Jesenje slike moga kraja

 Volela bih da sam kao, recimo, Karolina, sa bloga LABUDOVI I RUŽE, pa da složene i kompleksne teme sažmem u jedan kratak tekst, koji sadrži mnogo informacija i to onih najvažnijih. Ali nisam takva, i zato u mojim postovima ima dosta teksta, fotografija, priče... Ne znam koliko je to dobro i zanimljivo? Nadam se da jeste, a vi mi recite ako grešim.

Ovo su slike moje okoline, jednog dela mesta u kome živim, napravljene na dan 21. septembar 2012. i to na praznik Mala Gospojina, koji je posvećen rođenju Presvete Bogorodice, što je i slava Crkve brvnare, koju mi zovemo STARA CRKVA.

Na samom ulazu u portu, crkveno dvoriše, je ova kapija, gde su elementi od gvožđa ručno rađeni. Bila sam mala, ali se sećam kako je deda Mile, tada već u godinama, izvlačio i savijao gvožđe, oblikujući ga kao da je najmekaniji i najfiniji materijal.

ZVONIK

 Sa drvenog zvonika, koji je skoro sagrađen, ali se savršeno uklapa u ambijent, oglašava se zvono i daje znak da liturgija počinje. Vernici, u tišini, ulaze u crkvu, staru nekoliko stotina godina, koja ima karakterističan miris brvana, istorije, hrabrosti, volje, ponosa i svega onog što je preživela. Zašto to kažem? Zato što ta crkva nije oduvek bila ovde, već su je seljaci, za vreme Turaka, iz sela koje je udaljeno oko 15 km odavde, preneli na zaprežnim kolima. Za jednu noć su je

ETNO KUĆA U IZGRADNJI

NOVA CRKVA

razmontirali, prevezli, ponovo namontirali, a sve to da bi je sačuvali od paljenja i skrnavljenja. Time su čuvali sebe, Srbiju, nas, poreklo...

GROB JOVE KURSULE

Tako ona, sakrivena duboko u šumi, stoji i danas. Generacijama broji rođenja, venčanja, krštenja, smrti, radosti i tuge. Sedamdesetih godina je sagrađena nova Crkva, koja se trenutno obnavlja, jer nije bezbedna za upotrebu posle zemljotresa.

Tu su još i KRAJPUTAŠI, kao specifično obeležje ovog dela Srbije, a podizani su onima koji su otišli u rat i više se nisu vratili. Mesto gde su ostavili sebe se ne zna, ali su pored puta podizani spomenici u znak sećanja na njih. Da bi se sačuvali, premešteni su na jedno mesto i pokriveni, baš kao i grob junaka Jovana Kursule, na koga uspomenu čuvaju i njegovi potomci KURSULIĆI. Kuća u kojoj je odrastao stoji i danas u dvorištu porodice.

DETALJ IZ PORTE

KRAJPUTAŠ

Liturgija je bila veličanstvena. Hor, sveštenici gosti, puno dece, ljudi, miris jeseni, praznika, molitva, nada, sve me je to rasplakalo.

Na kraju, u crkvenoj sali priređen je ručak, koji tradicionalno, spremaju domaćini, koji se svake godine menjaju. Tu se ostane dugo. Ljudi pričaju o svemu, deca se igraju i sve

SVEŠTENIK DECI DAJE BLAGOSLOV

podseća na nekadašnje sabore, koji su se održavali za vreme ovakvih praznika i bili mesto društvenog okupljanja.

CRKVENA SALA

A kako kod nas, Srba, Šumadinaca naročito, ništa ne prolazi bez ovoga,

a ni ovoga,

znaćete da je bilo ne samo lepo, nego i veselo! Uz pesmu se lakše živi, a i igralo se! Prvo folklorna grupa, a onda i ostali.

Atmosfera i blago sunce rane jeseni, je prijalo i biljkama, pa se i ovaj šafran polako rascvetavao.