Vrlo dinamičan dan

I danas bi valjalo skitati negde, zar ne? Već tri dana sam tu, po najbližoj okolini, gde niko nije ni reč izustio na temu moje tašne. I tako je pala odluka da se ide u Esen, jer tamo, čula sam, ima lep tržni centar, a cene su, baš po mojoj meri. Nego, da ne bih ja slušala priče, jer u njih ne verujem, najbolje je da se ode tamo i lično se uverim. Pre polaska, par fotki. Naravno, sa tašnicom u rukama.

Dok se točilo gorivo, ja sam iskoristila priliku da se malo izgubim. Nije bilo namerno, verujte, samo, ne zovu mene džaba GPS. To je zbog mog osećaja za prostor, od koga sam, izgleda, operisana. A i dan je bio toliko lep, da je bilo šteta ne iskoristiti ga maksimalno za slikanje svega i svačega.

Ovo je bista nekog obućara, očigledno vrlo poznatog i značajnog. Nisam mu zapamtila ime, stvarno, a ni sandale  me nisu žuljale, to je bilo samo za slikanje. Mislim, da se on, kojim slučajem zvao, jednostavno Luka, Đorđe, Milan ili nešto slično, sigurno bih zapamtila, a ovako...

A onda sam malo slikala dekoracije po radnjama, na brzu brzinu, za moje pojmove, a inače, za to vreme je mogla da se natoči cisterna goriva. Tako kažu, ali preteruju, zar ne?

 Nastavljamo put i niko me ne kritikuje, a ja razmišljam kako ću sa uživanjem pojesti kobasicu čim stignemo. Povremeno tašnica izbije u prvi plan i onda mi ćerka kaže: "Gledaju mama, gledaju. Eno, malopre, dok smo se slikali, baš se  jedan čičica okrenuo i gledao". A? Tako to, znači, izgleda, kad rođeno dete zbija šale na tvoj račun! 

I evo nas, u Esenu. Lep grad, zaista. Sve je mirno, iako je dosta ljudi na ulicama, ali govorim o mirnoći koja se, prosto, oseća, o specifičnoj atmosferi svakog mesta.

 To je sam centar grada. Dok sam pila kafu, preko puta je došao ovaj gospodin. On ručno radi ove drvene figure. Prišla sam da vidim, ali nije bio raspoložen za razgovor. Takav je, šta da se radi. Šmirgla, slaže, sređuje ih, a  ispred njega je natpis da je bolje raditi za male pare nego ne raditi ništa. I zaista radi za male pare, jer su cene ovih figurica toliko niske, da ja nisam mogla da verujem! Najskuplja je 17 evra, a ispred njega je posuda u koju mu prolaznici ubacuju pare.

Pored fontane, dolazi se do katedrale, koja je jako lepa. Ne bih znala da vam kažem u kom stilu je građena, niti kada je napravljena, jer nema podataka na vidnom mestu.

Iiiiiiiiiiiii! Evo ga! PRIMARK, raj za oči, srce, dušu i novčanik. Verujte! Ako se neko nađe tamo, obavezno tu da svrati!
Zgrada sa četiri sprata, plus podrum. Spratovi, naravno, ogromni. Jedan je isključivo za muškarce, a sve ostalo za žene i decu. Kažem vam, raj!

Muke moje! Svega  i svačega, sve bolje od boljeg, jeftinije  od jeftinijeg, uzimaj, vraćaj, gledaj...
Zaboravila sam na vreme, a i uživala sam, jer sam imala žensko društvo, koje je, pre svega, iskreno. Ako mi nešto ne stoji dobro, odmah se to kaže i idemo dalje.

I, taman, kad sam došla do dela sa tašnama i ostalim aksesoarom, kao grom iz vedrog neba, dopre mi do ušiju: "Nataša, požuri, ističe nam parking".
"Štaaaaaaaaaaa!!!! Parking? Zar sad, tek sam počela, kad pre"? I tako ja, krenem da se vrtim u krug i na brzinu, dohvatim dva džempera i ne gledajući. Dobro... Tri, ali taj treći se ne računa, jer mi je mali. I osećam zujanje u ušima, vrtoglavicu, osećam kako se topim, nestajem... Strašno! Užas! Ovakve tašne! Naočare! Nakit!

Baš  mi je trebao nitroglicerin, ali dobro... Može i pola kilograma čokolade, kao alternativa, iako bi najbolje bilo nekoliko tašni.
Mi na parking, kazna već zalepljena! Kakav narod! Žaliću se!
Dok JA trošim SVOJE pare u VAŠOJ zemlji, doprinosim razvoju VAŠE ekonomije, VI meni stavljate kaznu za svega petnaest minuta kašnjenja! Da li vi znate da visina kazne je daleko manja od  onoga što bih ja potrošila kupujući? A tek što mi je spao sav celulit od straha kad sam čula da parking ističe? Što sam se sva istopila? To nikom ništa, a? E, nećemo tako!

Nije pravedno, zar ne?  Naravno da nije, ali pošto sam ja tolerantna, pružiću im priliku naredne godine.

U povratku, počela je neviđena kiša, nevreme da nije moglo da se vozi. Znala sam! Tačno sam znala! Kad žena ne kupi tašnu, nešto mora da se desi.
Na kraju tog dana, zaista sam izgledala ovako, kao ova tašnica, koju sam slikala, opet, usput.

Dosta mi je takve dinamike i te vrste stresa, sledeći put idem prvo gde su tašne, da to prebrinem. Neću više sebe uvaljivati u ovakve nevolje i patnje. Previše za jedan dan, zar ne? Sutra ostajem kod kuće, valjalo bi nešto skuvati, ne bi bilo loše i da se malo jede.

Ispunila sam obećanje... Delimično... Ali, to nema veze. Uz dobar ručak, lakše je saopštiti vesti tipa koliko sam para potrošila, koliko mi treba i tako...