уторак, 31. март 2015.

Umetnost u pesku

Kad sam bila u srednjoj školi, moj profesor likovnog, izuzetan čovek inače, govorio je da na svetu postoje tri stvari koje se ne mogu definisati, a to su: život, umetnost i ljubav. Svako od nas ima svoj doživljaj pomenutih stvari i neko sopstveno viđenje.
Nisam umetnik ali sam njen veliki poštovalac i kod mene ona budi posebne emocije, bez obzira da li je vizuelna ili neka druga.

"Na put oko sveta" kako se i zvala ova izložba, kreće se odavde, iz jedne ruševine od fabrike koja je za ovu priliku pretvorena u lep prostor, zahvaljujući dobroj ideji i viziji, kao i želji da se maksimalno iskoristi ono što je na raspolaganju.



Prva figura je stjuardesa, koja će svima poželeti srećan put, a na dalje, čovek može sam da se uveri gledajući ove figure kako je svet veliki, lep i raznolik!




















Ja sam ostala bez daha, iako mi nije prvi put da vidim ovako nešto, i ako se slučajno pitate da li sam i ja pravila nešto od peska, mislim da odgovor znate, a znate i mene, već...



 U restoranu služe hranu iz ovakvih tanjirića i dobijate ovakav pribor, koji sam ja iskoristila da napravim suvenir koji je i upotrebljiv. Stvarno sam nemoguća, priznajem, jer sam sve nove podloge upropastila i ne umem da radim ako nešto nije povezano sa otpadom.

Nisam pričljiva kao inače, jer ovaj post je jedan od onih za gledanje. Svaka figura je priča za sebe, slika jednog dela sveta koji može biti blagonaklon, surov, glamurozan, usamljen, a sve u svemu LEP, kao što je i sam život, umetnost ili ljubav, koja je u osnovi svega.

Želim vam da uživate u ovom malom putovanju, da kroz razmišljanja o pesku vratite neke lepe dane u sećanje, a ova priča koju možete pročitati ovde, takođe je podsećanje na nešto uspavano u nama.




петак, 13. март 2015.

Fairy tales

     Vile i vilinski svet su nešto što svi upoznajemo kroz prve priče koje čujemo. U našoj mašti, one su oličenje dobrote, uglavnom, iako postoje i one druge koje umeju da kazne i začaraju, naročito ako se upadne u njihovo kolo.

      U narodnim verovanjima, one čuvaju vodu, pa se kaže da noću ne treba zahvatati vodu sa bunara, a ako se baš mora, prvu kofu prosuti da bi se odobrovoljile vile, drugu, takođe, treba prosuti, da bi osoba koju voliš "pošla s tobom do oltara", a tek treću kofu treba uzeti za piće. Takođe, vodu uvek treba pozdraviti, opet, da bi se vile odobrovoljile, rečima: "Dobro veče, dobra vodo".

     Mitologija starih Slovena pominje vile kao ženska, natprirodna bića, koja su, uglavnom, naklonjena ljudima. Južni Sloveni, kojima i mi pripadamo, veruju da se vile rađaju iz kiše, cveća, duge, da su vešte u vidanju rana lekovitim biljem i da se zaljubljuju u junake. Njima može ovladati samo onaj ko uspe da im uzme odeću ili krila, a to je jedino moguće noću, baš oko vode, kad one nage igraju u kolu. Koliko god imale dobrih osobina, imale su i onih loših, naročito ako ih neko naljuti. Tad bi ga usmrtile svojim strelama  ili  kaznile na drugi način. One su nežne, blage, a sa druge strane, dobri ratnici, vešte u baratanju strelama, pa kad se one bore, zemlja se trese. Kao i svako žensko biće, uostalom...

     Međutim, vile sa kojima se najčešće srećemo, jesu Diznijeve, od kojih mi je Zvončica najdraža, ali definitivno, na tom polju, postoji mnogo stvari koje bi se mogle približiti ljudima, jer mnoga verovanja i običaji koje danas praktikujemo, potiču iz paganskog doba, a bajke, priče, mitologija i sve ostalo je odraz kolektivne svesti jednog naroda. Meni lično, Kelti i Sloveni imaju veoma lepu i neobičnu mitologiju.

     I dok napolju pada sneg iako mu nije vreme, ja gledam fotografije koje smo ja i moja vila napravile prošlog leta. Slikale smo sopstvene senke,što je bilo prilično zanimljivo, a neke od njih podsećaju na vile, naročito ove poslednje, zar ne?














     I za kraj, još jedna FAIRY priča, reciklirana.



   
     Reči su moćne i u ljudskom i vilinskom i bilo kom drugom svetu. Mašta takođe... Upućeni smo jedni na druge. Da li su vile Suđaje tako odredile-ne znam, ali svejedno, treba da imamo na umu da zla rana zaraste, ali zla reč nikad, pa da svoje moći upotrebljavamo da jedni drugima kažemo nešto lepo, pomognemo, podržimo se međusobno i da se volimo i poštujemo. Želim vam lep dan ispunjen najlepšim pričama.

петак, 27. фебруар 2015.

Nekako s proleća

Ovaj osećaj ja tako zovem. Ustvari, nedefinisan je, pa sam pozajmila ime, ali nema veze. Uglavnom javlja se u ovom peeriodu a kod mene se manifestuje željom da promenim situaciju kad shvatim da sam ogrezla u lenjosti. Mada, kad se pogleda, nisam bila baš toliko lenja, ali sam se bavila marginalnim stvarima i nečim što se ne vidi, ali bi, dugoročno gledano, trebalo da donese dobre rezultate. Valjda se čovek zasiti svega, pa poželi neku promenu. Kako god, ja sam se poželela vas, blogovanja, vaše pozitivne energije, a i dugujem vam slike s letovanja. Obećala sam, zar ne? A možda se budim jer se i Deda Mraz probudio, pa je tek sad Fikreti odneo novogodišnju čestitku.

Na slikama je Luksemburg, prestonica istoimene države. Imala sam želju da dođem ovde zato što nikad nisam čula da neko želi isto. A i nije fazon, svi idu u Pariz, Rim, pa sad i ja isto to da radim. Ne... Ustvari, htela sam da vidim i da se na licu mesta uverim kako žive ljudi u zemlji gde je prosečna plata 3500 evra i  da li im, možda, fali finansijski savetnik koji ima ideje za investiranje, pa makar to bilo ulaganje u cipele, tašne ili putovanja po svetu radi stručnog usavršavanja. Sve ovo se odnosi na savetnika, ne na investitora.

Lepo je, kao što ćete videti na slikama, ali je nekako čudno. Prvo, jezik mi zvuči neobično, a i prostor je toliko mali, ili ga bar ja, tako vidim, da imam osećaj skučenosti, ali ono što je bilo zaista dobro, jeste što sam osetila vetar. Ako se sećate, žalila sam se da mi fali promaja tokom boravka u Holandiji. Ima vetra, jer ima i reljefa, a grad je na dva nivoa.



Park u centru grada, veoma je lep
                                     


Suveniri. Onako... Ali bilo je snežnih kugli.

Ulica od ovog parka, ne baš duga, vodi pravo do autobuskog stajališta za turiste, odakle kreće otvoreni autobus kojim se može videti grad.

Evo, kod ovih zastava levo je znak
 Polazimo...

Dobijate slušalice i tokom vožnje, nakon što izaberete jezik, slušate sve o Luksembugu, njegovim znamenitostima, dobijete podatke pored koje zgrade prolazite...




Roza Luksemburg, spomenik


















E, ovo je već, drugi nivo grada. Prilično je visoko i teško je za slikanje. Jedino sam se ja odvezala i ustala da slikam, pa su me gledali, malo... Tako...


Ispod ove zgrade je tunel pa onda se ulazi u šumu. Na momenat vam se učini da je divljina, a onda počinju da se ređaju zgrade, sve lepša od lepše!

 Ove skulpture su mi se baš svidele!







Adolf ponte, most















Ovo prepoznajete, zar ne? I primećujete, sigurno, da ovde falim ja, definitivno!


Kuhinju nisam stigla da upoznam, jela sam sendviče. U kafićima je puno usred dana, opušteno, niko nikom ne trubi u saobraćaju, a prilično je gust. Cene su visoke, ali zato su blizu Nemačka, Belgija, Francuska, pa je lako otići tamo i kupiti šta je potrebno, a i dosta ljudi iz pomenutih zemalja ovde radi,  naročito u evropskom parlamentu. Nisam zapamtila podatke koliko tačno ljudi ovde radi i koliko tačno nacija živi, ali znam da su brojke velike, a i meni se 3500 evra uvrtelo u glavu i za druge cifre nema mesta!

Inače, zvanični jezik je luksemburški, ali govore obavezno još i francuski i nemački, Valuta je evro, a zanimljivo je da je gorivo dosta jeftinije nego u drugim evropskim zemljama. Na ulici možete čuti i srpski jezik, naravno, pa sam naučila da budem oprezna pre nego što udelim neki epitet nekome. Umesto toga, poštujem preporuku Her Žike, samo se nasmešim, onako, široko i procedim kroz zube: " I ja tebi, Daro".

Sve u svemu, lepo je, tj. lepo je kad čovek može da ode negde, da vidi nešto drugo, novo, a u poverenju, sendviče sam ponela od kuće!