среда, 22. август 2012.

Mani zemlju koja proju nema

 Svako ima neko svoje idealno mesto, onako, u mašti, a  neko i uspe da živi baš u mestu o kome je sanjao.

Za mene je to uvek bila Nemačka. Znam, ne zvuči romantično, kao, recimo, Pariz, Rim, Venecija, kao što većini ljudi zvuči čudno kad kažem da nemački jezik jako lepo zvuči.

No, kako god drugi to shvatili, za mene je Nemačka idealno mesto zbog mnogo, mnogo stvari, a Frankfurt i okolina mesto gde bih mogla da provedem ceo život.

I tako smo, u obilasku jednog mesta u Nemačkoj, rešili da probamo njihov čuveni  hleb. Pošto je moje dete uvek gladno, znala sam da će predlog biti prihvaćen. Pitam ja: "Šta ćeš da jedeš"? "Hoću", kaže ona, "kačamak". "Zaboga, dete! Kakav kačamak! Nema ovde kačamak". "Dobro, mama. Ako nema kačamak, može li proja"? Zamalo nisam pala u nesvest! Objašnjavam da to nisu njihova jela. Ovde nema ni toga, ni kajmaka, ni kupusa u zemljanom loncu, ali ona ostaje pri tome da bi jela proju, pa još ako može sa kajmakom, i da mi to sa kupusom nije loša ideja, ionako poslednjih mesec dana uopšte nije dobro jela.
Ulazimo u restoran, S. je i dalje uporna sa projom, ali eto, meni da učini, uzeće tu kobasicu i probaće hleb. Ja naručujem svoje jelo, tražim hleb, oni mi nude krompir. Iz malog mozga izvlačim svoje oskudno znanje nemačkog, trudim se da zvučim što bolje i ljubazno kažem da neću krompir. Konobar insistira na sto vrsta krompira, nikako da da taj hleb. Još se čudi i pita zašto gospođa neće krompir? A onda nastupim ja i čuje se piiiiiiiii piiiiiiiiiii, piiiiiiiiii, ......te krompirčina, daj mi hleba kad ti kažem, piiiiiiiiiiiiii. Najela se gospođa krompira za vreme svog studiranja u svim varijantama, na smenu, da ishrana ne bude jednolična i ne mogu očima da ga vidim! Na kraju dobismo hleb, i znate šta? NEMA MU RAVNE!

Mala mesta takođe imaju neki svoj šarm. Ne znam kako bih to opisala, jer se radi o atmosferi koju treba osetiti.


 Na slikama se može videti koliko se vodi računa o svemu, bilo da su u pitanju dvorišta, kuće, životinje, ambijent, spomenici...
Ma, sve, sve je odlično, osim, eto, tog hleba, do koga se teže dolazi.
 Pored puta su natpisi, i kao što vidite, domaće proizvode možete kupiti direktno na farmi.










Na ovim slikama je Dunav, slikan iz auta. Neverovatno izgleda, zaista je magičan.



Sve u svemu, ja sam opet u Srbiji i radim na ostvarenju svog sna a moja ćerka uživa u domaćim specijalitetima. Proja je proja, a što kaže narod: "Neće selo iz seljaka". U blažoj varijanti, onoj Borinoj, kaže se nisam ja iz ove priče,
sve mi reke na Moravu liče,
Idem, BRE, u Srbiju što pre!

Eto dokaza da su ljudi različiti i da nekome i Srbija može biti idealno mesto, a ja bih volela da znam KOJE JE VAŠE IDEALNO MESTO I ŠTA GA ČINI TAKO POSEBNIM? GDE VIDITE SEBE, A DA TO NIJE MESTO U KOME ŽIVITE?





понедељак, 13. август 2012.

Malo reči, mnogo slika i mnogo pitanja



 U prošlom postu sam, pokazujući vam baštu moje sestre, rekla da ću pokazati i slike iz jednog rasadnika cveća, koji se nalazi na samoj granici Holandije i Nemačke.


 Evo tih slika! Jako lepo, zar ne?


 Nemam mnogo reči, jer slike govore, ali imam mnogo pitanja, a malo odgovora.

 Da li je ovo nešto neviđeno? Da li se, možda, preuveličava kad se misli da je cveće iz Holandije najbolje, najlepše, da takvog nema u svetu? Kod nas ima mnogo rasadnika, a koliko njih "dobro" izgleda? Koliko je ovo cveće kvalitetno, izdržljivo?

 Koliko su naši odgajivači edukovani? Koliko njih prati trendove, ide na usavršavanja, putuje?
 Koliko se pažnje posvećuje detaljima? Koliko su upućeni u marketing? Idu li na sajmove?

Ako uporedimo kvalitet zemljišta ovde i kod nas, mi smo u VEEEEEEEEELIKOJ prednosti, jer imamo zemlju, a ovde je uvoze. Da, uvoze, baš kao i kamenje. A kakvi su njihovi rezultati, a kakvi su naši?


 Hoću da kažem, da nije Balkan toliko loš koliko se misli, i da nama fali samo malo edukacije koja bi sve to podigla na malo viši nivo, i sa malo truda, uz prirodne uslove Bogom dane, postigli bi MNOGO.

 Sve ovo pišem jer mi bude jako žao kad vidim kako se mi odnosimo prema nekim stvarima, kako ne čuvamo ono što imamo, kako nismo svesni onoga što nas okružuje i naravno, KAKO SMO KREATIVNI!

Verujte, blog družino, da jesmo i da nam nema ravne!

 Sve ovo što vidite kad su u pitanju dekoracije i detalji, naše ruke bi napravile "od ničega" i isto bi lepo izgledalo. Tako smo navikli, zar ne?









петак, 10. август 2012.

Nije da se hvalim, ali...


 Ne, zaista, ne hvalim se, ali to je moja sestra!

Ove fotografije mi je poslala da vidim kako izgleda njeno cveće i dvorište ovog leta iz različitih uglova.

Naravno, sve je njenih ruku delo, počevši od ove pletene korpe, gume, pa na dalje. Ona zaista uživa u sređivanju svog doma i stvaranju prijatne atmosfere, a poljski radovi su joj omiljena stavka.

Svoju kreativnost ispoljava na taj način i morate priznati, dobro joj ide, tim pre što su temperature ove godine bile visoke.





Naravno, ovo sa kaktusima je moja zasluga, jer sam je "navukla"na ovu vrstu hobija. Šta da se radi, nije mogla da odbije stariju sestru!





Ovaj post se malo razlikuje od onoga o čemu obično pišem, ali htela sam da kažem da, kad se naešto radi iz ljubavi, onda nije teško, a dobri rezultati se vide. Neki pre, neki kasnije, ali je lepo kad u ovim vremenima, neko ima neko mesto koje ga ispunjava, čini srećnim, u koje ulaže sebe, a ne kuka na razne okolnosti koje otežavaju život i ne priča o tome šta bi bilo, kad bi bilo.

U sledećem postu ću pisati o jednom rasadniku cveća, ovde, na granici Nemačke i Holandije, čisto da uporedimo naše i njihove mogućnosti, okolnosti i rezultate, a to sve zbog toga što Holandija nosi epitet zemlje cveća.


Do sledećeg posta VEEEEEEEEEELIKI KIŠNI POZDRAV!