Nešto što vredi videti

 Nije mi bila namera da ovo bude kilometarski post, kao što mi nije bila namera da ovoliko čekam na objavljivanje istog, ali, opet-nijemoglo drugačije. Toliko sam se unela u učenje da je to nešto neverovatno. Ustvari, shvatila sam u šta sam se uvalila sa pet prijavljenih ispita, pa sad nemam gde, moram da učim.

A dok ja učim vi razgledajte slike, i znajte da ih ima još, jer Amsterdam je grad koji vredi videti. Nemoguće je slikati sve, bar meni, ali ono malo što sam videla, delim sa vama.

 Železnička stanica. Preko ulice je luka, odakle kreću brodići u obilazak.

 Karte su jako jeftine, čak i za naše prilike, a vožnja traje najmanje dva sata. U mešuvremenu, kad brod stane, možete izaći, pogledati šta vas zanima i sačekati sledeći. Jedna karta važi ceo dan.

 Pravnice moje, šta biste dale da radimo ovde? Nije ni čudo što je postupak brz i efikasan. Pogledajte gde se nalazi sud? Pa, ko bi slušao ljude šta pričaju pored ovakve lepote. Ispričaj na brzinu šta imaš, da donesem presudu i to je to, ili, priznaj da ne bi završio u kanalu!

 Ponekad ne volim svoju emotivnost, naročito u ovakvim situacijama. Ovde sam se, bukvalno tresla. Baš su me preplavile emocije.

 Još jednom, kuća Ane Frank. Redovi su ogromni, nisam uspela da uđem.

 Jedan od kapetana broda.

 Nema ništa bez fiće!

 Muzejski trg, do koga se dolazi

 kroz ovaj prolaz, pun uličnih svirača, jako akustičan, tako da je i to izvanredan doživljaj.

 Prvo se dolazi do Muzeja savremene umetnosti,

 zatim do ogromnog trga, i tu su vam skoro svi, značajni Muzeji.

 Rekoh vam ja, bez fiće se ne ide u svet!

 Most koji se ručno podiže, još uvek.

 U funkciji je, ali služi i kao atrakcija.

 Njihova verzija Ermitaža.

 Volim ovakve kuće, podsećaju me na naše.

 Botanička bašta,

 Van Gogov muzej, gde, opet, nisam uspela da uđem. Nisam znala da se karte moraju rezervisati nekoliko dana unapred. Zaista imam želju da vidim ovo mesto.

Istorija, učiteljica života, smeštena u muzeje raznih vrsta!

Putovanja su uvek bila moja strast, a ceo svet moja kuća. Mnogo je mesta koje treba videti. Neka su, poput velikih gradova, forsirana, ali postoji mnogo malih mesta za koje se i ne zna, a koja su, takođe, lepa.
Ima još mnogo stvari koje želim da vam pokažem, stvari koje su dokaz kako se ljudi odnose prema onome što imaju, kako prave posao i pare od običnih stvari, a da to nije banalizovano.

Zašto sam slikala skoro svaku prodavnicu suvenira, koje ljudima izgledaju isto, razumećete vi, a nadam se da će vas i inspirisati. Mene jesu, neke ideje su mi se uobličile, dobile konačnu formu.

Do tada, budite mi lepi, kao i ovo vreme, uživajte u sakupljanju i presovanju lišća i licitirajte za MILICU KNEŽEVIĆ, kojoj je potrebna pomoć. Devojka ima samo 19 godina i sve što želi jeste da ponovo hoda. A da ona može mnogima da bude primer, uverite se sami.