To nema cenu!

Ukratko: POČELI SMO SA RADIONICAMA.

Svakako neće biti ukratko, jer kod mene toga nema, osim u izuzetnim slučajevima, koje ne bih znala da navedem, zaista, iako sam, stvarno htela da bude, baš, ukratko što se tiče reči. Ali ne vredi, to sam vam ja, a i ova radionica je bila toliko zanimljiva, da moram da vam prepričam sve.

Podsećanja radi, prošle godine je to izgledalo ovako:

Lepo smo se zabavljali, družili, radili zahvaljujući minimalnim sredstvima, ljudima koji su nam pomogli koliko su mogli, nešto smo mi, kao roditelji finansirali, ali je bilo i dobrih rezultata u svakom pogledu, jer smo izašli iz okvira škole i za našu radionicu se čulo malo dalje, pa je bilo i učešća na nekim izložbama. Sve u svemu, jedno divno iskustvo i saradnja za sve nas.

Ove godine sam se malo temeljnije  pripremila, napravila plan i malo promenila pristup. Čini mi se da sam bila previše zahtevna i stroga, nisam se dobro organizovala u nekim delovima. Istina, sad ću biti još zahtevnija, samo na drugačiji način.

Krenuli smo ovih dana. Tema SVETSKI DAN DETETA. Bilo je u planu da to bude Dečija nedelja, ali tad nije bilo uslova da se počne sa radom. No, svejedno, lepo se sve to nadovezalo i tema dečijih prava se opet uklopila.

Pričali smo o, kao što rekoh, pravima. Htela sam da vidim koliko su deca informisana o postojanju, ne prava, nego obaveza, koje su njihova paralela. Namerno sam počela tom temom,  jer, iskreno da vam kažem, frapirana sam više pričama o pravima, nasilju i svim ozbiljnim stvarima, a čiji smisao je izvučen iz konteksta. Takođe sam frapirana neznanjem osoba koje rade na mestima na kojima se odlučuje baš o pravima.

I tako mi počnemo priču. Pitam ja šta znači, uopšte, imati pravo, koja prava postoje, zašto dečija prava, a onda mi jedan dečak kaže, pokazujući na poster na zidu: "Eno, ima onde, sve tu piše o pravima", ja se nasmejem i kažem: "Zlato moje, ako sam se ičega u životu načitala, onda je to pravna literatura. Ja sve to imam zapisano u glavi, odavno već". Ali, eto, oni nisu znali da su prava moja struka, ja sam za njih, jednostavno NATAŠA, osoba prema kojoj svi potrče kad vide da nailazim i počinju da pričaju u glas, a šta pričaju? Ko će razumeti najmanje tridesetoro dece koja istovremeno pričaju?

Sve u svemu, vidim nepoznavanje elementarnih prava, neshvatanje suštine, a o obavezama da ne pričam. Kad smo to lepo razjasnili tako što sam na tabli nacrtala klackalicu i na jednoj strani napisala PRAVA, a na drugoj OBAVEZE i objasnila jedno, kako god se zvalo, ne može samo da bude na toj klackalici, jer onda igra ne postoji, počeli smo da radimo.

Četvrti razred je obrađivao pravo na slobodno vreme. Napravili su ove "knjige" koje su trebali da ispune po svojoj želji i u slobodno vreme, a ta knjiga treba da sadrži sve ono što predstavlja njih, kao ličnosti. Opuštena atmosfera, sedenje i na podu, seckanje, pričanje... Šta da vam kažem?

 Drugi razred je obrađivao pravo na igru. Pričali smo o tome koliko je igra važna, šta je sportsko ponašanje, kako tokom igre poštujemo nečija prava, koje su naše obaveze...
Da, naravno, znaju oni ovu igru, a igraju je na kompjuteru, a ako nema struje, kao tog dana, crtaju polja u sveskama.
Još  ne mogu da poverujem niti da vam opišem kakvo je ovo otkriće bilo za njih!!! Pa, oni nisu hteli da idu kući, hteli su da se igraju, a pošto je bila samo jedna tabla, a njih mnogo više, rekla sam da, za domaći, naprave svoju tablu. I već sutradan, doneli su table i igraju se.

Ovo su radovi prvaka, tema je pravo na život, pa u okviru toga, zdrava hrana, kao naša obaveza ophođenja prema sopstvenom životu i zdravlju. Počinjem ja priču o semaforu koji svakog dana treba pojesti, a oni me gledaju zbunjeno. "Pa, gde da nađemo tolike semafore?" pitam ja, a onda čujem odgovor: "U gradu". "Dobro, a dšta će biti kad pojedemo sve semafore na koje naiđemo?". I onda objasnim šta to znači, pa u skladu sa temom, bojili smo alevom paprikom, vegetom, zelenilom. Čisto da se opuste i oslobode, jer se, ipak, prvi put srećemo. A devojčica koja nije baš razumela šta ćemo raditi i o čemu ja pričam, a videla je alevu papriku,pitala je: "A, šta, to ćemo da  kuvamo pasulj?".

Pravo na ljubav, tema za treći razred. E, dok smo došli do ljubavi, prošlo je pola časa! Asocijacije nisu pomagale, a rekla sam da od toga deca rastu i da nije mleko niti bilo šta drugo što se jede i pije, usledili su odgovori raznih vrsta, sve smešniji od smešnijeg, pa se sve opet vratilo na hranu i piće, ali najsmešniji odgovor je bio: "Znam, znam! To su batine!". Zaboga, dete, gde ti to pade na pamet, kakve te batine našle?

Izrezali su srca, kao simbol ljubavi, pa spojili u detelinu sa četiri lista, kao simbol sreće, jer nas ljubav čini srećnim, zar ne? Od sokova, koje dobijaju za užinu smo pravili drške, na listovima napisali svoja imena, a na srcima šta je, po njima, ljubav. Oduševljena sam odgovorima zato što tu nema, zaista, ničeg drugog, osim prave, iskrene, ljubavi, dečije naivnosti i iskrenosti. Ljubav im je, još uvek, u maminom zagrljaju, tatinom imenu, u igri sa sestrom ili bratom, u svom selu, imenu simpatije...

Ono što me je rastužilo, zbog specifične situacije, jeste odgovor devojčice koja svoju majku i ne poznaje. Ljubav za nju je tata, stric, strina i Ana Protić. Ana je njena drugarica i moja miljenica u školi. To dete je predobro!

I na kraju, rezultati četvrtačkih knjiga. Iznenadili su me. Nemam reči. Izdvajam deo iz knjige gde su sličice Sara Kej: "Ljudi misle da je "nekad"  sve bilo bolje, ali to nije tačno. Ustvari, to im se čini, jer oni pamte samo lepe trenutke. Tako je sa svima, pa ako vas nešto muči, znajte da će to proći i da ćete se sećati samo lepih stvari. Naravno, ako to želite, a za to, a  i uopšte, potrebna je volja".
 Zar nisu divni?

I dok mi uživamo u kreativnosti na sve moguće načine, pričamo, radimo u toplim učionicama, napolju izgleda ovako

Ali to nas ne sprečava da obogaćujemo sebe i druge nekim novim saznanjima, iskustvima, lepim trenucima i da sanjamo o još lepšim, da pomeramo granice i pokažemo da one, ponekad, ne postoje. A za to je, kako dete reče, potrebna volja.

Ja želim da svi doživite ovako nešto,  da imate iskustvo poput mog, da doživite momenat kad vam se mnogostruko vraća ono što pružate drugima i da kažete sebi: E, to, zaista, nem,a cenu!!!