среда, 20. мај 2015.

Ljubičasta harmonija

     Prolećno jutro je. Pravo. Puno sunca, boja, mirisa posle sinoćnje kiše i svega ostalog što proleće može da ponudi. Zaista uživam u svakom momentu, jer ustajem rano. Po potrebi, u početku, koja mi je vremenom prešla u svakodnevni ritam i naviku. Volim da gledam kad se neko mesto budi, to je poseban doživljaj.

     Sunce je sve podstaklo na buđenje, ne samo ljude, već i sve ono što je preko zime bilo skriveno i usnulo. Biljke, zemlju, vodu a i kreativnost i želju da iskoristim boje oko mene i napravim nešto lepo. Ako ništa drugo, bar da zabeležim neke momente koji su satkani od boja.



     
     Ovog puta, izbor je pao na ljubičastu. U tumačenju simbolike boja, ističe se njena moć u smislu ravnoteže između plave, kao hladne boje, i crvene, kao tople. Boja kraljeva, vladara, simbol harmonije.

     Dve kutije, urađene u nijansama ljubičaste. Prvoj sam dala malo starinski izgled. Inače je bila čisto bela. Iako lepa sama po sebi, delovala mi je malo prazno i jednolično. Ne znam, uvek mi je čisto bela boja na nečemu tako delovala, pa, što se mene tiče, uvek se mora dodati neki detalj da razbije jednoličnost.






     Druga, sa romantičnim motivom na salveti, istim onakvim kakvi su mi na jastucima koje ćete videti uskoro. Problem kod ovih motiva je što,da bi ostali lepi, morate pažljivo uklapati delove šara po ivicama, da bi to i ostalo kao jedna celina. Zahteva malo vremena, ali je krajnji rezultat odličan. Postoje sitnice koje daju pečat kompletnoj slici i na koje je potrebno obratiti pažnju ako želite dobar rad. U tome je razlika između ljudi koji se bave istim zanatom, hobijem, kako god. Neki imaju viziju, neki ne. Ovi prvi se usavršavaju i žele da budu dobri u tome što rade, a drugi, jednostavno, misle da su, ne samo dobri, nego najbolji, veliki umetnici.



     Ali, koliko ljudi, toliko ćudi. i nas ima različitih, isto koliko i boja i mirisa, a ta raznolikost, ovo mesto za život čini lepšim.




     Majčina dušica, divlja biljka, veoma lepog mirisa i izgleda, raste na kamenu, kao korov. Ako je presadite i pokušate da je gajite u dvorištu, neće vam uspeti!

     Sve na svetu ima svoj ritam, svoje mesto i ono što ne možemo promeniti, ne treba da nas opterećuje. Prilagodimo mu se, jer i to je stvar tolerancije i poštovanja. Ne mora sve biti u našoj, ljudskoj vlasti i po našoj volji. Umesto toga, oslušnimo i pogledajmo šta se dešava oko nas i uživajmo u proleću i mnogim stvarima koje bismo, možda, promenili a ne možemo. Naučimo nešto iz toga, a pre svega, šta je u životu važno i neophodno i šta je to što nam život pruža. Iako  ljubičasta nije moja omiljena boja, ne mogu reći da nije lepa. Uz još neku, kao na slikama, postaje lepša i vredna pažnje, dominantni deo u ovoj prolećnoj simfoniji, relaksirajuća, harmonična...

   




четвртак, 07. мај 2015.

Vera, ljubav, nada

     

 Znate li ovu sliku? Nekada je krasila zidove skoro svih kuća, a na njoj su vera, ljubav i nada. Kad sam bila mala, mislila sam da su na njoj tri sestre, što je, u neku ruku, baš tako, a i kako bi dete shvatilo o čemu se tu tačno radi, nego sam puštala mašti na volju, a ova srednja sestra mi je delovala kao da su je naljutili. A ljubav jeste ćudljiva i nepredvidiva, zar ne?

      Ova slika je odavno izbačena iz starih kuća, kao što su i te stare, zamenile nove, veće, lepše, udobnije... Zadržala se, vrlo retko, na nekim zidovima, a jedan od tih je i kuća mog pradede, u kojoj sam često boravila kao dete. Maženo, paženo, voljeno, jedino u široj familiji, tad, pa još rođeno na njihovu slavu.



     Prizor koji me je oduševio! Ni on se ne viđa tako često. Jedno jedino pile koje se izleglo i koga kvočka čuva svom snagom. Slikano, u istoj kući, gde više nema ljudi, samo jedan čovek koji se trudi da zadrži vreme. A vreme? Vreme-k`o vreme. Neumoljivo, nezaustavljivo...





          Njegovi svedoci, sačuvani u muzeju, govore kako se živelo. od postanka sveta, ljudi su isti u svojoj suštini. Svi se trudimo da nam život bude lakši i lepši i kad god je teško, iskrsnu vera, ljubav, nada...











     Dečji majski likovni salon u muzeju u Kraljevu. Deca su na svoj način dočarala karakteristike svog kraja, stavljajući akcenat na nošnje i etno šare i na sve ono što je karakteristično za mesto odakle potiču.







a bilo je i radova iz drugih zemalja. Cilj je bio da se pokaže deo kulturnog nasleđa. Iskreno, ne mogu da verujem da su ovo radila deca.





     Evo, Fikreta, ova slika je iz Bosne i veoma je lepa.








      Na slici je ćilim moje mame. Tkalo se sa mnogo ljubavi, vere i nade. Svaka devojka ga je nosila prilikom udaje,


pa je po toj mustri, moja ćerka napravila ovaj rad za pomenuti salon. Nije nagrađen, nije izložen, a i konkurencija je bila, zaista, jaka, što ne znači da nije dobar i da treba odustati. Nikako!




     I tako... Život se menja, prolazi, menjaju se stvari oko nas, menjamo se mi sami. Sad smo na vrhu, sad ispod vrha, nekad na dnu,




i koliko god bili okruženi ovim ili onim, odnekud nas gledaju vera, ljubav, nada.



   

Ako nisu na zidovima, kao nekad, onda neka budu u našim srcima. Za njih tri svuda ima mesta.

понедељак, 20. април 2015.

Posle praznika

Ne izgleda tako, sudeći po vremenskim prilikama, ali proleće je. Nisam se bacila na držanje dijete, nema dovoljno sunca, ali  kad god ga spazim, maksimalno koristim svaki momenat za uživanje. To nam je što nam je, na vreme napolju ne možemo uticati, ali se možemo potruditi da proleće unesemo u kuću na drugi način. 



I naravno, Vaskrs, obeležje proleća, simbol života, ponovnog rađanja, u koje ja verujem. Doduše, ne bukvalno onako kako crkva kaže, već simbolično. Ta tri dana u godini  nas podsećaju da je svaki dan šansa da sebe preispitamo, da promenimo poglede i da više poštujemo život i ljude, da radimo stvari koje će nas učiniti boljim.










Oko sebe imamo mnogo stvari o kojima malo znamo, a nije teško ni skupo priuštiti sebi obilazak okoline, pa sam tako rešila, na predlog prijateljice, da obiđem ovo mesto, koje odiše mirom i harmonijom, a čime sam se još, konkretno bavila i na koji način, uverite se!

I za kraj, jedan kolač, slatkiš, kako god, koji se lako pravi, lako se i jede. Recept sam našla negde na netu, ali sam testo za picu pravila na svoj način, ne po receptu koji je naveden.

Sve u svemu, treba pet kora, koje se naizmenično premazuju eurokremom. Mislim da ni džemu sa orasima ne bi falilo ništa, ali mi je krem bio pri ruci.

Naprave se, normalno, okrugle kore. Na sredinu se stavi čaša, pa se od ivice čaše do kraja seče na šesnaest delova. Spajaju se tako što se podignu uvrnu ka spoljnoj strani i spoje se krajevi.





Kažem vam, lako se pravi, iako moja objašnjenja deluju komplikovano. Lako se i jede, a lepo i izgleda.

Sigurna sam da me slatkiši neće učiniti boljom, već debljom, ali ko zna, vremena su se promenila... Kako god, ja sam, uglavnom poklonik svega onoga što doprinosi dobroj atmosferi u kući, bilo da su to ukusi, mirisi ili nešto drugo što kuću čini domom, a ne sterilnim mestom u kome nema prostora za ljudske slabosti, greške, smeh...


уторак, 31. март 2015.

Umetnost u pesku

Kad sam bila u srednjoj školi, moj profesor likovnog, izuzetan čovek inače, govorio je da na svetu postoje tri stvari koje se ne mogu definisati, a to su: život, umetnost i ljubav. Svako od nas ima svoj doživljaj pomenutih stvari i neko sopstveno viđenje.
Nisam umetnik ali sam njen veliki poštovalac i kod mene ona budi posebne emocije, bez obzira da li je vizuelna ili neka druga.

"Na put oko sveta" kako se i zvala ova izložba, kreće se odavde, iz jedne ruševine od fabrike koja je za ovu priliku pretvorena u lep prostor, zahvaljujući dobroj ideji i viziji, kao i želji da se maksimalno iskoristi ono što je na raspolaganju.



Prva figura je stjuardesa, koja će svima poželeti srećan put, a na dalje, čovek može sam da se uveri gledajući ove figure kako je svet veliki, lep i raznolik!




















Ja sam ostala bez daha, iako mi nije prvi put da vidim ovako nešto, i ako se slučajno pitate da li sam i ja pravila nešto od peska, mislim da odgovor znate, a znate i mene, već...



 U restoranu služe hranu iz ovakvih tanjirića i dobijate ovakav pribor, koji sam ja iskoristila da napravim suvenir koji je i upotrebljiv. Stvarno sam nemoguća, priznajem, jer sam sve nove podloge upropastila i ne umem da radim ako nešto nije povezano sa otpadom.

Nisam pričljiva kao inače, jer ovaj post je jedan od onih za gledanje. Svaka figura je priča za sebe, slika jednog dela sveta koji može biti blagonaklon, surov, glamurozan, usamljen, a sve u svemu LEP, kao što je i sam život, umetnost ili ljubav, koja je u osnovi svega.

Želim vam da uživate u ovom malom putovanju, da kroz razmišljanja o pesku vratite neke lepe dane u sećanje, a ova priča koju možete pročitati ovde, takođe je podsećanje na nešto uspavano u nama.