Mani zemlju koja proju nema

 Svako ima neko svoje idealno mesto, onako, u mašti, a  neko i uspe da živi baš u mestu o kome je sanjao.

Za mene je to uvek bila Nemačka. Znam, ne zvuči romantično, kao, recimo, Pariz, Rim, Venecija, kao što većini ljudi zvuči čudno kad kažem da nemački jezik jako lepo zvuči.

No, kako god drugi to shvatili, za mene je Nemačka idealno mesto zbog mnogo, mnogo stvari, a Frankfurt i okolina mesto gde bih mogla da provedem ceo život.

I tako smo, u obilasku jednog mesta u Nemačkoj, rešili da probamo njihov čuveni  hleb. Pošto je moje dete uvek gladno, znala sam da će predlog biti prihvaćen. Pitam ja: "Šta ćeš da jedeš"? "Hoću", kaže ona, "kačamak". "Zaboga, dete! Kakav kačamak! Nema ovde kačamak". "Dobro, mama. Ako nema kačamak, može li proja"? Zamalo nisam pala u nesvest! Objašnjavam da to nisu njihova jela. Ovde nema ni toga, ni kajmaka, ni kupusa u zemljanom loncu, ali ona ostaje pri tome da bi jela proju, pa još ako može sa kajmakom, i da mi to sa kupusom nije loša ideja, ionako poslednjih mesec dana uopšte nije dobro jela.
Ulazimo u restoran, S. je i dalje uporna sa projom, ali eto, meni da učini, uzeće tu kobasicu i probaće hleb. Ja naručujem svoje jelo, tražim hleb, oni mi nude krompir. Iz malog mozga izvlačim svoje oskudno znanje nemačkog, trudim se da zvučim što bolje i ljubazno kažem da neću krompir. Konobar insistira na sto vrsta krompira, nikako da da taj hleb. Još se čudi i pita zašto gospođa neće krompir? A onda nastupim ja i čuje se piiiiiiiii piiiiiiiiiii, piiiiiiiiii, ......te krompirčina, daj mi hleba kad ti kažem, piiiiiiiiiiiiii. Najela se gospođa krompira za vreme svog studiranja u svim varijantama, na smenu, da ishrana ne bude jednolična i ne mogu očima da ga vidim! Na kraju dobismo hleb, i znate šta? NEMA MU RAVNE!

Mala mesta takođe imaju neki svoj šarm. Ne znam kako bih to opisala, jer se radi o atmosferi koju treba osetiti.

 Na slikama se može videti koliko se vodi računa o svemu, bilo da su u pitanju dvorišta, kuće, životinje, ambijent, spomenici...
Ma, sve, sve je odlično, osim, eto, tog hleba, do koga se teže dolazi.

 Pored puta su natpisi, i kao što vidite, domaće proizvode možete kupiti direktno na farmi.

Na ovim slikama je Dunav, slikan iz auta. Neverovatno izgleda, zaista je magičan.



Sve u svemu, ja sam opet u Srbiji i radim na ostvarenju svog sna a moja ćerka uživa u domaćim specijalitetima. Proja je proja, a što kaže narod: "Neće selo iz seljaka". U blažoj varijanti, onoj Borinoj, kaže se nisam ja iz ove priče,
sve mi reke na Moravu liče,
Idem, BRE, u Srbiju što pre!

Eto dokaza da su ljudi različiti i da nekome i Srbija može biti idealno mesto, a ja bih volela da znam KOJE JE VAŠE IDEALNO MESTO I ŠTA GA ČINI TAKO POSEBNIM? GDE VIDITE SEBE, A DA TO NIJE MESTO U KOME ŽIVITE?