Od petka do petka

Znate, već, da je petak poseban dan i da su kreativne radionice nešto što je, definitivno, zaživelo u našoj školi. Drago mi je zbog toga, jer se, evo, apeluje, na naučnim skupovima, upravo na učitelje i zamera im se da nisu dovoljno kreativni u nastavi. I ja, iskreno, mislim, da bi sve to moglo malo drugačije, ali da ne ulazim u detalje, jer znam da ima i jako, jako dobrih primera učiteljske prakse.

Pa, šta smo to radili od petka do petka?

Pre nego što krenem, moram da vam kažem za jednu lepu, dečiju pesmicu, koja ide ovako:

SAOPŠTENJE od strane dece, važi za roditelje

a povodom Dečije nedelje:

Naša mala, pametna glava, 

zna koja su dečija prava!

I borimo se, ni više, ni manje

nego za njihovo poštovanje!!!

ODGOVOR deci, od strane roditelja,

važi i kad prođe Dečija  nedelja:

Poštujemo vašu borbu za prava,

a da li zna vaša, mala, pametna glava

da postoji još nešto, što ima veze

NASPRAM PRAVA STOJE OBAVEZE?

Ne razdvajajte ih, oni su celina.

Lepo ste savladali ovo s pravima.

VEĆE RODITELJA preporuku dalo:

OBAVEZE proučite još malo.

Baš sam skromna! Ja pisala pesmicu, ja je hvalim... 

Dakle, još smo kod prava i obaveza. Informisanje dece je u prvom planu i pojašnjenje pojmova PRAVA i OBAVEZE. Generalno, ljudima fali edukacija u različitim oblastima, a mediji, kao što sam rekla, neke ozbiljne stvari stavljaju na nivo senzacije i o tome se tako i priča, tako se prema tome i odnosi...

Koje su naše obaveze? Koja je elementarna ljudska obaveza? Koji je smisao obaveze i poštovanja uopšte? Šta je to što treba da poštujemo i zbog čega?

Ne znam da li preterujem, da li sam preozbiljno shvatila svoj rad sa decom, da li sam se previše unele u sve to, uobrazila? Ne znam kako to izgleda sa strane, ali ja zaista želim da im pružim ono najbolje što znam i umem, da utičem koliko god mogu da im usadim neke vrednosti kroz ovo što radimo. Znam da će jednog dana, kad odrastu, znati sve ovo da cene i sigurna sam da će im nešto ostati u glavi, u srcu...

Obaveze kao tema, a u okviru poštovanja radili smo POŠTOVANJE RADNE I ŽIVOTNE SREDINE i naše obaveze vezane za to. Moja zamisao je bila da, na putu od kuće do škole skupim sve ono što su bacali i da im donesem da od toga naprave nešto, eventualno da očiste školsko dvorište. Međutim, ništa nisam našla. Bukvalno ništa! To je za pohvalu!!! Ni u dvorištu ničega. Jedini spas nam je bio kanta za smeće odakle smo izvukli svesku koju je učiteljica bacila. Na sreću, imala sam jednu polomljenu lepezu, plastični poklopac, nekoliko folija za cd i to je bilo SVE. Sve su i dobili i plus sam im dala kartonsku kutiju. Malo oštećenu, ne baš celu, ali poslužila je. Da li treba da kažem da su me oduševili? Ne, ne treba, jer će sigurno i vas oduševiti ovo što budete videli. Radili su scenu za predstavu koju spremaju, a lutke će biti na prstima. Obično oni glume, ali su sad odlučili da bude lutkarska predstava jer je scena mala.

Oduševila me je njihova saradnja, timski rad i komunikacija. Za njih sam davno rekla, da, kad bi svi bili moja deca, ne bi mi bilo mnogo.

SAT, pa još sa klatnom, napravljen od zatvarača,

 a dnevna soba izgleda ovako. Ne vidi se, ali u desnom uglu, ispod sata, je TV. Gleda se utakmica, fudbaleri su nacrtani, a ispred TV je ležaj, daljinski i grickalice. Dugmići na daljinskom su nacrtani korektorom, a levo od TV je trpezarija. Sto je napravljen od polovine poklopca.

Ovo je soba dečaka, koji je glavni lik u predstavi, levo, a desno je kuhinja, jer, po tekstu, baka izlazi iz kuhinje i dolazi u njegovu sobu. Šporet je, kao što vidite FENOMENALAN!!! Ja nemam reči! Kuhinja isto tako!

I malo detalja:

trpezarijski sto,

utakmica na TV,

dnevna soba.

Nasuprot prethodnoj grupi, četvrtom razredu, je grupa drugog razreda. Ali, sve je NASUPROT, jedino zajedničko im je što ih sve volim i ništa više od toga!
To je grupa kojoj stalno nešto fali, kojima kad čovek kaže jedno, oni urade nešto drugo i tako... Dok ja pričam da treba da pravimo držaće za olovke, oni se raduju, kad treba to da realikzuju, oni seckaju srca, lepe ih i šalju ljubavne poruke. Sa njima čovek mora samo strogo. Dok četvrti razred nikad nije zloupotrebio slobodu, ovi bi iskoristili svaki sekund u kome ja samo okrenem glavu ili spustim pogled. Meni je to simpatično, ali se pitam šta bi bilo da je u pitanju matematika ili nešto drugo?

I napravismo te držače za olovke, sa kojima nisam, iskreno, zadovoljna. Dopao mi se ovaj crveni, levo, jer je Ogi shvatio poentu priče i napravio zamak.

A od petka, do današnjeg dana, takođe petka, ja sam, između ostalog, pravila čestitke.

Da, bliži se Nova godina, Božić, praznici... Imaće tu još dosta toga, a pošto je meni jako, jako hladno, zaista mi treba nešto da me zagreje. Ne znam vama, ali meni je hladno čim se naoblači i temperatura padne ispod 25 stepeni. Nwe volim zimu i tačka, za mene je Afrika uvek IN, pa makar i na plastičnim posudama i ponekoj tegli.

Od petka do petka,  i tako prođe sedmica. Za njom mesec, pa nekoliko meseci, ubrzo i godina. Vreme prolazi, sa njim i život. Na kraju godine svi sumiramo rezultate, pravimo planove, radujemo se, nadamo se... Sve je to normalno, ljudski, a da, ipak, ne očekujemo previše? Da se, ipak, ne opterećujemo previše onim štop nemamo, jurimo, tražimo, umesto da uživamo u ovome što imamo?

Ja vam želim da uživate u pripremama za praznike, u kupovini, pravljenju poklona, šta god i da se smejete i pevušite, jer smo, koliko god bilo teško, srećni. Ima mnogo razloga za sreću, a jedan od njih smo mi sami, takvi kakvi smo. Nesavršeni a ipak jedinstveni i posebni.

To nema cenu!

Ukratko: POČELI SMO SA RADIONICAMA.

Svakako neće biti ukratko, jer kod mene toga nema, osim u izuzetnim slučajevima, koje ne bih znala da navedem, zaista, iako sam, stvarno htela da bude, baš, ukratko što se tiče reči. Ali ne vredi, to sam vam ja, a i ova radionica je bila toliko zanimljiva, da moram da vam prepričam sve.

Podsećanja radi, prošle godine je to izgledalo ovako:

Lepo smo se zabavljali, družili, radili zahvaljujući minimalnim sredstvima, ljudima koji su nam pomogli koliko su mogli, nešto smo mi, kao roditelji finansirali, ali je bilo i dobrih rezultata u svakom pogledu, jer smo izašli iz okvira škole i za našu radionicu se čulo malo dalje, pa je bilo i učešća na nekim izložbama. Sve u svemu, jedno divno iskustvo i saradnja za sve nas.

Ove godine sam se malo temeljnije  pripremila, napravila plan i malo promenila pristup. Čini mi se da sam bila previše zahtevna i stroga, nisam se dobro organizovala u nekim delovima. Istina, sad ću biti još zahtevnija, samo na drugačiji način.

Krenuli smo ovih dana. Tema SVETSKI DAN DETETA. Bilo je u planu da to bude Dečija nedelja, ali tad nije bilo uslova da se počne sa radom. No, svejedno, lepo se sve to nadovezalo i tema dečijih prava se opet uklopila.

Pričali smo o, kao što rekoh, pravima. Htela sam da vidim koliko su deca informisana o postojanju, ne prava, nego obaveza, koje su njihova paralela. Namerno sam počela tom temom,  jer, iskreno da vam kažem, frapirana sam više pričama o pravima, nasilju i svim ozbiljnim stvarima, a čiji smisao je izvučen iz konteksta. Takođe sam frapirana neznanjem osoba koje rade na mestima na kojima se odlučuje baš o pravima.

I tako mi počnemo priču. Pitam ja šta znači, uopšte, imati pravo, koja prava postoje, zašto dečija prava, a onda mi jedan dečak kaže, pokazujući na poster na zidu: "Eno, ima onde, sve tu piše o pravima", ja se nasmejem i kažem: "Zlato moje, ako sam se ičega u životu načitala, onda je to pravna literatura. Ja sve to imam zapisano u glavi, odavno već". Ali, eto, oni nisu znali da su prava moja struka, ja sam za njih, jednostavno NATAŠA, osoba prema kojoj svi potrče kad vide da nailazim i počinju da pričaju u glas, a šta pričaju? Ko će razumeti najmanje tridesetoro dece koja istovremeno pričaju?

Sve u svemu, vidim nepoznavanje elementarnih prava, neshvatanje suštine, a o obavezama da ne pričam. Kad smo to lepo razjasnili tako što sam na tabli nacrtala klackalicu i na jednoj strani napisala PRAVA, a na drugoj OBAVEZE i objasnila jedno, kako god se zvalo, ne može samo da bude na toj klackalici, jer onda igra ne postoji, počeli smo da radimo.

Četvrti razred je obrađivao pravo na slobodno vreme. Napravili su ove "knjige" koje su trebali da ispune po svojoj želji i u slobodno vreme, a ta knjiga treba da sadrži sve ono što predstavlja njih, kao ličnosti. Opuštena atmosfera, sedenje i na podu, seckanje, pričanje... Šta da vam kažem?

 Drugi razred je obrađivao pravo na igru. Pričali smo o tome koliko je igra važna, šta je sportsko ponašanje, kako tokom igre poštujemo nečija prava, koje su naše obaveze...
Da, naravno, znaju oni ovu igru, a igraju je na kompjuteru, a ako nema struje, kao tog dana, crtaju polja u sveskama.
Još  ne mogu da poverujem niti da vam opišem kakvo je ovo otkriće bilo za njih!!! Pa, oni nisu hteli da idu kući, hteli su da se igraju, a pošto je bila samo jedna tabla, a njih mnogo više, rekla sam da, za domaći, naprave svoju tablu. I već sutradan, doneli su table i igraju se.

Ovo su radovi prvaka, tema je pravo na život, pa u okviru toga, zdrava hrana, kao naša obaveza ophođenja prema sopstvenom životu i zdravlju. Počinjem ja priču o semaforu koji svakog dana treba pojesti, a oni me gledaju zbunjeno. "Pa, gde da nađemo tolike semafore?" pitam ja, a onda čujem odgovor: "U gradu". "Dobro, a dšta će biti kad pojedemo sve semafore na koje naiđemo?". I onda objasnim šta to znači, pa u skladu sa temom, bojili smo alevom paprikom, vegetom, zelenilom. Čisto da se opuste i oslobode, jer se, ipak, prvi put srećemo. A devojčica koja nije baš razumela šta ćemo raditi i o čemu ja pričam, a videla je alevu papriku,pitala je: "A, šta, to ćemo da  kuvamo pasulj?".

Pravo na ljubav, tema za treći razred. E, dok smo došli do ljubavi, prošlo je pola časa! Asocijacije nisu pomagale, a rekla sam da od toga deca rastu i da nije mleko niti bilo šta drugo što se jede i pije, usledili su odgovori raznih vrsta, sve smešniji od smešnijeg, pa se sve opet vratilo na hranu i piće, ali najsmešniji odgovor je bio: "Znam, znam! To su batine!". Zaboga, dete, gde ti to pade na pamet, kakve te batine našle?

Izrezali su srca, kao simbol ljubavi, pa spojili u detelinu sa četiri lista, kao simbol sreće, jer nas ljubav čini srećnim, zar ne? Od sokova, koje dobijaju za užinu smo pravili drške, na listovima napisali svoja imena, a na srcima šta je, po njima, ljubav. Oduševljena sam odgovorima zato što tu nema, zaista, ničeg drugog, osim prave, iskrene, ljubavi, dečije naivnosti i iskrenosti. Ljubav im je, još uvek, u maminom zagrljaju, tatinom imenu, u igri sa sestrom ili bratom, u svom selu, imenu simpatije...

Ono što me je rastužilo, zbog specifične situacije, jeste odgovor devojčice koja svoju majku i ne poznaje. Ljubav za nju je tata, stric, strina i Ana Protić. Ana je njena drugarica i moja miljenica u školi. To dete je predobro!

I na kraju, rezultati četvrtačkih knjiga. Iznenadili su me. Nemam reči. Izdvajam deo iz knjige gde su sličice Sara Kej: "Ljudi misle da je "nekad"  sve bilo bolje, ali to nije tačno. Ustvari, to im se čini, jer oni pamte samo lepe trenutke. Tako je sa svima, pa ako vas nešto muči, znajte da će to proći i da ćete se sećati samo lepih stvari. Naravno, ako to želite, a za to, a  i uopšte, potrebna je volja".
 Zar nisu divni?

I dok mi uživamo u kreativnosti na sve moguće načine, pričamo, radimo u toplim učionicama, napolju izgleda ovako

Ali to nas ne sprečava da obogaćujemo sebe i druge nekim novim saznanjima, iskustvima, lepim trenucima i da sanjamo o još lepšim, da pomeramo granice i pokažemo da one, ponekad, ne postoje. A za to je, kako dete reče, potrebna volja.

Ja želim da svi doživite ovako nešto,  da imate iskustvo poput mog, da doživite momenat kad vam se mnogostruko vraća ono što pružate drugima i da kažete sebi: E, to, zaista, nem,a cenu!!!

Ja tamo, kad ono SNEG!

Zima je, izgleda počela, a ja još nisam objavila sve letnje postove. I taman rešila da preskočim neke događaje ili da ih uklopim u druge priče, napravila album sa jesenjim slikama moje okoline, kad ono, PADE SNEG!

Prvi sneg ove godine. I toliko od mene o snegu, a kad bi pitali decu, bilo bi tu mnogo priča, radosti, smeha, kao da je i njima prvi sneg... Ali prvi u životu. 

Neka ih, neka se raduju, volim da ih vidim srećne i kako uživaju u jednostavnim stvarima. Njihova radost je zarazna i koliko god ne volim grudvanje i zimske radosti, nateram sebe da uživam zajedno sa njima, makar kao posmatrač koga poneka grudva i stigne.

A slike koje slede, napravljene su u nekoliko jesenjih dana, toplih, sunčanih, u mom dvorištu i neposrednoj blizini.