Vreme, ipak, prolazi

„Vidiš li, Zlatokosa, svoje ime u zvezdama“ pitao ju je jedne od onih večeri kad su pogledima uprtim negde, tražili beskraj i u njega smeštali svoju bezvremenu ljubav, lišenu svih ovozemaljskih slabosti. Umesto odgovora, prstom je pokazala na zvezde i u vazduhu napravila nekoliko pokreta. Pogledala ga je pogledom bića u kome obitavaju sva ženska obličja, a on je mogao da uzme ono što mu se u tom momentu sviđa. Uzbuđivala ga je sopstvena metamorfoza izazvana upravo tim pogledima. Mogao je pred njom biti on, ogoljen do kostiju. Bez stida. A mogao je biti i veliki on, umetnik, stvaralac; mogao je biti i njen bog i rob..."

Opet me nema, a opet - tu sam. Mislim o tome da treba da napišem post, onda nešto iskrsne, pa odložim za sutra, a sutra, uvek stoji. Okrenem se, vidim, mnogo vremena je prošlo, a ovo nedeljno, sunčano jutro sam rešila da potrošim na pisanje i čitanje vaših blogova.

Na početku je odlomak iz priče "Zlatokosa" koji čeka da bude uobličen u celinu, gotovu priču. I to ću završiti. Priče? Da. Imam ih nekoliko i uskoro će biti spremne da se štampaju, što je jedan od razloga zašto me nije bilo  sve  vreme. 

I kad smo kod vremena, koje, ipak, prolazi, ma šta mi mislili i ma kako se osećali, rešila sam da vam pokažem satove koje sam pravila. Uglavnom dekupaž, kao što vidite, a onda sam rešila da promenim nešto, pa sam se latila crtanja. Zadovoljna sam rezultatom, iskreno, bez obzira što ne liči na devojku sa slike koja je služila kao model, ali ćemo to preformulisati i reći da je originalna slika bila inspiracija.

Nije da nisam pričljiva jutros, ali kao  što sam rekla, vreme prolazi, obaveze čekaju, a vaši blogovi su na toj listi pod brojem jedan.

Želim vam lep dan. Provedite ga najbolje što možete, iskoristite vreme.