Translate

четвртак, 23. октобар 2014.

Jelena i kraljevi Kraljeva



Ovih dana se navršilo sedam vekova od smrti kraljice Jelene Anžujske, pa je tim povodom, u Narodnom muzeju u Kraljevu organizovana veoma lepa, zanimljiva i impozantna izložba sa izuzetnom posećenošću, što me posebno raduje.

Ko je bila Jelena Anžujska?



 O njenom poreklu postoje dve teorije. Izvesno je da je bila Francuskinja i kraljevskog roda, a nadalje, svaki istoričar ima svoje viđenje koje nastoji da utemelji na istorijskim činjenicama činjenicama.
U 13. veku, udala se za srpskog kralja Uroša I na dvoru u Deževi, do koga se dolazi, kako mi kažemo "uz Ibar". Do mesta gde je bio srednjevekovni Ras, put je, ne baš ravan, ali je prijatan jer je ispunjen istorijom, pričama i prirodnim lepotama.

Ne znam kako je Jeleni izgledao dolazak u Srbiju, ali se njen buduću muž, Uroš I potrudio da joj ga ulepša tako što je celom dolinom zasadio jorgovane. To mesto je poznato kao Dolina jorgovana.




Kraljica Jelena je bila izuzetno obrazovana žena, plemenita i žena koja je imala viziju i cilj. Osnovala je prvu žensku školu, gde su devojke učile vez, muziku i sticale razne veštine koje bi mogle da im koriste. Učile su da pišu, čitaju i nisu samo bogati imali tu privilegiju. Naprotiv, izvori kažu da je i siromašnim devojkama bila pružena mogućnost da se na ovaj način prosvećuju. Činjenica je da je Srbija zahvaljujući njoj doživela preporod samim uvođenjem trgovine sa Dubrovnikom, razvojem zanata i ostalim aktivnostima kraljice koja je, očigledno, vodila državnu politiku razlilčitu od one na koja je do tada vođena. Kao vodeća žena tog doba, umela je da održi ravnotežu između Istoka i Zapada i stvori dobru osnovu za uspon Srbije.







Sahranjena je u manastiru Gradac, njenoj zadužbini. Na slikama su grob i žitije kraljice.









Jelena Anžujska se poštuje među Srbima, kao svetiteljka, kraljica, vladarka, majka kraljeva Milutina i Dragutina, zaštitnica siromašnih, a u narodu su se zemlje, kojima je ona vladala, zvale "zemlje kraljice majke".

I još nekoliko detalja sa izložbe:














 Oktobar je mesec kada u Kraljevu ima mnogo kulturnih dešavanja, jer u tom periodu se obeležavaju događaju koji su, pre svega, značajni za grad i kojima se predstavlja kulturno, istorijsko i sva druga nasleđa. "Kraljevi Kraljeva" je naziv likovnog konkursa u organizaciji KC Ribnica, gde je pristigao veliki broj izuzetnih radova. Konkurs je bio otvoren za sve učenike osnovnih i srednjih škola, a na izložbi su predstavljeni najuspešniji autori. Neki radovi su nagrađeni, neki pohvaljeni a neki samo izloženi. Ne znam kako im je uspelo da izdvoje najbolje radove, kako su doneli odluku koga će da nagrade, jer je, verujem, bar na osnovu toga što sam videla na izložbi, bilo i više nego teško.


 Loše je slikano, vidi se, ali drugačije nije moglo. Čiji je ovo rad? Nije teško pogoditi, zar ne? Nije nagrađen, izložen je, ali i to je uspeh.



Svako je na svoj način dočarao deo prošlosti, neko veštije i bolje, neko slabije, ali je odziv bio veliki i dokaz je da se deca ne takmiče zbog nagrade nego da pokažu talenat, dobru volju, duh...

Kraljevo je ponosno na svojih sedam kraljeva krunisanih u Žiči, na svoje kraljice, ali može biti  ponosno i na one koji tek dolaze.

понедељак, 06. октобар 2014.

Da, moguće je

Eto, i ja da ugrabim malo vremena za sebe. I šta sam odlučila da uradim? Pa šta drugo nego ono što volim, a to je da se vratim blogu. Da, moguće je... Novi post, konačno!!!

A šta sam radila sve ovo vreme dok me ovde nije bilo? U svakom slučaju, postoji samo jedna reč, a to je SVAŠTA! Bukvalno tako, verujte.

O letovanju i odmoru ću kasnije. Uglavnom, prošao mi je u skitanju, radu koji nije vezan za hobi, već za svakakve sitne i krupne stvari. Ima tu dosta da se priča. A uživala sam i u blagodetima jeseni, tipa zimnica, krečenje, čišćenje... Sad je i sa tim gotovo.

Nego, Ana me je tagovala i postavila pitanja u vezi šminkanja, kozmetike i ostalih stvari, na koja ja imam samo jedan odgovor a to je DM i Balea. Jasno, naravno, šminkam se. Mislim, da, moguće je i to, iako vrlo retko. Nokti su mi uvek nalakirani, što jeste-jeste, a parfemi, kreme za telo i sve ostalo je stvar higijene. Maskaru sam sakrila, kao i rumenilo, neka mi se nađu. Ne daj Bože, iskrsnuće mi da idem negde, a i jedan par štikli. Upotrebljivih,  naravno.

Ustvari, meni je to super! Možda zvučim uvrnuto, ali nekada mi je šminka i ostale (ne)važne stvari bila prioritet u životu i da mi je neko rekao da ću uživati u tome da moje dete rastura sve te stvari, ne bih mu verovala, ali istina je! Živa istina! Da, da, i to je moguće! Čovek se menja. Od parfema, najviše volim "Lagunu" Salvadora Dalija, a ni toaletna voda pod istim imenom nema mane. Od letnjih, volim "Adidas", "Puma" i ostale koji imaju tu mirisnu notu. Ne volim, tj. užasavam se kad vidim da ljudi ne razlikuju dnevnu i noćnu toaletu, a takvih je sve više... Ili ja, možda, postajem, netolerantna, da ne kažem stara?

A evo i jednog recepta, inspirisanog jelom koje se zove "Francuski ćevap" a našla sam ga na netu, na nekom sajtu o kuvanju. Ukucala sam najčuvenije pitanje koje glasi ŠTA DA KUVAM DANAS i izašao mi je pomenuti ćevap. Između mesa i povrća, ja biram povrće, ali nije bilo smisla da  ne jedem ono što sam ja ličlno spremila. Ko zna šta bi ljudi pomislili...

Dakle, propržiti šampinjone,


                                 Blanširati brokoli,

                             
                               Malo krompira, da se ne baci


Ne, ne šalim se, zaista, nisam znala šta ću sa dva krompira, pa sam umutila pire, dodala jaje, so, začine... E, sad, ono čemu ja pribegavam kad nema belog luka, jeste senf. Daje lep ukus jelu. A i kad vas mrzi da ljuštite beli luk, uradite isto. U suštini, nema razlike u tome da li vas mrzi da ga ljuštite ili ga zaista nema. Svodi se na isto, zar ne?


U tu smesu dodati mleveno meso i ostaviti malo da se sjedine ukusi. Nakon toga, na dasci posutoj prezlama ili palentom, rastanjiti deo smese,


na koji se stavi list kačkavalja, šampinjoni i koji se urola. Lepo se oblikuje masa, bez brige. A znate li zašto? Zahvaljujući krompiru, tj. pireu.

                                       Pržiti i to je sve!


Ja sam servirala uz šampinoje u pavlaci i brokoli, ali moguće je praviti bilo kakve kombinacije. U svakom slučaju, ukusno je.

A što se skitanja tiče, priču počinjem od kraja, a to je POTPEĆKA PEĆINA koja se nalazi u selu Potpeće, između Užica i Požege i specifična je po mnogo čemu.
Prvo, to je pećina koja ima najveći pećinski otvor na Balkanu, unutra nije hladno, ne ponire, kao većina pećina.

Duga je 10 km, ali je za turiste otvoreno samo 555 metara, vodiči su ljubazni, okruženje je lepo. Ima dosta restorana, a tu je i selo Zlakusa, čuveno po grnčariji, pa usput ima dosta radionica u  koje možete ući, videti ih i kupiti nešto ako vam je volja.

Glina koja se ovde koristi za izradu posuđa je PRAVA pravcata, tako da, ako se odlučite da kupite nešto, budite sigurni da će vam to i trajati.

Evo slika iz pećine:




                                Veoma je visoko!




Pećinski ukrasi su jako lepi. Naravno, nisam propustila da uzmem neki, jer su mi uvek bili fascinantni, kao i proces njihovog stvaranja, mada ih je teško izlomiti. Gumeni čekić bi završio posao za neki veći komad, ali njega čuvam u kolima, treba mi kad spuštam ručnu kočnicu. Smejte se slobodno, ali taj trik mi uvek upali. Ustvari, da je sve kako treba  ne bi bilo zanimljivo.

Ta, znate me! Ako nije neki "patent" u pitanju, nisam živa!

U svakom slučaju, uživajte! U čemu god! Bilo da je u pitanju šminkanje, skitanje, kuvanje, hobi, radite to tako da vam srce bude ispunjeno!

понедељак, 14. јул 2014.

Etatizam ili...

Tokom školovanja, sociologija, ili kako se već zvao taj predmet kome je, u više navrata, menjano ime iz, (po meni), nepotrebnih razloga, bila mi je jedna od omiljenih materija. Zanimljivo je posmatrati društvene pojave sa različitih aspekata, a kad god nisam znala šta dalje reći, koristila sam profesorkinu omiljenu rečenicu: "To su nepisani zakoni postojanja ljudskog društva".

U prošlom postu sam pomenula ETATIZAM. Normalno, bila je to jedna od tema u okviru sociologije. U najkraćem, definisan je kao državna dominacija, gde država reguliše sve društvene odnose i okarakterisan kao pojava karakteristična za "zapadnjačke" režime, a samim tim, kao negativna, što će reći, da kod nas toga nije bilo. Iako je Tito, u vreme kad smo to učili, uveliko počivao u Kući cveća, još je, izgleda, bio živ i prisutan kroz ostatke mentaliteta nastavnih i drugih kadrova, zadojenih pogrešnim shvatanjima raznih teorija, iskrivljenih i prilagođenih potrebama socijalizma u tadašnjoj Jugoslaviji.

Da etatizam nije negativna pojava i da pravila postoje, ne da bi se kršila, već da bi nas štitila, ima mnogo dokaza, a najveći i najubedljiviji dokaz jesu, upravo, ti, toliko omraženi i kritikovani "zapadnjački" režimi, gde ljudi, većinom, lepo žive, uprkos svemu.

Kada sam rešila da od svog hobija napravim nešto više, imala sam viziju kako to treba da izgleda, ali ne i jasnu ideju na koji način to da uradim. Motalo mi se svašta po glavi, ali nisam imala potvrdu o tome da li je to dobro. Znala sam da nešto fali, ali nisam mogla sama da dođem do pravog rešenja. Možda je to jedan od "nepisanih zakona razvojnog puta proizvođača suvenira i ostalih kreativnih sitnica". A onda se desilo čudo! Otvorile su se granice te, savršene države, pa sam dobila mogućnost da putujem bez vize i zavirim u te, tako nesavršene države "trulog zapada" i imala šta da vidim!





















Komercijala! To je ono što fali i meni, a i mnogima koji se bave nekim poslom. Kao što vidite, svaki detalj je brižljivo osmišljen, prodavci su ljubazni, govore strane jezike, umeju da naprave dobru ponudu. Nema veze što su im sirevi bezukusni (po meni, a ne znači da su i drugima, naravno), ali vas mame da ih kupite. Sir na kome sam ja odrasla i za koji mislim da je najbolji, nije pogodan za ovakvo pakovanje i ovu vrstu prodaje, ali onaj koji se proizvodi u Pirotu, je itekako, pogodan! Kajmak se ne može prodavati upakovan u foliju, ali u zemljanoj posudici, zaliven masnoćom koja sprečava prodor vazduha i izaziva njegovo sazrevanje, može! Kad skuvam džem ili bilo šta drugo bez konzervansa, kad napravim vakuum, to stoji i po dve godine i više... Ima tu svega. Istina, nemamo mi Ajfelovu kulu, vetrenjače, gondole, ali imamo to što imamo. Ako Krivi toranj može da bude svetska atrakcija onda bih i ja mogla, uz pomoć marketinga, da napravim atrakciju od ispucale glet mase u mojoj sobi, a ne da kritikujem majstora i da mu ne platim rad...

A da smo skloni zaboravljanju-jesmo, nema tu šta. Raduje me što, u poslednje vreme, čini mi se, neki ljudi počinju malo drugačije da misle i što nadvladava shvatanje da Guča ne može biti jedini brend. Iskreno, po meni, to i nije brend, ali... Ako stručnjaci tako kažu, neka bude. Brend nije samo ono što donosi novac, jer ako tako gledamo, čim prestane da puni budžet, prestaje da bude i brend. Po mom, laičkom, shvatanju, brend je nešto drugo i za to je potrebno mnogo, mnogo godina, mnogo rada, truda, svega...

Čačanska turistička organizacija je raspisala konkurs za suvenir, a ja sam napravila ovaj dnevnik. Imala sam malo vremena, svega dva dana koja su protekla, uglavnom, u sušenju boja, lakova, patine. Koliko se dalo uraditi za to vreme, uradila sam. U principu, zadovoljna sam svojim radom, ali ne u potpunosti. Opet, treba mi, surovo iskreno mišljenje svih vas, kako bih mogla da, ono što nije dobro, ispravim.

Naravno da se nadam najboljem, nema tu šta, inače ne bih bila to ja! Isto tako se nadam da će i moj novčanik sa dokumentacijom, koji mi je ukraden pre nekoliko dana, iskrsnuti od nekud. Ne znam odakle bi mogao da iskrsne, niti na koji način, ali, eto, nadam se. Bez obzira što nisam lepa na slikama, ali bi mi, bar, vozačka dozvola, dobro došla. Ili onih 25 evra što su u njemu bili... Mislim, sniženja su počela, valjalo bi mi...


A valjalo bi i kad bismo više voleli svoju zemlju ili bar tu ljubav pokazivali time što bismo neke ljude, koji su to zaslužili, otrgli od zaborava, kada od njihovog života i dela ne bismo gledali da pravimo brend, nego nešto što će nas predstavljati u svetu i plasirati onu lepšu sliku o nama. Za početak, treba više da volimo sebe, svoje okruženje i da uvek izvlačimo ono najbolje a na greškama da učimo.

Nije sve u novcu, brendu, biznisu... Ima nešto i u drugim stvarima. Evo, recimo , ja bih sad dala mnogo toga za malo srpske promaje, koje ovde, u Holandiji nema. Ali kako ja to da objasnim ljudima?