Avanti, maturanti!

U petak je u našoj biblioteci održana književna radionica, a posvećena je maturantima. U pitanju su tri devojčice, Irena, Marija i Andrea, koje završavaju osmi razred i zvanično napuštaju tu radionicu, jer je ista predviđena za decu do 15. godine. Šta da vam kažem?  Tu su od drugog, trećeg razreda, nagrade ne mogu da nabrojim, jer ih ima mnogo, njihove pesme su recitovali drugi polaznici radionice, a njih tri treba da upišu SPECIJALNE gimnazije. Zaista za svaku pohvalu.

Ostali polaznici su sami osmislili kako će sve to da izgleda, a Ivana Borisavljević i Goca Timotijević su to nadgledale i odobrile. Zar neko sumnja u njihov sud?  Tu je bio i hor ZVEZDICE, koga čine deca iz SOS dečijeg sela, a pošto je Lidija Spaski dirigent, sve je moralo da bude kako treba i sa te strane.

Program se završio, svi smo bili zadovoljni, a ja bacim pogled sa trećeg sprata biblioteke i vidim pune ulice. Maturanti! Opet maturanti! Kako je to lepo!

Pogledajte ove slike! Parada mladosti i lepote. Nemam reči. Sve me je podsetilo na to kad sam ja bila maturant, koliko mi je to veče bilo važno, kao i sve ono što dolazi posle toga. Da li možete da se setite tog dana? O čemu ste razmišljali? Kako ste se osećali? Šta ste želeli a šta vam se ostvarilo? Kako se osećate sada?



Zašto svaki dan nije ovako svečano, lepo, veselo?

MINĐUŠE

U prošlom postu sam pomenula cool to craft  i da sam tu videla dosta dobrih ideja. Takođe sam rekla da ponekad mora nešto i da se baci, ali...

To ali me je sprečilo da bacim ostatak plastike, i evo rezultata. MINĐUŠE.

Ideja nije u potpunosti moja, to ste zaključili, pa se donekle, ove minđuše mogu smatrati kopijom. Postupak rada je jasan, a krajnji rezultat se vidi i sa jedne i sa druge strane.

Dakle, iseći od plastike željeni oblik, i sa jedne i sa druge strane zalepiti ljuske od jaja, da bi se dobila reljefasta površina. Nakon toga ih obojiti i uraditi dekupaž. Jednostavno je, zar ne? Mislim da bi bilo bolje da sam odabrala drugu salvetu, svetliju sa nekim jako sitnim cvetićima. Bolje bi reljef došao do izražaja. Nakon toga sam stavila ove perlice i to je to.

Mislim da sam pogrešila u izboru salvete, i da bi minđuše bile efektnije da nisu okrugle. Takođe mislim da mi nekako prazno izgledaju. Jesu originalne, u smislu ideje, ali im fali ono"nešto" što bi ih učinilo upečatljivim i prepoznatljivim.

Ne, ne opterećujem se, samo konstatujem i razmišljam o uspelosti eksperimenta, a volela bih da čujem i vaše mišljenje. Šta bi ko od vas promenio u ovom slučaju?

Držač za maramice

Držač za maramice

Posuda za perlice

Danas mi se nešto nije dalo da uradim jedan od mojih omiljenijih kućnih poslova, a to je da izbacim smeće. Mrzelo me, naročito zbog toga što je plastika u pitanju. I što kažu, ako nešto želiš, naći ćeš rešenje, a u suprotnom, naći ćeš opravdanje. A ja sam našla i jedno i drugo. Dakle, formula 2 u 1. Uzela sam ovu flašu u kojoj je bio omekšivač i isekla jedan deo. Ako to radite, NE  BACAJTE  ovo što je ostalo! Nikad se ne zna, u naletu inspiracije šta od toga može da ispadne. Pošto su isečene stranice oštre, morala sam nekako to da rešim. Papirna traka bi bila dobro i brzo rešenje, ali ko će je naći sad. Dobro, poslužiće i rolne od toalet papira koje inače skupljam zbog Deda Mrazove kućice. Dakle, zalepite ih po isečenim delovima i na dalje se radi normalno, a to znači postupak za dekupaž. Pazi, normalno!? Ja sam tako radila, hoću reći, sve dok mi nije došlo u glavu da još imam onih parčića tapeta i što je najbolje, znam tačno gde su. I tako napravim ovaj držač za papirne maramice. I na kraju, naravno malo iskrica, šljokica, sjaja... Pa ne ide kod mene bez toga.

A od vrha flaše sam napravila ovu, da tako kažem, posudu. Kartonsko dno, neizbežna plava, školjka i to je to. Uglavnom, u tome ću držati perlice, a ostatak? Pa, po nekad mora nešto i da se baci, ali ovo je malo, pa može da ide u kantu, mada... Mada, na cool to craft sam naišla na dobru ideju. Neka, neka stoji, pa videću.

I na kraju, da ne zvučim kao voditelji dnevnika, ali zaista vam želim lep i kreativan dan, lepe snove i bujicu dobrih ideja.

Naopak dan

Ko gleda Sunđer Boba zna šta znači naopak dan.  Ni ideja za naslov posta nije moja, jer je sve drugačije zamišljeno, ali dobro danas je naopak dan zar ne?

 Mislim da znate o čemu se radi, to se svima dešava, ali ja stvari gledam sa vedrije strane, a i znam da, ako mi se danas nešto ne sviđa, ne znači da će i sutra biti tako, zar ne?





Ove dve kutije odavno imam i rešila sam danas da ih uradim. Sve sam spremila, i krenula u akciju, kad ono... Neće, pa neće, pa neće, a ja hoću, pa hoću, pa hoću!


Nekoliko puta je ovo išlo na pranje, da ne poveruje čovek! Više vremena sam prala nego što sam radila sve ostalo.

Ne znam šta se desilo, ali dekupaž mi nije ispao kako treba, tj, treba ga raditi kao na staklu, sa donje strane. Nije mi prvi put da radim tako, ali danas prosto nije išlo. Ne dam se ja, upornost je moja osobina, iako je mnogi vide kao tvrdoglavost. Operem lepo sve, pa ponovo. I tu dolazimo do suštine naopakog dana, jer sve što inače radiš, danas radi suprotno. Tako i ja krenem da lepim salvetu odozgo. Zadovoljna sam krajnjim rezultatom, iako, kažem, nije baš sve tako planirano. Od zavese koju sam danas skraćivala, ostao je ovaj plavi karnerčić, pa pošto je u pitanju dečiji motiv, može da dođe u obzir. Da se ne baci, naravno. Pozadina ovalne kutije ispunjena je neuspelim transferima. Radila sam acetonom preko slike. Mislim da je problem boja koju sam koristila za podlogu, jer se dešava da puca dok se suši i to kao da sam stavljala krakel lak. Možda se i vidi ispod ovih ovčica.

 Nije tako loše ispalo, samo mi se čini, jer nije onako kako sam ja htela, ali ima mnogo lepših stvari u ovom momentu od dve plastične kutije, a upravo odlazim da se posvetim jednoj lepoj stvari ,a to je gledanje Sunđer Boba! 

Stari radovi i matematika

Evo mene, posle onih nagrada i soka od zove. Nisam bila nešto vredna ovih dana kad je u pitanju moj hobi, zato i kažem stari radovi.

Ova slika je jedan od mojih prvih radova, i čuvam je za primer kako NE treba da izgleda nešto. Doduše, tad mi se sviđala, ali eto, mladost ludost što bi rekli, ali sa saksijama je druga priča. Tu sam već bila zrelija, iza sebe sam imala nekoliko radova sa krakel lakom, tako da je išlo bolje( i to mnogo bolje), tako da se nadam da će mi uskoro uspeti i da napišem post, a da nemam ovih praznina i da slike budu raspoređene kako ja želim. A flaše? Pa i one su stariji radovi. Radila sam ih za jednu uličnu prodaju(ne ponovila se, toliko je bila dobra). Sad, bubamara nije bila planirana, ali se desilo da mi se na tom mestu boja oštetila, jer sam ispustila flašu. Ne znam kako, ja, ovako spretna i okretna! Nije se razbila, na sreću. Morala sam to da maskiram, pa sam sa štipaljke skinula bubamaru i zalepila je na to mesto i to lakom za nokte. I, kao, što vidite, još je tu.

A gde je tu matematika? Ako pričamo o prodaji, matematika je na levoj strani brojevne prave i nastavlja tu tendenciju, bez izgleda da se skoro približi nuli, a o desnoj strani da ne govorim. Naime, konkurisala sam za posao, a uslov je poznavanje matematike i logike. To sa logikom mi je jasno i tu nisam loša,(zaboga, 2+2 =4, ako zakonom nije drugačije određeno), ali matematika!? Na sreću pa je tu SONAJ, koja mi pomaže. Sve će vam ona ispričati samo da se povrati od smeha! Priznala sam da sam bežala sa časova, a na kraju sam i prestala da idem na matematiku. Sad plaćam za grehe iz mladosti, jer od 15 zadataka, ako mi je 5 bilo tačno. Koliko je to u procentima ne znam, a u razlomcima 1/3. Dakle, deco, nemojte bežati sa matematike, stićiće vas kad-tad, pa čak i ako se desi da završite prava.

Blog i još po neka nagrada

E, dragi moji, moram da se pohvalim i da kažem kako sam juče bila vredna. Nakon jutarnjih rituala i spremanja, dala sam se na branje zove. Mislim da Good ghost ima bolje objašnjenje vezano za ovu biljku nego ja. Znam da je zovu vilin cvet. Opravdava taj naziv jer osim toga što ima sitne, nežne, bele cvetove, božanstveno miriše. Sve u svemu, napravila sam sok od zove, otišla na sajam knjiga i uradila još milion sitnica. Na kraju dana stiže mi nagrada. I to ne jedna. Znači da sam bila mnogo vredna i dobra. Od tri nagrade, jedna je od Miki, a druga od Sanje. Treća nagrada mi je definitivno najdraža, a razumećete i zašto. Evo je! To je moja ćerka spremila meni da me iznenadi. Onda smo nas dve sele, pričale, uživale u piću. Divan završetak dana, bolji ne može biti.

Druga nagrada je stigla od Sanje, pa pošto sam već navela sedam stvari o sebi i ne bih da preteram sa nabrajanjem svojih vrlina i mračnih tajni, kao što je ona u vezi tašne i knjiga, tako da ću taj deo preskočiti. Inače, moglo bi se svašta saznati u vezi polomljenih vaza, telefonskih računa i slično. U svakom slučaju, hvala Sanji.

Treća nagrada je od Miki sa bloga Male kreacije, i to je ova slatka bubamara. Hvala Miki. Rekla sam da volim da jedem sve što goji, a ni po cenu života ne bih jela barenu šargarepu, niti bilo koji kozji proizvod.
Najčešće jedem samu sebe i to pitanjem ŠTA MI JE TO TREBALO?

Da li ste znali za narodna verovanja o bubamari? Ono da donosi novac, svi znamo, a da li znate da kad se bubamara uzme u ruku i pusti da odleti, gleda se na koju stranu će odleteti, jer će sa te strane doći budući muž ili žena?
Koliko bubamara ima tačkica, toliko ima godina.
Kad vidite bubamaru u kući, očekujte goste ili povoljan glas, a jedino loše verovanje koje se vezuje za bubamaru, jeste, da kad se pojave u velikom broju, najavljuju loše događaje.

Svoje nagrade prosleđujem Silviji, gospodinu Masteru, Jasni 5, Fikreti, Nani, Marietti, Anđeliki, Gordani, Danijeli i Ljubi, koja će nam se uskoro pridružiti sa svojim blogom.

Do čitanja! Budite mi lepi, veseli, kreativni i obradujte me novim postovima i radovima.

Ništa se ne baca

Da, baš tako. Molim vas, kome je samo palo na pamet da ovaj razbijeni zemljani lonac otpiše? U redu, nije više u funkciji prvobitne namene, ali, ljudi moji!!!!! Znate šta mislim. Taman su ga spremali za kontejner, a onda se pojavim ja, super creative woman! To vam je nešto nalik supermenu kod muškaraca. I dobila sam taj lonac uz zapanjene poglede. Ako gleda poklonodavac, pozivam ga da se pokaje, jer sam ga malo sredila i  u njega ću posaditi kaktus. Još samo da ga lakiram, a i slika nije baš najbolja, inače lepo izgleda.

Nadam se da ne preterujem, ali i ovi štapići od sladoleda, koji su mi do sad stvarali grižu savesti zbog kalorija, mogu da posluže. Ovo je napravila moja ćerka, a ovi sitni ukrasi su deo uskršnje dekoracije koja je bila na zavesama, pa se spontano odlepila, a ima i delova šnalica, gumica, pokidanih ogrlica. Nismo znale gde to da stavimo, pa smo dodale na ovaj držač za ključeve, kao i ptice od parčića tapeta.

Za sad stoji tu, pa videćemo. Volim kad uradim ovako nešto, a najviše me raduje uživanje i razmena ideja sa detetom, jer se kroz jednu, naizgled običnu stvar, stvara nešto mnogo veće, a to je naša bliskost, povezanost, komunikacija, pozitivna atmosfera, bez obzira na trenutni nered. Da li i vi mislite isto?

Druga blog nagrada

Da, druga blog nagrada i drugi post danas. Taman sam jutros objavila post o kremu iz rimskog doba i pošla u blog šetnju, kad vidim MELANZANA ima novi post. Otvorim i vidim da je nagradu prosledila i meni, a vidim i reči hvale o nagrađenima.

Nagrada je prelepa, a uslovi su sledeći:

1. Navedite sedam stvari o sebi
2. Prosledite nagradu na šest blogova
3. Obavestite blogerice o nagradi.

Pa da krenem:
1. Volim ljude, volim da se smejem, družim, šalim, iskren sam i odan prijatelj
2. Da sam vlast, zakonom bih zabranila parkiranje unazad, jednosmerne ulice, a svako parking mesto bilo bi široko bar 3 metra
3. Nervira me kad nekome kažem: "Daj mi vode", a taj neko kaže :"Hoćeš sok"?
4. Još me više nervira kad kažem da neću sok, hoću vodu, a taj neko me pita:"A što nećeš sok"?
5. Verujem u Deda Mraza i čuda
6. Volim plavu boju, more, školjke, globuse, kaleidoskope, snežne kugle i naliv pera
7. Ovo nemojte nikom reći, ali tašna koju sam kupila je malo skuplja nego što sam prijavila ukućanima, a ni knjige nisu bile na rasprodaji.

Nagradu prosleđujem Klaudiji, jer je moj prvi čitalac. Znam da ima jednu, a ovu neka podeli sa dragom osobom, zatim Neni, kad izađe iz pete brzine neka je preuzme, Karolini sa Cysnes i rosas, jer je objavila post o Salvadoru Daliju koga ja mnogo volim, Elmedini i Nives jer su mnogo dobre devojke, i Edi sa Spalatinart, povodom useljenja, a sad idem da ih obavestim.

Krem iz rimskog doba

Da li sam nekad pominjala svoju kućnu biblioteku? Nisam. Bar mislim da nisam.

U nizu stvari koje volim, koje skupljam, a da ne potpadaju pod klasifikaciju LOM, jesu knjige. Za časopise nisam sigurna. Mislim, za mene to nije lom, ali ne znam za druge. Za knjige sam sigurna. I gde sam stala? A, da! Imam preko 600 različitih naslova, plus oko 200 naslova dečije literature, član sam svih mogućih knjižara, posećujem sajmove knjiga.( Elmedina ima mnogo lepe slike sa sajma knjiga, pa ko nije pogledao neka obavezno pogleda). Ovaj deo biblioteke i onaj gde stoje psihologija i filozofija su mi najdraži.

A što se časopisa tiče, tu je POLITIKIN ZABAVNIK, MALI ZABAVNIK, KUĆNE MAJSTORIJE...

Gledam jutros jedan" Politikin zabavnik"  i naiđem na recept za krem iz rimskog doba, pa mi se to učinilo zanimljivim i zato hoću da ga podelim sa vama. Recept je dostupan zahvaljujući Džonu Edvardsu, koji je bio vrstan kuvar ali i vrstan poznavalac latinskog jezika, a objavio je 1984. prevod spisa" O KUVANJU" čuvenog kuvara Apacija koji je živeo u vreme vladavine Avgusta i Tiberija.

Recept :2 šolje mleka pomešati sa 1/4 šolje meda. To zagrejati dok se med ne otopi. Pre nego što provri, skloniti i dodati umućena 3 žumanca, 1/4 kašičice muškatnog oraščeta, dobro promešati i dodati sneg od 3 umućena belanca.

Ne znam kakav je krem, nisam probala. Ko proba, neka javi, da ne kažem ko preživi, neka priča.

U svakom slučaju meni je zanimljivo znati ovako nešto, a vama?

Ambalaža i reciklaža

Jednom pozovem ja moju drugaricu na kafu. Dobro, dogovorimo se da je čekam ispred zgrade pa pravac centar grada. Eto je, silazi. Lepa, doterana, nasmejana kao i uvek. U rukama joj neka kesa iz koje nešto sija. Da, znam podsećam na jednu vrstu ptice koja voli svetlucave stvari, recite slobodno. I još kaže da je sačekam samo da odnese kesu do kontejnera. Na sreću, odmah mi dopre do mozga šta je rekla i odreagujem u fazonu TU QUOQUE BRUT, MI FILI? Doslovno prevedeno znači zar i ti, sine Brute?, a u mom, slobodnom prevodu zvuči ovako: "Šta?! Da baciš?! Da se nisi usudila!!! Daj tu kutiju ovamo."

I tako je od ambalaže u kojoj je stajala muška kozmetika nastala ova kutija maca u koju može da se spakuje poklon. To planiram i da uradim. U njoj će biti tri dečije knjige. Za oči sam izrezala karton, koji je ujedno i pokrio natpis, dodala uši, dugmiće, docrtala 3D flomasterima pegice i trepavice, a brkovi su od papira koji je bio materijal za onaj čuveni quilling u pokušaju.

Pa ako i vi imate drugaricu kao što imam ja, obavezno pitajte šta planira da baci. Da ne bude kasno. Nikad se ne zna, možda u kesi bude nešto svetlucavo, iskričavo ili bilo šta drugo što mašta može pretvoriti u korisnu ili lepu stvar.

Etno pozdrav by Boban

Sigurno se sećate mog posta ETNO SITNICE U PUNOM SJAJU, gde sam pisala kako sam na pijaci srela gospodina Bobana koji pravi ovakve stvari. Ovo je njegova najnovija ideja sprovedena u delo, i kao i prošli put, precizno do detalja.

Da pišem o ovoj kočiji inspirisala me je Rea i njeno venčanje, a i u romantičnom sam raspoloženju već neko vreme. Istina, pozadina baš i nije romantična, ali pijaca je pijaca, zar ne?

Nego da se vratim na romantiku,( kupus je ipak u drugom planu), i vreme kad su se mladenci vozili u kočijama, što postoji i danas ali retko. Takvi su nam uslovi u kojima živimo, pa je to po nekad nemoguće, ali priznajte da je LEPO.

Hajde da pričamo o...

Zavole bela mirisna ruža crni bodljikavi trn. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da je ruža zavolela trn?

I kada  mu  ona u jednu bisernu zoru reče kako ga voli, on se grohotom i prezrivo nasmejao. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da se trn prezrivo nasmejao?

A kada jednoga dana neko htede ubrati belu mirisnu ružu, trn mu izbode ruke. Ti ne veruješ meni, je li, dragi, da mu je trn izbo ruke?

Ovo je pesma Desanke Maksimović, a ja sam, inspirisana vašim komentarima o ružama na tanjirima iz prethodnog posta, pronašla ovu pesmu. Meni se sviđa, a vama?

Htela sam da pričamo o poeziji, ljubavi, knjigama, cveću, o tome kako doživljavate ružu i trn iz ove pesme, o svemu, eto... Ne, nije ovo čas književnosti, niti sam tako zamislila ovaj post, već hoću da komentarišemo međusobno, da svačiji komentar dobije odgovor, ali ne samo moj, da ovo bude prava pravcata diskusija, ako se slažete. Po meni, kroz odnos ruže trna se vidi psihologija žene, kao i psihologija muškarca. Uostalom, i Jung je to posmatrao kroz arhetipove i na osnovu likova iz mitologije tumačio mušku i žensku psihu. Ali ja se neću upuštati u teorije velikih umova sa polja psihologije, već ću govoriti sa ličnog aspekta. Pa, da krenemo, biće zabavno!

Kraljica cveća na staklu

S pravom su ružu nazvali kraljicom cveća. Volim ruže, i gajim ih sa puno ljubavi i pažnje, kako dolikuje kraljici. Ko nije znao, a to ne piše u knjigama, ruža voli društvo. Mnogo brže raste ako je okružena drugim cvećem. Kraljevska narav i sujeta. Tad se bori da bude najlepša, najveća, najmirisnija. Posebno su mi drage one neobičnih boja.

A ima i toliko pesama o ruži i njenom trnju, i pitanja na temu da li je trnje čini nesavršenom ili je njen vitez i zaštitnik. Jedno bez drugog ne mogu, nisu celina. Tako je i u životu-malo trnje, malo ruže...

Ja sam kraljicu cveća stavila na ove tanjire, koji su rađeni istom, dekupaž tehnikom, a tako su različiti, baš kao i ljudi koji su ih naručili, što mi je posao i učinilo zanimljivim.

Čarapa za Pipi

Ovo je rad moje ćerke na temu "Kreiraj čarapu za Pipi". U pitanju je nagradni konkurs koji je raspisao Kulturni centar Pančeva. Ne znam da li bi Pipi nosila ovu čarapu, ali meni se sviđa, kao i što mi se sviđa taj crtani film. Ustvari, skoro svi crtani filmovi mi se sviđaju. Skoro sam gledala Gustava i Pink Pantera i slatko se smejala, a Pipi je odgledana nebrojeno puta. Kog crtanog filma se vi rado sećate? Koje emisije? Možda Branka Kockice?

 I dok razmišljate, evo dve fotografije koje ja mnogo volim, jer sam ove labudove prvi put u životu videla. Znala sam da postoje, ali nisam imala priliku da ih vidim niti da im se približim.

Porodično blago

Ha! Šta bi čovek pomislio kad vidi naslov ovog posta? Ne, nije u pitanju nikakav ćup sa zlatnicima, jer ja blago ne vrednujem tako, iako bi mi, iskreno, dobro došao. Radi se, kao što vidite, o nečemu što je već dugo u porodici, što je sačuvano i što će biti deo zbirke starina moje ćerke. Stare fotografije njenih predaka, vojna knjižica mog dede i njegovog brata, a njenih pradeda, a na slikama je i moja prababa, njena čukun baba. Ono što je meni posebno zanimljivo jeste ovaj kupoprodajni ugovor, tj. TAPIJA, koju je potpisao 1906.

 moj čukundeda, koji je bio bogat i uticajan čovek i po kome su dali ime mom ocu. To je ugovor o kupovini jedne velike njive, koja je još uvek naše vlasništvo. Ono što sam prvo uočila kod tog ugovora, kao pravnik, jesu njegovi bitni elementi, koji su ispoštovani do detalja, a iste te elemente zahteva i savremeno pravo. Kao esteta, uočila sam savršen rukopis, naravno.


Ne znam gde su ti ljudi savladali sve  ono čemu su bili vični, a znali su mnogo toga. Način razmišljanja im je bio, čini mi se, mnogo napredniji nego današnji. Da li grešim? Generacije su odrastale u siromaštvu i bez uslova, gledano iz ugla današnjeg vremena, a bile su tako kreativne, inteligentne, snalažljive, prilagodljive...

I na kraju, dve stvari, koje su bile zabranjene nama, deci, su ovaj gramofon i radio. Ne znam kad su kupljeni, ali su mi bili, valjda zbog zabrane, jako misterozni, a naročito radio i svi ovi gradovi o kojima sam danima maštala i razmišljala. Tad nisam mogla da shvatim zašto se to toliko čuvalo i koliko je trebao čovek da se namuči da bi kupio nešto, jer moj deda nije bio bogat čovek, a mogao je. Uslov za to je bio da ode od kuće i da prestane da slavi slavu, što on nije prihvatio. Ne bih ni ja, pošteno rečeno! Svi u životu radimo kako mislimo da je najbolje, a ja mislim da je najveće blago ostaviti svojim potomcima čisto i neukaljano ime na koje će biti ponosni.

Figure od peska

 Čitam jutros vaše postove i komentare na blogovima, i vidim da su Klaudija i Sonaj u minus fazi zbog kišnog dana. Setim se ja, jednog kišnog dana, prošlog leta, kad su i napravljene ove fotografije. Ne, nije mi žao što sam pokisla, ali da je bilo hladno-bilo je.
Figure su napravljene ručno, čak sam i gledala kako ljudi to rade i ostala bez teksta. Od alata koriste lopatice, cilindre i crevo sa vodom. Figure se prave od posebne vrste peska, tj. od peska koji se specijalno oblikuje za ovu namenu, i koji je specifičan po tome što na kiši figure postaju čvršće. Mogu da traju mesecima. Urađene su perfektno a jedino što je kvarilo dan jeste kiša, koju baš ne volim.


Inače, to je bilo u sklopu zamka Hoensbroek. To je veliko i lepo zdanje, lepo opremljeno. Prava turistička atrakcija. Poslednji potomak porodice je  testamentom ostavio zamak gradu, uz uslov da ga ne smeju prodati, ali ga mogu renovirati, prepravljati, izdavati...

U tom momentu, poslužio je kao idealno sklonište od kiše. Računala sam na zaštitu hrabrog viteza, kad ono-OKLOP! Za malo mi je pobegao, pa je kišobran ostao kao najsigurnija varijanta. A o šetnji kroz zamak drugi put.