Nego šta, nego sam svetski putnik! Gde ja mogu da stignem, to živ čovek teško može da zamisli, a da pri tom, ne mrdnem sa mesta. Da, da, u svojoj glavi sam obišla ceo svet, pa i više od toga. Evo svedoka mojih putovanja.
Ovu tašnu imam godinama. Nisam je nikad nosila, ali je bila tako lepa, da nisam imala srca da je bacim. Hvala onom ko izmisli dekupaž i slične zanimacije, jer uz pomoć salveta sve je moguće. Nosiću je na odmor, svakako, jer su sad oštećenja prikrivena, nema ih.
Ko bi rekao da je pre ovoga izgledala ovako? I ko bi rekao da nema problema koji ja ne mogu da napravim? Mislim, nije to problem, ali bih stvarno mogla da vodim računa gde šta slikam ili da nekad namestim nešto, onako, što se kaže, baš ZA SLIKANJE.
I tako, kažem vam, čudan je taj daleki svet. Od svega što oni bacaju, mogu se napraviti lepe stvari. Evo, recimo ova posuda od automata za kafu, koju sam sredila, doterala, opet, salvetama i napravila ikebanu, koju sam, takođe, mogla malo bolje da slikam, ali... Može da prođe.
Malo sam sređivala i saksije. Iskreno, mrzelo me nešto da bojim, a htela sam tufnice. Razlile su mi se, pa sam, oslanjajući se na svetske trendove, saksije obukla u mrežaste čarape, a čuvarkuće posadila u polovine kokosovog oraha.
I da ne bih ostala bez tufnica, posegla sam za ovom kombinacijom. Moje voljene žabice i zelena kofica-sveća, ali sa TUFNICAMA. Pecaljke koje žabe drže u rukama se ne vide. Nisu tu, sutra ću ih naći.
Pa, pre nego što se spakujem i krenem na odmor, napravila sam planove. Kao prvo, napraviću nešto sa savršenim tufnicama, naučiću da čitam mapu, i dalje ću učiti pet dana pred ispit, pročitaću gomilu knjiga, je to obožavam i poradiću malo na svojoj koncentraciji, jer, zaista nema smisla više silaziti na pogrešnoj stanici, upadati u muški toalet koji je dupke pun, promašiti lift i slične stvari. To svetskim putnicima ne priliči.
Jedino na blogovanje nikad ne zaboravljam, zato što vas mnogo, mnogo volim i što mi čitanje vaših postova predstavlja pravo zadovoljstvo.
