Stolica

Ah, evo i mene! Čini mi se da sam bila odsutna sto godina! Toliko dešavanja ovih dana, da mi se čini da sa vremenom nešto nije u redu. Posle popodnevnog sna, od samo sat vremena, vratila sam se u normalu. Hm... Normalu...

Znam šta bi neki rekli o toj mojoj "normali" jer se moje i njihovo normalno stanje znatno razlikuju, ali relativnost je uvek prisutna u stavovima i mišljenjima, tako da, šta god ko mislio, ja tvrdim da sam u "normali".

Položila sam ispit iz patologije. Uh! Nije to toliko teško, koliko moja "normala" znači i dozu neodgovornosti, jer koliko god vremena imala, ja poslednjih pet dana učim. I ne samo to, nego svaki put kažem kako više neću tako da radim, a znam da hoću. Na ispitu šok! Dolazi devojka i kaže: "Nisi valjda naučila celu knjigu? Mi smo dobili skraćenu verziju".  Majko mila! Zar smo nas dvoje u tolikoj grupi jedini nenormalni, da nam nije palo na pamet da tako nešto postoji? Ok, nema veze. A kad sam ja videla da oni nisu ni tu, skraćenu verziju dobro naučili, možete misliti šta mi je došlo da im uradim!!! I tako, dođem ja na red, odgovaram, na pitanja, gomilu dodatnih pitanja, njima lepo da pričaju sa mnom,  a ja mislim: "Ljudi, puštajte me odavde! Imam posla kod kuće, i to ne malo, nego gomilu. Em sam naučila, em me dodatno ispitujete. Nije pošteno". I tako prođe i taj dan, vrlo uspešno, ja osvetlah obraz i dadoh se u akciju. Da se opustim malo, red je!

Sredila sam, najpre ovu stolicu. Stvarno je bila lepa, ali njena lepota nije dugo trajala. Da, dokaz više da je lepota prolazna, a plastična hirurgija unosan posao. Ako to primenimo na stvari, rezultat je sledeći:

Ovaj materijal imam već dugo i mnogo mi se sviđa. Lepo, plavo... Nisam znala šta sa njim, jer je krut, pa je zato stajao u ormaru, ali, eto, na ovoj stolici, baš lepo izgleda. Svima deluje neobično. Istina, mogla sam ove ivice malo bolje da uradim, ali može da se popravi, samo da se još malo zategne na dva mesta.

Tatinu radionicu sam uzurpirala, to sam vam rekla. Ima tu svega i sve će biti sređeno u najskorije vreme. Radim u pauzi između ručka, večere, plevljenja cveća, bašte, odlazaka kod zubara, na pijac... Kao i svi vi, uostalom.

U svakodnevnim obavezama nema skraćene verzije, ali postoje trenuci uživanja i stvari koje volite da radite. Ne moraju biti velike ali moraju nas ispunjavati. Srećan je ko ume da ih prepozna. Razumemo se, zar ne?