Da nam živi, živi (ne)rad!

Znate da mi i dalje nije jasno zašto se Praznik rada proslavlja neradno, ali da ja, opet, ne bih išla mimo celog sveta, kao što mnogi kažu, rešila sam da se prilagodim. Sad, koliko je to moguće-ne znam, ali vredi pokušati.  

U prošlom postu sam pomenula da smo bili kod naše stare kuće, a obećala sam i da ću vam je pokazati. To je kuća u kojoj sam živela do polaska u školu. Nalazi se na velikom imanju, okružena je voćnjakom, šumom a moja ćerka bi tu živela i sad. Bez problema. Za nju je to najlepše mesto na svetu i čak je i napisala pesmu o tome. Posle zemljotresa, strašno je patila zbog oštećenja, jer je mislila da će se srušiti. 

Iskoristila sam priliku i dodala malo prazničnih dekoracija. Evo slika.

Venčić i gnezdo sam pravila od starih hulahopki. Nisam majstor za venčiće, ali sam rešila da ovog puta uspem u svom naumu! Isekla sam nogavice, napunila gužvanim papirom, spojila krajeve i dobila osnovu. Detalje sam dodavala kako mi je koji padao pod ruku, tj. sekla sam još neke stare krpice i pravila još mnogo detalja, o kojima ću sutra... Ili prekosutra...

šolja za kafu koja je pripadala mojoj prababi

 A onda sam krenula da pregledam gde šta ima, da slučajno nisam zaboravila nešto što bi moglo da se iskoristi, iako sam skoro svaki dan tu-ni8kad se ne zna! Uvek može nešto da promakne, da moji uzmu, da bace. Zato sve ide "na carinu", tj. kod mene, pa po mom odobrenju ide dalje.

I našle smo neke stvari kad je moj otac bio vojnik, u Skoplju, 1972.

Za ove kutije znam, dobila ih je moja majka kad se udala. Sad su mi lepe, ali su me, kad sam bila mala, strašno nervirale. Ne znam zašto, problem je bio u njihovoj boji.

Nekih stvačica odavde se sećate iz posta PORODIČNO BLAGO, gde mi, trenutno ne uspeva da postavim link, ali znam da se tako zove,

 U istoj sobi, slika koja je starija od mene i u koju sam zadivljeno gledala, opet, kao mala. Valjda zbog toga što su me retko tamo puštali, jer moj deda, u nizu stvari za koje se plašio da mu ne upropastimo, pored radija, gramofona, poreske knjižice, imao je i ovaj kantar, kako je već zvao ovu vagu.

U životu mi ne bi palo na pamet da diram poresku knjižicu, ali ovo sam volela. Jesam!

Kao što sam volela da čupkam i ove ćilime, ali oni nisu sumnjali na to.

Ćilime i ovu jastučnicu, opet, dobila je moja majka kad se udala. Tad je to bilo moderno, a imamo i još jedan par ćilima koji nisu bili tako zanimljivi.

I ko je imao strpljenja da čeka da se samelje kafa? Imali su svi, naravno, tad je to bilo normalno, ali ne verujem da bi sad iko to mogao.

 Ovoga se sigurno svi sećate! Olimpijada u Sarajevu, 1984, maskota Vučko...

A kakav je to izlet bez rekvizita za igru? Tačno, ja vraćam lastiš u modu!

A ostalo je imitacija starih dobrih vremena. Radio na prozoru, prirodni način hlađenja, roštilj...
Dalje, znate...

E, sad obratite pažnju šta se još nosi na izlet, pa iako je neradni dan. Za arheologe, sadašnje i one buduće, obavezan je kompas, rukavice (najmanje dva para), epruvete, špricevi, kesice za uzorke i vrećice za lekovito bilje, lupa, beležnica... A lepota je, naravno, jako važna, pa otuda ovaj stik za usta.

Nikad se ne zna gde se šta može otkriti, pa budite spremni! Čak iako ste blizu kuće!