Upoznajte gospođu Dragicu

 Pre nego što počnem o događajima i slikama sa odmora, želim da upoznate, kao što rekoh, gospođu Dragicu. Dugujem joj ovaj post, kao i izvinjenje što ga nisam objavila ranije. A zašto nisam? Iskreno-ne znam, jer su slike bile spremljene, sređene, ali se uvek nametala  neka druga tema.

Pisala sam o "Zlatnim nitima" u Vrnjačkoj Banji, a na slikama ste primetili onaj divni, heklani kišobran. E, to je delo gospođe Dragice. Njene lutke su bile, po meni, nešto najoriginalnije na toj manifestaciji, a mislim da niko nije ostao bez komentara-ovakvog ili onakvog, svejedno. Razmenile smo brojeve telefona, adrese i dogovorile da se vidimo u Banji kad bude prilike. Tako je i bilo.

Dragica živi u Francuskoj, u mestu Rambuje. Rodom je, kaže, iz cele bivše Jugoslavije, od Vardara pa do Triglava. Tako i sad živi.
Po zanimanju ekonomski tehničar, ali je u Francuskoj radila u kuhinji jednog restorana. Imala je prilike da radi i bolji posao ali nije htela. Majka dva sina, dva uspešna, mlada čoveka. Lepo crta, lepo peva, svira klavir... Kad je otišla u penziju, htela je da se bavi humanitarnim radom, to joj je prvo palo na pamet, ali, zamislite čuda! U Francuskoj imaju psihološku podršku za ljude koji odlaze u penziju, savetovališta i stručnjake koji im pomažu da se prilagode novonastaloj situaciji. Kakav narod! Verovatno zbog toga kod nas ljude i ne zapošljavaju da ne bi morali u penziju. Mislim, nemate čemu da se prilagođavate i to je jednostavnija varijanta, nego da vas odvajanje od posla šokira i ostavlja posledice po psihičko zdravlje, zar ne?

Onda je došla na drugu ideju i napravila svoju prvu lutku, kao poklon unuci. Nije bila zadovoljna, pa je napravila drugu, posle druge treću i tako redom... Sa njima je imala predstavu u pozorištu, dala im je imena, odeću, karakter... Svaka je, na svoj način različita, a ipak ista, u smislu da je njihov nastanak uslovljen ljubavlju i željom da se napravi nešto novo, lepo, da se nečemu tako jednostavnom, kao što je konac, da neki novi, lepši oblik.

Pričale smo dugo i o svemu, što u njenoj sobi, što u bašti restorana, što šetajući ulicom. Kod nje ste uvek dobrodošli! Kaže da uživa u tome kad ljudi dolaze i gledaju njene lutke, dozvoljava da ih slikaju, uzmu u ruke i da im se dive, hvale ili kritikuju.

Radi i odeću za sebe, narukvice, šalove i sve je specifično po tome što se radi odjednom. Ja sam mislila da ove narukvice hekla krug po krug, pa sastavlja, ali sam pogrešila.

Njeni crteži, izgledaju jednostavno, ali su jako dobri. Neki su napravljeni dok je ležala u bolničkoj sobi, kad nije sebi dozvoljavala da se preda i podlegne onome što je htelo da je savlada, a neki su napravljeni u trenucima odmora i uživanja.

Sve u svemu, Dragica je veoma pozitivna žena, puna snage, razumevanja, a postigla je ono čemu bi trebalo svi da težimo, a to je da živi u harmoniji sa samom sobom. I pored svih teškoća i problema zato što je ona iz cele bivše Jugoslavije, pored svega što joj je to i donelo i odnelo, u njoj nema ni besa, ni ljutnje, samo razumevanje i razumevanje...

Jako je lepo kad čovek sopstvenim rukama stvara nešto, kad imamo neku veštinu kojom vladamo i kad svoje znanje upotrebimo na konstruktivan način, kad ne brojimo godine i mislimo da je za nas kasno. Svaki novi dan donosi nešto novo i treba uživati u tome što nam se pruža. Treba voleti i sebe i druge.