Mesto za stajanje

Ulazim, pre neko jutro, na autobusku stanicu. Normalno, kupujem kartu, a sa kupljenom kartom, možete proći rampu besplatno. O, kakve li velikodušnosti lokalnog prevoznika, najveće bruke grada, a i šire!

Dok čekam autobus, nadajući se da je ispravan i da će uopšte stići do Niša (zato sam pošla dan ranije, da ne zakasnim), razmišljam i pitam se, šta mi, uopšte plaćamo kad kupimo peronsku kartu? Jasno mi je, treba to da postoji, ali da je u pitanju simbolična suma, ne bi bilo problema, ali nije tako, već je, Boga mi, pozamašna!  

Ako hoću kafu,moram da izađem, ako hoću u toalet, koji takođe debelo naplaćuju, kao da je njima muka a ne meni, opet, moram da izađem. I sve što mi treba, van rampe je. Dakle, dobijamo, tj. plaćamo mesto za stajanje.

A u životu? Koliko u životu košta mesto za stajanje? Šta dobijamo kao "stajači"? Oni što su seli, sede, ćute, dremaju, ponekad klimnu glavom, a mi debelo plaćamo njihovo sedenje. Za te pare, možemo da se bunimo, da pričamo, pravimo gužvu, ali nam se isto hvata. U Srbiji, za te koji sede, kažemo "Našli, pa zašli", a mi treba da se zadovoljimo stajanjem, da ga plaćamo i još da budemo zadovoljni, u stilu "Kako sam se nadala, dobro sam se udala". 

E, jedan od tih što su "našli, pa zašli" bio je i moj profesor radnog prava. Predavao mi je u srednjoj školi nekoliko stručnih predmeta, ali je radno pravo bilo glavni predmet. Inače, to je čovek koji je završio dva fakulteta. Pravni i PMF, odsek geografija, i Višu pedagošku školu. Imao je jako, jako, zanimljiva predavanja koja su se sastojala od čitanja Zakona a zatim, tumačenja istog. Ja i moj drug Ivan, nismo mogli da se zaustavimo od smeha, vrlo često, pa nas je udaljavao sa časa, jer smo se smejali, kako bi profesor rekao: "Da se zadavite od smejanje".

Da se vratim na temu. "Deco, Zakon je lepo rek`o, ne može to takooo. Ne moš da kažeš, e, je l`ti ono nemaše posao? Aj` kod mene u preduzeće". Da, reče Zakon, al` ko Zakon pita. A, inače, Zako je, isto tako lepo rek`o: "Dužan si na pos`o da ideš lepo, pošteno, pravo putom u radno odelo, a neeee! Imaš probeleme u porodici, pa si svratio u kafanče i dođeš pijan na pos`o. Napraviš čuda neka, središ celu okolinu sa eksplozijom". A takođe je nedopustivo ako je : "Radnik u`vaćen negde da potpalju`e preduzeće". Znate li šta tada sledi? Normalno, otkaz, ili, po profesorovim rečima: "Afte, Miko".  I još bisera i bisera, koji su pažljivo zapisivani u svesci. Tad besmo u teoriji, Ivan je sad u praksi i ja ga često podsetim na odredbe Zakona o radu. I još mu kažem da vodi računa šta radi, da se "ne iskrivlju`e oko čiJenice jer je Zakon sve lepo rek`o".

I tako prođoše moji srednjoškolski dani, a trend sa profesorima i istim predmetom se nastavio. "Daj gu `ednu šesticu".

I eto, stojim i razmišljam. A bole me noge, nije da nije, ali ne dam se! 

A kad sam stigla iz Niša, prijatelj mi je dao ovu posudu koju je kupio na buvljaku da je prepravim. Nije imao nikakve zahteve, sve je prepustio meni. I evo:

Zadovoljan je izgledom, a ove ljuske od jaja nije očekivao. Prodavačica, pored njega, mi je rekla: "Ovo je rad, a ne ono kad uzmu salvetu, samo je nalepe i gotovo".

Tačno, mislim ja, ali svi se borimo kako znamo i umemo, da ostanemo tu gde smo, da nam bude bolje, da ne izgubimo to svoje mesto za stajanje, pa nismo ni svesni, u tom grču i borbi, koliko nam fali i šta nam, tačno, fali.

Pitala me je drugarica skoro, između ostalog, koji je moj životni moto? Ne znam, Đole, pojma nemam, samo znam da je priča "Košulja srećnog čoveka" jedna od onih koje stalno imam na umu.

Sreća je u nama samima, stajali ili sedeli, svejedno. Ako ne umemo da je nađemo i osetimo, džaba nam i sedenje na prestolu.