среда, 27. фебруар 2013.

Slike i prilike

 Danas je dan odmora. Posle jučerašnjeg ispita koji sam, naravno, položila, ali nisam baš briljirala, niti imala priliku da pokažem neko znanje. Zapravo, baš dobra prilika da vidim gde grešim i naučim neke stvari. Iskoristila sam tu priliku, nadam se, na pravi način.

Znate, malo je tragikomično sve to, jer uvek nosim kesu sa sobom. Znam da će mi trebati, a sa druge strane, prisustvovala sam nekim suđenjima gde su situacije bile jako teške i mučne. Sve sam to podnosila normalno. Naravno, bilo je tu raznih osećanja, misli, dilema, ali što mi je mučno kad mi kažu da izvadim protezu bolesniku-e, to vam ne mogu opisati! Zbog takvih situacija nosim kesu.

Na svu sreću, tu su "moji momci", kolege, koji mi maksimalno pomažu, razumeju me, podržavaju i bodre. Da nije mene, ne bi bilo prilike da se nasmeju, ne bi imali kome. Svi znaju da smo tim! I u školi i u kafićima!

A sad ozbiljno! Ozbiljna prilika je u pitanju! Republički konkurs u Nišu, na temu "U slavu Cara Konstantina", a na slici je rad moje ćerke, koji se zove "Put setlosti".

Prošle godine je osvojila treću nagradu za pesmu "Ružno pače", ali ove godine, zbog kompleksnosti i zahtevnosti teme, konkuriše likovnim radom.

Naravno, nadgledala sam i pomogla u sečenju krpe, kojom je urađen ovaj kovčeg, a sve ostalo je uradila sama. Od ideje do realizacije. Trebalo je da se upotrebi što više vrsta materijala i da rad liči na mozaik. Kao što vidite, kombinovala je i materijale i tehnike, pa tu ima svega-od ljuski jaja, do 2k laka.

A ja sam, po narudžbini, uradila ovu sliku. Prilika je 8. mart. Lepo je ispalo, ali ima jedan problem. Naime, slika je namenjena učiteljici mo sestrića, a on je čvrsto obećao, da  u tome neće da učestvuje. Ne voli učiteljicu i tačka!  Verujem da će se to rešiti i da će biti prilike da otkrije i njenu bolju stranu.

A pošto sam, već, radila, i bila u elementu, rešila sam da iskoristim priliku  da napravim nešto i od školjki, kojih imam, pa... Da ne kažem na tone, ali, skoro toliko.

Uvek sam ih volela i za mene su bile nešto najsavršenije što je priroda stvorila. Toliko oblika, nijansi, svaka je savršena, savršena... Preko leta obavezno nosim nakit od njih, a u svojoj blizini MORAM da imam nešto plavo i neku školjku, inače ne mogu da funkcionišem. Sam pogled na njih me tako opušta i utiče pozitivno na mene, u svakom smislu.

Na podlozi od medijapana, izlepljenoj tapetama, napraila sam, za svoju ćerku, ovo slovo. Lepila sam školjke u dva reda. Jedna preko druge, da se popune praznine, a mašnu je ona odabrala, jer u sobi ima dosta tufnastih detalja u zelenoj i ljubičastoj boji.

Uradila sam još neke stvari, ali o tome u narednim postovima.


Želim da vam kažem, da sami stvaramo i slike i prilike. Potrudimo se da naša slika bude vedra, vesela, pozitivna, da našoj deci bude na ponos, a prilika za to je svaki novi dan!

четвртак, 21. фебруар 2013.

Kad lišće pada

Ja ga skupljam, naravno. Svaki mi list bude, onako, lep, poseban, k`o stvoren da se od njega napravi nešto. Zatim ih presujem. Dugo. Baš dugo. Pa ga bacim, čim dođe naredna jesen i počne ponovo da pada. Napravim nešto, tu i tamo, istina...
A onda mi krene, kao što je krenulo danas,



pa napravim ovako nešto, što će se uramiti. Dakle, presovan list, kafa, gliter pasta, lepak i šablon...

Pa mi to nije bilo dovoljno, jer treba mi još slika. Nije da mi se ne uči, nemojte tako! Uči mi se, spremam ispit, baš je super, samo mi trebaju slike.

Okvir od kartica na kojima je bila tablica množenja i tapete mogu, takođe, biti zanimljiva varijanta. Naročito ako vam hitno treba slika, tj. kad vam se ne uči ili ne radi to što treba da radite.




i tad se setih da moj sestrić, sunce tetkino, nema sliku u svojoj sobi koja bi istakla lepotu zidova.



A kad je bal, nek` je sa muzikom, što bi rekla moja profesorka. Nisam htela da ignorišem nalet inspiracije, pa sam mu se predala i čitav dan pravila slike. Ima ih još, naravno, nisu sve u ovim okvirima, ali jesu od tapeta.


Kako vam izgledaju? U kojoj meri su  originalne? ISKRENO, molim!

субота, 16. фебруар 2013.

Samo dok krene-posle nema problema



 Kad sam videla ovu sliku na fb stranici Ane-Marije, sa bloga CARPE DIEM, slatko sam se nasmejala. Da, bićemo milioneri za godinu dana, a ovi investitori su bili i kod nas, u Srbiji. Zato vam kažem, verujte mi, NEMA PROBLEMA, samo dok krene...

I tako ja izvučem nešto što sam već uradila, kao što je ova polica. Predviđena je za ugao i bila je jednolična. A ustvari, uopšte ne mora stajati u uglu a još manje biti dosadna, monotona, neupotrebljiva. Tatjana je radila ovakvu policu, ali OSP tehnikom i stvarno super izgleda.

Dakle, kako vam volja. Slobodni ste u izboru tehnike, samo neka bude nešto što će se investitorima dopasti i što može proći kao suvenir.



 


 Takođe, imala sam u vidu da su to ozbiljni, poslovni ljudi i da će im zatrebati ovako nešto. A ako im se baš ne dopadne, nema veze, ja ću čuvati u ovome spajalice i slične sitnice, pošto, ionako, nikad ne znam gde su. Što se perja tiče, mala je količina da bi izazvala alergiju. No, ako se to i desi, imamo mi rešenje i za to!


Ovo je neko, nemam pojma ko, jer sam kupila na buvljaku za (pre)smešne pare, dobio na poklon. Uz malo štrasa, jednu sličicu i malo boje, izgleda jako slatko, a i upotrebljivo je. Investitori će pasti na ovo, garant!

Slikala sam sa svih strana, malo više nego inače, jer znate, već, kakvi su ti stranci...




 I na kraju, kutija za čaj, koja je napredovala, i kao što vidite, postala kutija za nakit. Možda je bolje reći da se prekvalifikovala u kutiju za nakit, jer će tako lakše biti prodata, a ja bih dodala i da će biti lakše i bolje shvaćena.
Ja imam ovakvu kutiju i kao što rekoh, predviđena je za čaj. Smatram da je tako nešto vrlo praktično, a i jako lepo. Međutim, kome god sam je poklonila, vidim da drži nakit u njoj. Ljudi, šta vam je?  I onda rešim da joj dodam nekoliko detalja i da, ako je već tako vide, onda bar, sakrijem natpis ČAJ.

U slučaju da budem u prilici da ugostim strane investitore, svakako ću skuvati čaj, koji ću izvaditi iz originalne kutije.






A budite i vi spremni, jer investitori budu malo ovde, malo onde, pa se vrate, gledaju... Nikad se ne zna. Samo dok krene-posle nema problema!


уторак, 12. фебруар 2013.

L`amour, l`amour

 Nikada mi taj Dan zaljubljenih nije nešto posebno značio, jer po meni, ne odražava suštinu ljubavi, nije prava forma koja bi mogla biti adekvatna za jedno tako, kompleksno osećanje.

Ali, nikad nisam ni imala ništa protiv. Ni jedan jedini argument. L`amour, l`amour, moja je diviza.


Juče sam, slučajno, posle višednevne, namerne potrage, našla ove razglednice. Odavno sam želela da vam ih pokažem, ali nije mi se dalo, sve, evo, do danas.

Na početku, beše reč. Kratka, jednostavna, uobičajena...

Kasnije, koja reč više, pa razglednica... Prva, druga, treća... Pisma... Gomila reči... Naravno-ljubav!



 Iz te ljubavi, rođena sam prvo ja, pa moja sestra. A onda i naša deca. U međuvremenu-sve ono što čini brak i porodični život. Malo suza, više smeha, radosti, tuge, dobici, gubici, odlasci voljenih osoba, dolasci još voljenijih...

Pogađate, ovo su razglednice koje su moji roditelji slali jedni drugima dok su se zabavljali. Još se sećaju gde je koja kupljena, kad je poslata. Kad smo bile male, ja i sestra, "krale" smo ih iz kutije u kojoj su stajale, jer su nam izgledale čarobno, kao i sve u vezi sa njima. Danas isto tako izgledaju našoj deci, koja i ne znaju za život bez telefona, interneta, kompjutera, a ni za život u iščekivanju, recimo, pisma. Pravo, pravcatog, pisma koje putuje danima iz jednog mesta u drugo.

A pre koliko godina su putovale od Užica do Kraljeva i Skoplja i nazad, saznaćete ako broj razglednica koje vidite pomnožite sa 4 i tom broju dodate 2. Da, u avgustu ove godine će biti četiri decenije braka. Dve godine pre toga,  ljubav je bila izražena u rečima ispisanim na poleđini ovih romantičnih razglednica.

Zavidim im na tom vremenu i uspomenama koje imaju, na onome što su postigli zahvaljujući ljubavi koja ih vezuje sve ove godine.