Dome, slatki dome

Znate kako, već, maj, ume da bude nezgodan mesec. Koliko ume da bude lep, sunčan, toliko ume da bude i kišovit. Majske kiše su iznenadne, jake, hirovite... Poljoprivrednici im se raduju, kakve god one bile, jer od njih zavisi kako će u polju roditi, tako da i mi, voleli ih ili ne, zavisimo od njih. 

Ja ne spadam u grupu ljudi koji vole kišu, ali kad sam u kući, onda mi i ne smeta mnogo, jer njeno lupkanje po krovu i prozorima me uspavljuje.

Ovo je jedan od takvih dana. Kišnih. Majskih. Dan kada mi kiša nije smetala i kad sam, neobazirući se na nju, napravila neke lepe fotografije, a dok sam slikala, po kiši, razmišljala sam upravo o ovome što stoji u naslovu posta. DOME, SLATKI DOME i o tome kako su sve životne istine sažete u jednostavne reči, tako obične da ih je, ponekad, teško primetiti. Dokaz za to je ova slika. Ne znam da li vidite šta je na njoj tačno, jer je nejasna, ali evo odgovora. Sećate se kućice za ptice na breskvi u mom dvorištu? Sećate se kad sam zimus objavila sliku ptice koja je bila u ovom gnezdu? E, pa ovo su mladunci! Skoro su se izlegli, još imaju paperje i još ih majka hrani. Pogledajte samo kako su se zbili jedan uz drugog! Ne znam da li njih kiša plaši ili uspavljuje, ali su u svom toplom gnezdu, u svojoj kućici i čekaju hranu! Drže se zajedno, to je najvažnije. Uskoro će poleteti, a do tada, ovo je njihov dom, mesto odakle će oni krenuti i gde će se, možda, jednog dana vratiti. Kad sam ih videla, bila sam neizmerno srećna! Ne mogu vam opisati koliko!

A u mom domu, gori vatra i sve miriše na kolačiće kojima ne znam ime iako ih često pravim. Uostalom, toliko su ukusni da ime nije ni važno. Mi ih zovemo krakirani kolačići, jer u toku pečenja ispucaju.

 Recept za one koji žele da probaju, glasi: 2 jaja,
                                                                60 gr margarina,
                                                                100 gr šećera,
                                                                 200 gr čokolade,
                                                                 200 gr brašna,
                                                                 1 kašičica praška za pecivo i prah šećer.

Postupak: Čokoladu otopiti na pari, a brašno pomešati sa praškom za pecivo, a margarin umutiti sa kristal šećerom, pa u umućeno dodati rastopljenu čokoladu, jaja (jedno po jedno, naravno) i na kraju brašno. Masu staviti u zamrzivač, da stoji 3 sata. Od zaleđene mase praviti kuglice, valjati ih, najpe u kristal šećer pa u šećer u prahu. Peći 10 minuta na 220 stepeni.

Ukusni su, divno mirišu i kad ih jednom napravite, poželećete da to uradite još koji put, sigurna sam.

I dok kuća, kao što rekoh, miriše na kolačiće, pogled kroz prozor me vraća u školske dane kad sva pokisla uđem u kuću, a unutra je toplo, toplo, toplo... Dome, slatki dome. Brzo bi se presvukla, zamotala  u ćebe i zaspala.

Makovi su tada, dok sam ja išla u školu, bili svuda. U kukuruzu, pored puta, a naročito ih je bilo pored pruge. A onda su, jednostavno nestali. Nije ih bilo godinama. Tek, poneki, tu i tamo...  Njihov dom je pod vedrim nebom, gde oni sami niknu, gde im vetar odnese seme... Ove godine ih ima mnogo i zaista me raduje pogled na njih. Kad vidim kako im malo treba, skoro ništa osim zemlje, a kako lepo izgledaju, ovako, u gomili, ne mogu da ih  ne uporedim sa ljudima. Znate našta mislim?

pogled sa moje terase

Sunce je ogrejalo, ali na kratko. Tek da pokaže da je tu. Čekala sam dugu, ali se nije pojavila. Umesto nje, poklanjam vam ovu sliku. Smiraj dana, noć pada, ljudi se povlače u kuće. Sutra je novi dan.

Ja vam želim lepe snove. Čuvajte ih kao i sve ono što vam znači i trudite se da ljubavlju i nekim sitnim stvarima od svoje kuće napravite dom.