odustati. Nikako!

     I tako... Život se menja, prolazi, menjaju se stvari oko nas, menjamo se mi sami. Sad smo na vrhu, sad ispod vrha, nekad na dnu,

i koliko god bili okruženi ovim ili onim, odnekud nas gledaju vera, ljubav, nada.

   

Ako nisu na zidovima, kao nekad, onda neka budu u našim srcima. Za njih tri svuda ima mesta.