Translate

понедељак, 14. јул 2014.

Tokom školovanja, sociologija, ili kako se već zvao taj predmet kome je, u više navrata, menjano ime iz, meni, nepotrebnih razloga, bila je jedan od omiljenih materija. Zanimljivo je posmatrati društvene pojave sa različitih aspekata, a kad god nisam znala šta dalje reći, koristila sam profesorkinu omiljenu rečenicu: "To su nepisani zakoni postojanja ljudskog društva".

U prošlom postu sam pomenula ETATIZAM. Normalno, bila je to jedna od tema u okviru sociologije. U najkraćem, definisan je kao državna dominacija, gde država reguliše sve društvene odnose i okarakterisan kao pojava karakteristična za "zapadnjačke" režime, a samim tim, kao negativna, što će reći, da kod nas toga nije bilo. Iako je Tito, u vreme kad smo to učili, uveliko počivao u Kući cveća, još je, izgleda, bio živ i prisutan kroz ostatke mentaliteta nastavnih i drugih kadrova, zadojenih pogrešnim shvatanjima raznih teorija, iskrivljenih i prilagođenih potrebama socijalizma u tadašnjoj Jugoslaviji.

Da etatizam nije negativna pojava i da pravila postoje, ne da bi se kršila, već da bi nas štitila, ima mnogo dokaza, a najveći i najubedljiviji dokaz jesu, upravo, ti, toliko omraženi i kritikovani "zapadnjački" režimi, gde ljudi, većinom, lepo žive, uprkos svemu.

Kada sam rešila da od svog hobija napravim nešto više, imala sam viziju kako to treba da izgleda, ali ne i jasnu ideju na koji način to da uradim. Motalo mi se svašta po glavi, ali nisam imala potvrdu o tome da li je to dobro. Znala sam da nešto fali, ali nisam mogla sama da dođem do pravog rešenja. Možda je to jedan od "nepisanih zakona razvojnog puta proizvođača suvenira i ostalih kreativnih sitnica". A onda se desilo čudo! Otvorile su se granice te, savršene države, pa sam dobila mogućnost da putujem bez vize i zavirim u te, tako nesavršene države "trulog zapada" i imala šta da vidim!





















Komercijala! To je ono što fali i meni, a i mnogima koji se bave nekim poslom. Kao što vidite, svaki detalj je brižljivo osmišljen, prodavci su ljubazni, govore strane jezike, umeju da naprave dobru ponudu. Nema veze što su im sirevi bezukusni (po meni, a ne znači da su i drugima, naravno), ali vas mame da ih kupite. Sir na kome sam ja odrasla i za koji mislim da je najbolji, nije pogodan za ovakvo pakovanje i ovu vrstu prodaje, ali onaj koji se proizvodi u Pirotu, je itekako, pogodan! Kajmak se ne može prodavati upakovan u foliju, ali u zemljanoj posudici, zaliven masnoćom koja sprečava prodor vazduha i izaziva njegovo sazrevanje, može! Kad skuvam džem ili bilo šta drugo bez konzervansa, kad napravim vakuum, to stoji i po dve godine i više... Ima tu svega. Istina, nemamo mi Ajfelovu kulu, vetrenjače, gondole, ali imamo to što imamo. Ako Krivi toranj može da bude svetska atrakcija onda bih i ja mogla, uz pomoć marketinga, da napravim atrakciju od ispucale glet mase u mojoj sobi, a ne da kritikujem majstora i da mu ne platim rad...

A da smo skloni zaboravljanju-jesmo, nema tu šta. Raduje me što, u poslednje vreme, čini mi se, neki ljudi počinju malo drugačije da misle i što nadvladava shvatanje da Guča ne može biti jedini brend. Iskreno, po meni, to i nije brend, ali... Ako stručnjaci tako kažu, neka bude. Brend nije samo ono što donosi novac, jer ako tako gledamo, čim prestane da puni budžet, prestaje da bude i brend. Po mom, laičkom, shvatanju, brend je nešto drugo i za to je potrebno mnogo, mnogo godina, mnogo rada, truda, svega...

Čačanska turistička organizacija je raspisala konkurs za suvenir, a ja sam napravila ovaj dnevnik. Imala sam malo vremena, svega dva dana koja su protekla, uglavnom, u sušenju boja, lakova, patine. Koliko se dalo uraditi za to vreme, uradila sam. U principu, zadovoljna sam svojim radom, ali ne u potpunosti. Opet, treba mi, surovo iskreno mišljenje svih vas, kako bih mogla da, ono što nije dobro, ispravim.

Naravno da se nadam najboljem, nema tu šta, inače ne bih bila to ja! Isto tako se nadam da će i moj novčanik sa dokumentacijom, koji mi je ukraden pre nekoliko dana, iskrsnuti od nekud. Ne znam odakle bi mogao da iskrsne, niti na koji način, ali, eto, nadam se. Bez obzira što nisam lepa na slikama, ali bi mi, bar, vozačka dozvola, dobro došla. Ili onih 25 evra što su u njemu bili... Mislim, sniženja su počela, valjalo bi mi...


A valjalo bi i kad bismo više voleli svoju zemlju ili bar tu ljubav pokazivali time što bismo neke ljude, koji su to zaslužili, otrgli od zaborava, kada od njihovog života i dela ne bismo gledali da pravimo brend, nego nešto što će nas predstavljati u svetu i plasirati onu lepšu sliku o nama. Za početak, treba više da volimo sebe, svoje okruženje i da uvek izvlačimo ono najbolje a na greškama da učimo.

Nije sve u novcu, brendu, biznisu... Ima nešto i u drugim stvarima. Evo, recimo , ja bih sad dala mnogo toga za malo srpske promaje, koje ovde, u Holandiji nema. Ali kako ja to da objasnim ljudima?

недеља, 15. јун 2014.

Buđenje

Da, bio je ovo dugi, dugi prolećni san, jer dva meseca, koliko vidim, nisam napisala ni jedan post. Ne znam kako bih drugačije to nazvala, niti znam razlog tome. A radila sam u međuvremenu svašta, nije da nisam. Najviše vremena mi je potrošeno na školu, koju, uskoro završavam. Definitivno, 27. juna, kad polažem poslednji ispit od onih koji spadaju u maturski. Da, na svoj rođendan. Biće veselo, svakako.

Počela sami da pišem za Akademos, sajt koji se bavi istorijskim temama. Da, izgleda kao crni humor, istorija i ja, ali nisam želela da odbijem taj poziv, znate, već zbog koga i zašto. Ako imate vremena, pogledajte, zanimljivo je. Ne mislim da su moji tekstovi tamo dobri, zato što više postavljam pitanja nego što dajem odgovore. Poetični su, ne znam ni da li imaju dovoljno činjenica, ali dajem sve od sebe da budu raznoliki i da se neke stvari, manje poznate, ožive i sačuvaju. O velikim civilizacijama i velikim ljudima se mnogo zna, a ono čime se ja bavim, jesu "mali- veliki" ljudi, njihovi životi i mesta za koje je malo ko čuo. A svako mesto ma svoju priču koja čeka da bude ispričana.

Napravila sam, kažem, dosta stvari. I, taman ja krenula sve da složim, da napravim red, da sapkujem lom, jer, pravo da vam kažem, htela sam da počnem nešto drugo, (iako ne znam tačno šta, ali, eto... Htela sam...), kad usledi poziv od ljudi iz Turističke organizacije Kraljeva! Videli su čime se bavim i hteli su da razgovaramo o saradnji. Kao rezultat dogovora, nastalo je par stvarčica:




Ovo je stalak za olovke, pravljen od ona dva sloja salvete koji se bacaju, a osnova je od kartonskog dela rolne toalet papira,


Dnevnici, napravljeni od sveski. Ovaj levo je inspirisan Jelenom Anžujskom i jorgovanima, a desno je Đoka Kraljevački, najpoznatiji kraljevački fotograf.


Isto to, sa druge strane i nakit koji je, opet, inspirisan, Jelenom Anžujskom i tim periodom srpske istorije.



Obeleživači za knjige i koverte u koje će se pakovati.


Uh! Možda ovo lepo izgleda na slici, ali to nije bilo dobro. Unutra su flaše koje sam ranije radila i koje ste videli, a u ova improvizovana pakovanja sam ih ubacila jer su pakovanja koja su naručena u štampariji bila očajna. Zamalo nisam dobila infarkt kad sam ih videla! Naravno, vratila sam ih, što gospodi nije bilo pravo, ali to je njihov problem. Ne volim kad neko moju tolerantnost i spremnost na saradnju i kompromis tretira kao mentalnu zaostalost, što su oni uradili.

Sve u svemu, njima se dopalo to što radim. Ostalo je na tome da uradim pakovanja i nabavim papire od nekog ko ima firmu, da bi se roba pustila u prodaju i da vidimo kako će to da ide. I, opet ista priča! Ko bi hteo da mi da otpremnicu-ne ože, nema zakonskih uslova, ko bi mogao-neće i to vam je to.

Koliko god se ja nervirala, postoje i dobre strane toga, verujte, a najbolja je što sam rešila da od septembra krenem u jednu novu priču. Sigurna sam, posle razgovora sa prijateljicom, da će to biti kako treba. Ne kažem da će biti lako, ali će biti dobro na kraju, pa neka traje koliko traje!

U narednom postu ću vam pokazati šta je uobličilo moje ideje i potvrdilo moje shvatanje suvenira, kao i kako to izgleda kad je državna regulativa na mestu i da to nije etatizam kakvog su nama kroz školovanje predstavljali.

Do tada, ja molim iskreno, najiskrenije mišljenje, koje podrazumeva i kritike i sugestije a ne samo pohvale, u vezi ovih radova. I naravno, jedan iskričavi pozdrav za sve vas da bar malo ulepša ovaj kišni dan!

субота, 19. април 2014.

Beži kišo s prozora

Pričam, pričam, ali ne pomaže. Pada li pada! Kvari planove što jeste-jeste, ali prilagodiću se. Uglavnom za Vaskrs će biti šareno pa kako god! 
Pripreme su počele, u punom su jeku, ali najpre da vam pokažem nekoliko stvarčica, recikliranih, rađenih pre nekoliko dana i pokonjenih. Od srca, stvarno!




A u međuvremenu, mnogo dešavanja. I rada i odmaranja i učenja i svega. Najpre sam se spremala za "Zlatne niti" u Vrnjačkoj Banji. Temeljno, ali je na kraju ispalo da uopšte nisam zadovoljna izgledom svog štanda, ali sam to kompenzovala novim poznanstvima, ponudama i dobrim kolačima. Ma šta dobrim, ODLIČNIM!!! I što sam bivala nezadovoljnija svojim štandom, to su kolači bivali sve bolji, nekako su sami dolazili do mene, da me teše.
Bilo je  mnogo izlagača, mnogo dobrih radova, duplo više nego prošle godine a samim tim i atmosfera je bila duplo bolja.

A što se Vaskrsa tiče, evo, pogledajte. Ovo je samo deo, jer, rekla sam, biće šareno.





I biće,kad vam kažem, tako da, čeka vas još slika.


A do tada, želim vam da praznik provedete u miru, ljubavi, sreći i svemu onom što čini život lepšim. Tako i dolikuje njegovoj simbolici, zar ne? I verujte, to je važno. Verujte u sebe, u ljubav, u život u to da dolaze bolja vremena, verujte u ljude, to je najvažnije!













уторак, 25. март 2014.

Šta se mora, nije teško

Kažu  ljudi da je tako. Ima u tome istine, ali zavisi šta je u pitanju. Pošto meni padne u deo da brišem prašinu, peglam, usisavam, i sve ostalo što spada u ništa, onda je svejedno da li mi je teško ili ne. Tu važi samo ono da se mora. Pa, ako se mora, onda se mora.

I usput, evo, dok sam radila, malo sam i slikala, tek da dopunim izreku... Kolekcija. Na šta vas to asocira? Kolekcionar? Reklo bi se, odrasla osoba. Međutim, mi u kući imamo malog ali strastvenog kolekcionara, kome ni sav ovaj prostor nije dovoljan da smesti svoje zbirke ovoga i onoga.

Knjige, kojima ne znam broj. Ovo je deo nagrada na raznim konkursima,




Ovce, koje uživaju poseban tretman, gde god da se nalaze. Bilo na knjigama, bilo na šnalama, nakitu...



Starine, čije se zalihe redovno dopunjavaju.

Moje čitanke iz trećeg i četvrtog razreda. Bože, nije to bilo tako davno, a već se mogu smatrati starinom!

Novac,

Smena 8, fotoaparat moga oca i čuveni "Insa" budilnik od koga je zvonila cela kuća!


Opet knjige, uglavnom stručna literatura, je li,  Jagoda?

E, ovo sam ja čitala i proučavala pre nekoliko godina, kad je šah bio jedna od opsesija. Ne mojih, naravno, ali sam morala da se informišem i prostudiram sve, lepo,s obzirom da me nikad nije  naročito interesovao, ali šta se mora, nije teško. Nisam ni sad savladala to umeće, ali se snalazim. Istina, deca  me redovno pobeđuju, ali nije to važno, važno je učestvovati. Kako u igri, tako i u životu svog deteta.

Nisu baš sve starine, ali se lepo uklopilo. Prva frula Marka Radete! Dobijena na poklon, jer je i frula jedna od bitnih stavki! Muzičari kažu da ona ima plemenit zvuk i da je retko ko u stanju da to prepozna, a još manje da voli frulu. Ima lep zvuk, naravno i zanimljiva je kao instrument. To sam, naravno, skoro otkrila, malo pre nego šah.
Poludrago kamenje, kupovano nekoliko meseci unazad,

Ovo dobijeno na poklon, od Nene,


Obično kamenje, neobičnih oblika i boja, kome je dodeljen status jako lepog ukrasa.

E, ovo su već, prve posleratne godine. Mislim...

A ovo su šezdesete. Čitanke moga oca.

Fotografija starog Kraljeva i Vrnjačke Banje.


I još jedan pogled, iz drugog ugla,













I opet ovce, ovce, ovce...

I među svom literaturom, nađem i ovo! Pa sam se smejala toliko da bi čovek pomislio da zaista uživam u brisanju prašine! Ko će nju odvojiti od njenih snova, tako jednostavnih a tako jakih? Snova o arheologiji, poljoprivredi, farmi... Snova za koje se tako čvrsto drži...

Malo neobično za dete, ali je dobra osobina. Snovi su važni,  kao i neko ko te podržava u njihovom ostvarenju. To je dobar put. Pa, ako u međuvremenu, iskrsne i neki drugi san, nije važno. Podržavaću ga. Sa zadovoljstvom, jer to sigurno nije teško.