Dobro jutro! Sa zakašnjenjem, srećan praznik. Ustvari, ne mislim da je u pitanju zakašnjenje, jer praznik je svaki lep dan, a ovo je jedan od tih, jer ima mnogo razloga i mnogo stvari koje ga čine lepim.
Toliko je utisaka ovih dana, da ne znam odakle bih počela, ne znam, ustvari, ni gde je početak, ni gde kraj. Čak se i ne vrti u krug... Nije ni važno, ako budem konfuzna, potrudite se da nađete neku sistematičnost u priči, kojoj je centralna tema LJUBAV.
Čula sam da sam dobila paket od Barbare, ali je otvaranje moralo da sačeka veče, da stignem kući. Naravno da sam bila nestrpljiva i znala sam da je u pitanju iznenađenje, ali koliko je to iznenađenje, nisam ni slutila! Rekla sam već, više puta, da sam ja veoma bogata žena, jer imam prijatelje. I opet to kažem! I još mnogo puta ću ponoviti!
Ne znam šta bih rekla na ovo, zaista. Neću se upuštati u opis kutija, jer ih možete videti na njenom blogu i saznati sve o načinu pravljenja istih. Doduše, ovakve ne možete videti kod nje, već samo kod mene i obratite pažnju na natpis na svakoj od njih.
Neću se upuštati u komentarisanje vidljivog sadržaja, jedne od mojih slabosti, ali ću prokomentarisati onaj nevidljivi sadržaj koji jeste suština svega na svetu a to je LJUBAV koja ima bezbroj oblika i na kojoj počiva svet, od samog postanka pa do današnjih dana.
Svaki od natpisa na kutiji me je rasplakao. Osetila sam se tako moćno, tako voljeno, tako... Ne znam ni ja, ali srce mi je bilo puno. Znate taj osećaj, već. Volim što sam dobila dokaz za svoje uverenje da postoje dobri ljudi, da se oni uvek nađu, da postoji nit koja ih spaja, ma šta to bilo. Nisam sigurna da će mnogi iz mog okruženja ikada razumeti koliko ljubavi i poštovanja može da stane u samo nekoliko reči koje se ne pišu VOLIM TE.
A gde sam bila kad sam dobila tu vest? Opet, sa dobrim i pozitivnim ljudima, koji poslednjim parama kreću u borbu, ali sa velikim srcem, nadom i voljom, spremni da i te poslednje pare potroše za trenutke nečije sreće. Bila sam na izložbi u klubu "Evergreen" u Kraljevu.
Naravno, izložba i prodaja povodom 8. marta, isključivo ručni radovi, jeftini štandovi, ali atmosfera pozitivna, ljudi dobri, nesebični, mesto gde se uvek lepo osećate i gde sve funkcioniše, što se kaže, na poverenje.
Moja ćerka, pod imenom PUFNICA NAKIT je bila jedan od izlagača. Poseban štand, samo za nju, bio je veliko iznenađenje i poklon od Gagija, domaćina kluba.
Naravno da je to bilo ogromno iznenađenje za nju, ali svi smo hteli da joj priuštimo zadovoljstvo da radi ono što voli, da nauči neke stvari koje će joj značiti u životu, pa smo je podržali. Svako na svoj način i prema mogućnostima. Sad, zagovornici, tj. nepoznavaoci materije zvane dečija prava bi me osudili. Ali, zato su i nepoznavaoci, zar ne? Ja volim svoje dete, normalno, i želim da mu priuštim mnogo toga, kao i vi, ali, baš, iz te ogromne ljubavi, želim i da je naučim da život može da bude i grub i loš i da čovek mora da se snalazi. Slava bude i prođe, ali šta kad dođu oni drugi trenuci? Sigurno znate o čemu govorim! Pomažem joj u svakom momentu kad ona ne može sama, normalno, pa i oko izrade nakita, jer ja ušivam, prišivam i radim neke radove kojima ona nije vična, a i uveri ljude, na licu mesta, ko je glavni majstor, jer uvek nosi sav svoj alat sa sobom, baš zato što ljudi sumnjaju.
A ja? Ja sam ušla u tu cvetnu priču i za početak-nije loše. Ne znam šta vi mislite?
Birala sam biljke koje se lako održavaju, lako razmnožavaju, koje ne zahtevaju ništa osim ljubavi i vode.
A sledeći Klaudijine instrukcije za izradu rama, ja sam napravila ovo ogledalo za štand mojoj Pufnici.
A Danijeli odavno dugujem odgovore na neka pitanja u okviru blog nagrade. Neću odgovarati postupno, već, ovako, u nekoliko rečenica. Šole, hvala ti još jednom na toj nagradi, a ko nijhe bio na njenom blogu, neka skokne, obavezno, jer to je žena u čijem prisustvu ja ne smem da izjavim da znam da heklam. Nisam joj ni prići!
Da li sam srećna? Naravno da jesam a sreća je svuda oko nas. Ko uspe da je prepozna, taj je bogat. Porodica je jedan od oblika u kojima se sreća javlja, ili, bolje reći, u kojima nam je data. Iskreno, zavidim ti na velikoj porodici (u pozitivnom smilu), jer ja sam uvek želela puno dece, ali hvala Bogu i na ovom jednom. Takođe, odvojimm vreme za prijatelje, jer me i oni čine srećnom i bogatom. Verujem i u internet prijateljstva. Ima stvari u mom okruženju koje bih promenila, a tiču se, najpre, bacanja smeća, urednosti i još nekih stvari, što nije nemoguća misija, ali potrebna je saradnja sa svih nivoa. Gledam u budućnost, što može biti moja najbolja osobina, čaša mi je uvek polupuna, što, opet može biti i ne baš dobro, ali to sam ja. Ne volim svoju eksplozivnost, kad nekome sređam sve na gomilu, tako da ne bi bilo dobro da sam rođena negde u Turskoj ili zemlji sa sličnim mentalitetom, jer bi mi odavno odrubili glavu. Što se prošlosti tiče, 24. decembar 2003. je Dan sa velikim D i ponovo bih prošla kroz iste muke zarad tog osećaja ljubavi koji je, do tada, nepoznat. Imam gomilu knjiga, volim da čitam, a omiljeni pisci su mi Pavić, Popović, Remark... Životni moto nemam oličen u nekoj izreci, već u narodnim pričama koje su pravo, pravcato životno iskustvo. I uvek glasam za LJUBAV o čemu god se radilo!
Postoji li mera za ljubav? Kako se ona zove? Ja joj ne znam ime, ali ljubav merim pogledom, osmehom, rečima, delima... Zahvalna sam Bogu što mi je dao moć da ljubav pronađem, osetim, podelim i primim. Zaista tako mislim...
