Jesenje slike moga kraja

 Volela bih da sam kao, recimo, Karolina, sa bloga LABUDOVI I RUŽE, pa da složene i kompleksne teme sažmem u jedan kratak tekst, koji sadrži mnogo informacija i to onih najvažnijih. Ali nisam takva, i zato u mojim postovima ima dosta teksta, fotografija, priče... Ne znam koliko je to dobro i zanimljivo? Nadam se da jeste, a vi mi recite ako grešim.

Ovo su slike moje okoline, jednog dela mesta u kome živim, napravljene na dan 21. septembar 2012. i to na praznik Mala Gospojina, koji je posvećen rođenju Presvete Bogorodice, što je i slava Crkve brvnare, koju mi zovemo STARA CRKVA.

Na samom ulazu u portu, crkveno dvoriše, je ova kapija, gde su elementi od gvožđa ručno rađeni. Bila sam mala, ali se sećam kako je deda Mile, tada već u godinama, izvlačio i savijao gvožđe, oblikujući ga kao da je najmekaniji i najfiniji materijal.

ZVONIK

 Sa drvenog zvonika, koji je skoro sagrađen, ali se savršeno uklapa u ambijent, oglašava se zvono i daje znak da liturgija počinje. Vernici, u tišini, ulaze u crkvu, staru nekoliko stotina godina, koja ima karakterističan miris brvana, istorije, hrabrosti, volje, ponosa i svega onog što je preživela. Zašto to kažem? Zato što ta crkva nije oduvek bila ovde, već su je seljaci, za vreme Turaka, iz sela koje je udaljeno oko 15 km odavde, preneli na zaprežnim kolima. Za jednu noć su je

ETNO KUĆA U IZGRADNJI

NOVA CRKVA

razmontirali, prevezli, ponovo namontirali, a sve to da bi je sačuvali od paljenja i skrnavljenja. Time su čuvali sebe, Srbiju, nas, poreklo...

GROB JOVE KURSULE

Tako ona, sakrivena duboko u šumi, stoji i danas. Generacijama broji rođenja, venčanja, krštenja, smrti, radosti i tuge. Sedamdesetih godina je sagrađena nova Crkva, koja se trenutno obnavlja, jer nije bezbedna za upotrebu posle zemljotresa.

Tu su još i KRAJPUTAŠI, kao specifično obeležje ovog dela Srbije, a podizani su onima koji su otišli u rat i više se nisu vratili. Mesto gde su ostavili sebe se ne zna, ali su pored puta podizani spomenici u znak sećanja na njih. Da bi se sačuvali, premešteni su na jedno mesto i pokriveni, baš kao i grob junaka Jovana Kursule, na koga uspomenu čuvaju i njegovi potomci KURSULIĆI. Kuća u kojoj je odrastao stoji i danas u dvorištu porodice.

DETALJ IZ PORTE

KRAJPUTAŠ

Liturgija je bila veličanstvena. Hor, sveštenici gosti, puno dece, ljudi, miris jeseni, praznika, molitva, nada, sve me je to rasplakalo.

Na kraju, u crkvenoj sali priređen je ručak, koji tradicionalno, spremaju domaćini, koji se svake godine menjaju. Tu se ostane dugo. Ljudi pričaju o svemu, deca se igraju i sve

SVEŠTENIK DECI DAJE BLAGOSLOV

podseća na nekadašnje sabore, koji su se održavali za vreme ovakvih praznika i bili mesto društvenog okupljanja.

CRKVENA SALA

A kako kod nas, Srba, Šumadinaca naročito, ništa ne prolazi bez ovoga,

a ni ovoga,

znaćete da je bilo ne samo lepo, nego i veselo! Uz pesmu se lakše živi, a i igralo se! Prvo folklorna grupa, a onda i ostali.

Atmosfera i blago sunce rane jeseni, je prijalo i biljkama, pa se i ovaj šafran polako rascvetavao.

Ponešto se i radilo

 Radilo se, kako da ne! Istina, meni ovo dođe kao odmor, a to samo vi znate. Za ostale-to je rad! Uostalom, trebaju mi detalji za renovirano potkrovlje i ne smem da gubim vreme, zar ne?


Ah, ti detalji! Normalno bi bilo kupiti nešto novo, olakšati i skratiti muke, ali zašto prosto kad može komplikovano?

Dok sam ga pripremala, prala, šmirglala, molila sam se da se moja majka ne pojavi od nekud, inače ću stradati od njene ruke, lično, samo li bude videla šta radim.

To se, na sreću, nije desilo, preživela sam, a posle ovoga, živeću još dugo.

 Sanduk je iz vremena SFRJ, u njemu su nekad transportovani lekovi, a nama je služio za odlaganje raznih stvari, koje bi, pre ili kasnije završile u kontejneru, a čuvane su pod izgovorom MOŽDA ĆE ZATREBATI. Zatrebale bi, kao i uvek, tek kad se bace.




Vidite moj rad sa svih strana, a ono što mu fali jeste poklopac. To ću napraviti i onda ćete ga videti u celini.  Planiram da bude u mojoj spavaćoj sobi, a šta ću U njemu držati, pokazaću u nekom narednom postu.


A ono što ću NA njemu držati, jeste ovaj, takođe, prepravljeni poslužavnik.

Da li  pišem kako je izgledao pre? Ne, nema potrebe znam da  znate, kao i što znate da ni sa foto aparatom nisam vešta i da uvek imam ovaj bljesak na sredini, ma šta uradila da toga ne bude.

I na kraju, blog ngrada od Marsele sa bloga FASHION ADICTAS BY MARSELA.
Hvala ti Marsela!
Ko nije pogledao njen blog, neka pogleda obavezno, ima tu svega i jako je zanimljivo. Osećaćete se kao da prisustvujete svim tim događajima, a ide red mode, red slika.

E, sad stvarno završavam, samo još ovo da kažem! Napravila sam i FB stranicu. Kraj priče, ćutim kao zalivena, sve do prvog komentara, kad ću se ponovo oglasiti.

A to je KUPUSIJADA!

Da, kupusijada, koja traje tri dana, a samo ime kaže o čemu se radi. Bila sam samo jednom i dopalo mi se. Atmosfera je prava, vašarska, baš kao nekad, a kupus-da ne pričam!  Naravno da nisam gladna kad pođem od kuće, ali u roku od petnaest minuta, koliko treba da se stigne do Mrčajevaca, čim osetim miris, ja sam gladna kao nikad u životu! A tek moja ćerka! Ona je gladna tri dana pre toga. Ustvari, čim najave kupusijadu, ona je  gladna.

 Kao što vidite, kupus se sprema na tradicionalčan način. U zemljanim loncima, na žaru, a i čitav ambijent je urađen u istom stilu. Sa svih strana muzika, a bilo je tu još mnogo stvari koje vredi videti i ljudi sa kojima je lepo pričati, a o tome da se proba kupus iz zemljanog lonca, i da ne govorim, jer to se podrazumeva, zar ne?

Sve ove hand made stvarčice koje sam slikala, a bilo ih je mnogo više, mi se dopadaju. Jako su lepo urađene, nisu skupe, prodavci su mnogo ljubazni, ali najzapaženiji proizvod, bile su ove majice.

Pogađate zašto? Da li su i vas nasmejali ovi natpisi?


Nadam se da sam čitaoce mog bloga (mislim na one iz inostranstva), bar delimično upoznala sa Srbijom.

I za kraj, samo da vam kažem da je bilo i veselo. Opet, tradicionalno, gostuju  razne folklorne grupe, čiji je zadatak čuvanje tradicije, kroz pesmu, igranje, muziku. Bili su razigrani i oni i publika. Istina, malo ko može da ne zaigra uz ritam dvojke, koliko god mu druga vrsta muzike bila "bliža". 

Jesen stiže, rana-drugi deo

I tako vam kažem, gledam, mislim i odluka pade!

Najpre sam telefonirala, a Sunčica, devojka koja radi u Zanatskoj komori u Nišu, mi objasni sve.
Nakon toga, telefoniram kući, radovi mi stignu i ja sam spremna.

Ustajem rano, puna elana i ritualno stavljam lonče da se kafa skuva dok sam u kupatilu. Izlazim, takođe, puna elana i pitam se šta je sa ovom ringlom? Ne radi? Voda je hladna, ali osećam toplotu i ne baš, prijatan miris u kuhinji. O, ne! Pogrešna ringla!
Vidite, to i nije tako strašno, ali može biti, naročito ako se na toj ringli nalazi rad koji ste spremili da pokažete. U pitanju je bio razbijeni lonac iz posta NIŠTA SE NE BACA. Istina, lepo se ispekao, dobio je baš lepe nijanse, ako stvari gledate sa vedrije strane, a i to što sam fotografu dala fleš da mi uradi slike koje već imam, nije strašno. Dakle, gledamo stvari sa vedrije strane, jer treba da se krene, pa nema vremena za razmišljanje.

U ovom albumu su fotografije mojih radova, a i album sam, lao što vidite, ja malo prepravila.

Odlučila sam da polažem istog dana, što je malo zbunilo komisiju. Polaganje nije bilo teško, a ako uzmemo u obzir da je pravo moja struka, stvari postaju još lakše. Istina, nemam priliku da radim u struci, ali znanje imam i to je provereno. Zaštita na radu, takođe, nije bila problem. Ustvari, koliko sam ja govorila, odgovarajući na pitanja, toliko su moji radovi govorili o meni, mojim interesovanjima i predanosti hobiju. Rezultat toga je ovo što vidite na slici i zbog čega sam jako ponosna. Ipak je to zvanično priznanje mog rada a i mogućnost da svoj hobi pretvorim u posao, jer uverenje, koje se dobija uz to, ima snagu sertifikata.
Njime se potvrđuje da sam majstor za umetničku obradu drveta, kamena, stakla, gline, gipsa i sličnih materijala. Na meni je, na dalje, da to opravdam. Jedini način, po meni, je stalno učenje i usavršavanje.

Tako je prošao i taj dan. Već narednog sam krenula kući, jer me je čekala gomila posla. Majstori, zimnica, dete treba da ide u školu, nered u kući koji treba srediti i jedan gastronomski događaj, a to je...

Jesen stiže, rana- prvi deo

 Šta je odrastanje?

Ako je to period dok živimo sa roditeljima, dok smo zaštićeni, ušuškani, onda se može reći da sam odrasla u mestu u Centralnoj Srbiji, okružena dobrim, poznatim ljudima, gde se svako smatrao NAŠIM čovekom. Tu sam završila osnovnu i srednju školu, imala svoje društvo koje mnogima može da služi za primer.

 Ako je u pitanju odrastanje, u pravom smislu reči, onda sam odrasla baš ovde. U gradu Cara Konstantina, na jugu Srbije.

Tu sam završila fakultet, živela nekoliko godina po završetku studija i
suočavala se sa svim što odrastanje nosi. U tom smislu, Niš mi je jako drago mesto, u koje se i često i rado vraćam.

Ove fotografije su napravljene na Trgu, u centru grada, a u pitanju je sajam vina. ilo je lepo, veselo, posećeno. Bilo je tu svega, iako je, moram priznati, prošle godine bilo mnogo bolje, jer je bilo više vinarija koje su predstavljale svoje marke vina. Kao štovidite, bilo je i hand made stvarčica koje se i (ne) uklapaju u temu, kao i domaćih specijaliteta, a i muzike. Dobre muzike i đuskanja.

A s drugu stranu, na most, prema tvrđavu, što bi Nišlije rekle, spomenik Caru koji je rođen ovde i koji je uveo hrišćanstvo kao zvaničnu veru. A u tvrđavu, FILMSKI SUSRETI, zahvaljujući kojima sam uspevala da zaradim za neki džeparac. Možete zamisliti koliko je to potreba moglo da pokrpi, u ono vreme previranja i inflacije. Nego, da se vratim na druge, lepše stvari.

Ovo su radovi gospodina koji se zove SLOBODAN MLADENOVIĆ-ĆABA. Meni su se dopali. U pitanju je ručni rad, duborez, a gospodin je penzionisan pilot, koji je počeo ovim da se bavi da bi ispunio vreme nečim lepim i konstruktivnim. Novac mu nije primarna stvar, a upravo to njegovo razmišljanje mi se i svidelo.

 Na ulazu, u tvrđavi, postoje i ovakve prodavnice, kao i mesta za zabavu, šetnju ili bilo šta drugo, gde oni, koji leto provode u gradu, mogu da se osećaju kao da su na odmoru.

MILENA-UNIQUE BATIC

 Ako Vas put nanese ovde u ovo vreme, pored filmova, možete uživati i u ovakvim radovima, a i kupiti ponešto, po veoma pristupačnim cenama.

Kreativci, među kojima je najviše studenata, učestvuju na ovoj prodajnoj izložbi. Radovi su im jako lepi, sve mi se svidelo, pa sam slikala i uzela adrese da bi neko od vas, koga već, to interesuje, mogao da pogleda i nešto više.

 Tu su, pored Milene, koja je jako slatka, još i: JUNGLE JEWERLY,
BARAKUDA NAKIT,TEODORINE RUKOTVORINE,RAINBOW JEWELLERY,TAMINA NAKIT, TAJNA ŽENSKE SREĆE. Sve ih možete naći na facebook stranici. Ako sam nekoga zaboravila, IZVINJAVAM SE.

Uživala sam gledajući ove mlade ljude kao i u razgovoru sa njima, a onda mi je nešto palo na pamet! I tako mislim, mislim i kažem sebi: "Da, tako ću da uradim."

I nisam oklevala. Već sutra sam ideju počela da sprovodim u delo...