уторак, 30. јун 2015.

Sitnice koje leto znače

Volim leto. Razloga je mnogo zašto je tako. Ako je proleće simbol rađanja, života, leto je, za mene, simbol života, u smislu življenja. Lepo vreme, šarenilo, gomila boja, ljudi oko mene... Ma, svega! Leti, skoro da nema stvari koja mi ne odgovara.

Ovi prelepi krinovi su se, baš, rascvetali. Puna ih je bašta. Uživam u pogledu na njih,





a ovaj beli, još i prelepo miriše!








Nisam odolela da deo te lepote ne unesem malo i u kuću, iako, u principu, ne volim da berem cveće iz bašte. Nekako mi je draže da tu ostane, iako će svakako uvenuti, gde god bilo. Prvu, a i svaku narednu kafu, lepše je popiti u ambijentu ispunjenom bojama,


 ili pored reke, gde su stolovi i stolice napravljeni na ovaj način. To ambijentu daje neku posebnu notu, neki mir usred gradske gužve. Sa pogledom na reku, imate osećaj da ste daleko od svega. Šum vode umiruje, a meni je posebno drago jer vidim da se način razmišljanja polako menja i da ljudi žele nešto novo, drugačije, prirodnije...


 A kad smo već kod leta i boja, šteta je ne preneti ih svuda. Jednobojne majice uvek se mogu osvežiti nekim detaljima.



 Nataša zna kako! Šabloni i folije koje predlaže, sa moje strane-dobra volja i stare majice su spremne za leto!


A i stari kišobran doteran akrilnim bojama... Letnji pljusak ume da bude romantičan, ali nije loše da imate kišobran.

Takođe, volim kad mi je sve na mestu. U većini slučajeva nije, naravno, ali se trudim da bar u kuhinji bude. Sitnice, koje često koristim, volim da mi budu pri ruci, iako postoje i one koje su toliko lepe, da mi je žao da ih i otpakujem. Tad kupujem duplo.





Žuta, boja sunca, ovog puta je spontano prevladala svuda, iako sam, ustvari, planirala da to bude plava. Ne znam kako je do toga došlo, a nema ni veze, lepo je i ovako.

Uživajte u letu, jer je svaki dan neponovljiv i jedinstvena je prilika da uradimo nešto lepo. Bilo za sebe, bilo za druge. Sitnice su jako važne!








петак, 26. јун 2015.

Letnji dan













Danas je jedan od onih lepih, sunčanih dana, obojen mirisima i zvucima leta starog tek nekoliko dana. Dan, ispunjen sitnicama koje lični, unutrašnji svet, ograđen tvrđavom, održavaju živim, ne dozvoljavajući  nikome da dopre do njega i poremeti ustaljeni, harmonični poredak stvari.
Zraci sunca prosipaju se po cveću koje polako otvara svoje latice upijajući svu svetlost i toplotu, sve boje života, ne mareći za ono što se dešava korak dalje. Ono je slobodno - raste, cveta, živi, uvene, sve tako mirno i bez protivljenja. Ima nešto u tome, što ostaje nepojmljivo čovekovom umu. Neka lakoća ili šta već, ne znam...
Usmeravam svoja čula na lepotu koja dolazi spolja i skupljam svaki njen tračak, smeštajući ga unutar zidova tvrđave, gde će biti zauvek sačuvani u svom iskonskom obliku, netaknutom i  čistom.
Misli se ređaju. Jedna za drugom. Ne znam im broj, a ne mogu ni da ih ukrotim. Davno sam prestala i da pokušavam, jer sam shvatila da više volim da ih, razbacane, skupljam i slažem. I one su slobodne, pa neka ih, neka lete! Vratiće se u vidu odgovora, kad-tad, a neke će, nakratko, oživeti i opet biti složene u glavi, tamo gde stanuje sećanje. Sećanje, satkano od tananih niti leta koja su prošla, od tragova dana, noći, rumenih zora i svega što obično bitisanje čini životom.
I, da! Baš ovoga dana, u ponoć, još jedno leto će biti iza mene. Ono ostaje, a ja idem dalje. U novo leto, starija za toliko da znam da ne treba ništa zatvarati u tvrđave, da lanci i katanci ne pomažu, a opet, šta pokloniti nekome ko je sasvim, sasvim poseban? Nekome, čije su pesme oružje ubojitije od svakog  mača? Nekome, ko zna da prospe sve zvezde po kosi i da ih pred svitanje vrati u oblake? Starija, taman toliko da znam kakvi ljudi mogu da budu, ali da ne mogu bez njih. Kakvi god bili, deo su učenja, odrastanja i različitosti koja ume da boli, ali i da oplemeni. Put, četiri decenije dug, naučio me je mnogo čemu, a pre svega da neka iznenađenja mogu biti lepa i prijatna, bez obzira što su upakovana u male, neugledne  kutije, da neko cveće raskošnog izgleda i mirisa može biti otrovno. Naučio me je da hodam uzdignute glave, čak i kad hodam po mraku… I kad padnem, da ustanem, makar  plačući, ali da ustanem, jer i suze su za ljude. Onaj ko ne plače, nije čovek, kao ni onaj što ne pogreši, ne tuguje, ne voli, ne smeje se…
I ta leta koja su prošla i ona koja će proći, imaju svoje ćudi, ali su, kad se na kraju pogleda, u ravnoteži, kao da neko meri na vagi svaki naš dan, udisaj, svaki osmeh i suzu, svaku ljubav i bol. Kao što vetar oduva oblak, tako nas život nosi na mnogo strana. I pruža mnogo. I oduzima… Po nekim njegovim zakonima, ostavljajući nam mogućnost i priliku da se pogledamo u ogledalo i vidimo njegov odraz na sopstvenom licu.
Pre nego što se ovaj dan na granici između dva leta smiri, i pre nego što nastupi ponoć, čija prva sekunda znači novu deceniju, mislim o tome što dolazi. Sve je lepo, ali i dalje se pitam: šta pokloniti nekome ko je sasvim, sasvim poseban?

среда, 17. јун 2015.

A sutra...

 A sutra - po dogovoru! Rekla sam vam da ću nastaviti sutra, i nastavila sam. Završila tuniku koju sam počela, jer sam videla da nešto ne valja. Shvatila sam gde sam grešila, ispravila to i evo je!



Uh! Ja baš puno naučim iz svojih greški, pa ih valjda zato i pravim. Uvek mi dođe da napravim još neku!
A onda sam krenula dalje. Standardno, kad me uhvati manija, ja ne prestajem, pa sam ovoj majici, koja je malo uska, dodala ovu čipku na leđima. Lep je detalj, zanimljiv, baš, a nije ni teško.




Ogrtač, izuzetno kvalitetan, ali jako, jako veliki, koji je komšinica htela da baci, takođe sam malo doterala. Skratila sa strana, dovela na odgovarajuću dužinu i širinu i obradila ivice na već poznati način. Akoje do ogrtača, zima može odmah da dođe, ja sam spremna. Imam čak i dva šala! Ista kao ogrtač! To je ono što sam odsekla sa strana.



I eto, tako... Sve to za jedan dan i plus ove kecelje od jedne dečije, duge suknje.


Nastavljam u istom ritmu. A vi? Šta vi radite ovih dana?

петак, 29. мај 2015.

Nove zanimacije

Odavno rešavam da se ozbiljno posvetim šivenju. "Singerica" moje babe je bila prva mašina sa kojom sam se srela, u smislu da sam mogla da sednem i da vrtim do mile volje. Pre toga, naravno, skidan je kaiš koji ide na onaj veliki točak sa strane.  Dopadalo mi se to uvek, a tim pre što je dugo vremena to bio jedini način da se izrazi kreativnost. Nismo znali za dekupaž, origami i ostale veštine. Rešavam, kažem, ali uvek nekako iskrsne nešto drugo i dan za danom, to prođe, a imam gomilu materijala i stvari određenih za prepravku. Ali od svoje odluke ne odustajem. Bez obzira na pospanost ovih dana, loše vreme ponekad može da ide na ruku, pa sam krenula u akciju.

Doduše, ovo je zimus rađeno. Neki, koznakoliko XL muški džemper, izuzetnog kvaliteta, koji sam isekla na delove i od rukava napravila šal. Dobro je ispao, sviđa mi se. 




Od ostatka sam napravila jastuk, suknjicu za preko helanki, krajnje jednostavnu, traku za kosu i milion mašnica. Kažem vam, koznakoliko XL.

A kad smo kod jastuka, ovaj je napravljen od pamučnog podmetača za jelo. Lepa, neobična nijansa zelene boje, sa romantičnim natpisom,


a od starih farmerica i jedne haljine, opet jastuk u novogodišnjim bojama. Jastuka nikad dosta, da...


Nažalost, kompjuter mi je bio u servisu pa su se slike izbrisale, tako da ćemo morati da se zadovoljimo ovima koje su pretekle. I vi i ja, ali dovoljne su da se vidi da sam radila, zar ne?

A ovih dana, opet sam izvadila sve i krenula. Za početak, ovaj detalj, takođe, vrlo jednostavan u svakom smislu, a nastao je na jednoj dosadnoj, muškoj majici. Ne znam joj veličinu, ali za moj ukus, previše je uska s obzirom da je muška.


 Isekla sam deo oko rukava, vrata, gde sam malo preterala sa otvorom, pa sam dodala ovaj detalj koji liči na treger. Moja sprava za izvlačenje savršenih okruglina imala je malo veći prečnik. Unutrašnjost srca seckala sam makazama, a ivice, ispod kojih je trag hemijske olovke koji nije hteo da se opere, obradila sam ovim koncem. Pa, kad sve sagledam, bolje što se nije oprao...


I tako, kad krenem, kad mi lepo ide, ja ne mogu da se zaustavim. Vidim ja da sam stvorena za ovo i da samo ako želim, mogu da napravim veliku karijeru na ovom polju, ali neću da se hvalim, držaću se i dalje jednostavnih modela. Na redu je tunika koja se lako kroji. E, ovog puta će sprava za savršeno oblikovanje otvora biti manja. To kažem poučena prethodnim iskustvom.
Sve sam lepo skrojila i sad najzanimljiviji deo - peglanje! Šalim se, ne volim da peglam, pa sam zato rešila da popijem kafu.

Ne vredi, neće samo da se ispegla, moram ja. Mogla bih još sto kafa da popijem isto bi bilo, a ne priliči nekome mo želi ozbiljno da se bavi ovim da pije toliko kafa, zar ne? Da, tako je, nema šta da pitam! I sve sam to lepo uradila, ali kad je trebalo da se ušije, ja ušijem pogrešno! Vidim, rukav mi nešto čudno stoji, ali dobro, sve dok ima dva, sve je u redu. Shvatila sam gde je greška, ispravila, ali nekako ništa nije bilo kako treba. Odjednom su moji snovi o velikoj karijeri splasnuli. Možda ja i nisam za ovo?


Nema veze, ostaviću to za sutra, mogu, evo, da napravim još jedan jastuk od ovog džempera. Boja jeseni, taman! Jesen će brzo doći, da ne ostanem nespremna. Jastuk u jesenjim bojama svi treba da imaju...




Nakon toga, razmislila sam i vratila se prethodnom delu, za koje mi je ćerka rekla da ga ne oblačim ni slučajno! Dobro, neću, učim se samo... Ako ćemo pošteno, i mene je ovo podsetilo na jednu vrstu košulje, možda nikad i ne obučem...

A sutra, tj. danas, ispravila sam greške, shvatila šta je nedostajalo i već je bolje, ali o tome...sutra!




уторак, 26. мај 2015.

Romantične sitnice

      Ovo proleće je baš kišno. Ne volim tamne oblake, ali činjenica da se sunce krije iza njih, menja stvari. Mada, i kiša može da bude romantična i da se, dok pada, naiđe na nešto lepo u šetnji, kao što su ove ruže, specifične boje i mirisa.

   


     Volim nežne, romantične detalje oko mene, a proleće je stvoreno za to. A i kišni dan... još jedan u nizu. Za ove sveće je potrebno svega nekoliko minuta i vrlo malo materijala. Dakle, tri najobičnije sveće, malo lepka i šljokice,




 a ako se lepo upakuje, možete i obradovati nekog ovim malim romantičnim detaljem, uz čiju blagu svetlost sve može izgledati drugačije, lepše...

     Na kraju krajeva, kišni dan može ulepšati i kafa uz parče torte napravljene od jagoda iz sopstvene bašte,


romantična pesma uz koju možete zaplesati ili jednostavno je slušati i prepustiti se sanjarenju, sami, ili u zagrljaju drage osobe. 

Kako vam drago, pustite mašti na volju i ulepšajte sebi svaki trenutak. U inat kiši!