недеља, 29. јул 2012.

Kutija zvana ŽIVOT JE MORE


Nisu velike misli niti filozofija, iako sam sklona tome, kako već ljudi tvrde. Mislim da većina ne shvata da svi vidimo različito i da kreativni ljudi vide nešto što ostatak sveta ne vidi, kao što je to slučaj sa ovom kutijom koja je napravljena da bi u njoj stajala neka, kao koska, i pomoću koje se dresiraju kučići. Bezveze! Nešto nalik Pavljovem ogledu, koji mi je, takođe, bio bezveze.

No, nije važno, jer se meni ova kutija svidela, a kad već pominjem ŽIVOT JE MORE, možemo i da zaplovimo, zar ne?

Kao što vidite, spolja nam to isto more, koje toliko volimo, ostavlja tragove, jer more nije samo lepo vreme, plaža, bistra voda, već i bure i brodolomi. No, to spolja se mođe doterati, našminkati i stvar bude prilično dobra.
 Međutim, unutrašnja strana, ona koja nije vidljiva na prvi pogled, je uvek bila važnija. Bar tako mnogi tvrde, pa je i rad na tom unutrašnjem temeljniji i zahtevniji, ali su zato i rezultati bolji.

Unutrašnja strana ove kutije bila je ispunjena slikama i natpisima PEPSI COLA. Mislila sam da obojim sve, a onda je ideja došla sama. Ova jedra, crvena i plava su deo slike,

ono što stoji ispod natpisa na flaši pepsija. Pogledajte flašu i videćete o čemu pričam.
Dakle, to nisam dirala, pozadinu sam obojila, docrtala sunce i galebove i to je to.

Moj brod uvek plovi prema suncu, pa makar ono bilo iza sedam mora!

Znam da sunce postoji i to je dovoljno da ne odustanem, bilo s vetrom u leđa ili protiv njega!


среда, 25. јул 2012.

U... U... Upomooooć!


 Sledeće fotografije su JAKO uznemirujuće, pa vas molim da, pre nego što ih pogledate, popijete nešto za smirenje.

Znate, ovo se ovde SVE baca! Prisustvovala sam tom bezdušnom činu i srce mi je zatreperilo na svaki zvuk bačene stvari, a verujem da bi i vama.

Naravno da sam, od muke, zapevala: "Ej, da mi je, barem jedna od vas ovde,
prošle bi me muke mnoge,
pa da ove stvari divne
srede ruke kreativne".


Zamislite samo šta bi svaka od nas napravila od svake ove stvari! Ustvari, ne! Nemojte da zamišljate jer onda nema spavanja.

недеља, 22. јул 2012.

Za malog baštovana



Sigurno ste upoznati sa tim koliko moja ćerka voli zemlju i sve radove koji se tiču zemlje, bilo da je u pitanju kopanje, sađenje ili nešto treće. Naravno da jeste, ko još ne zna za to? Ima li takve osobe?

Ah, kad se samo setim! Kad god joj je bilo dosadno u školi, tešila sam je time da mora da bude hrabra, da to nije ništa nenormalno i na kraju bi upalilo samo obećanje da ću da joj kupim motiku ili neku drugu poljoprivrednu alatku ako bude dobra. Čak sam obećala da ću, čim se zaposlim, kupiti i kravu. Ma, kupila bih joj i dve, samo da se zaposlim!

Ove kantice a i ostalih dvadesetak komada, sam kupila za male pare. Uvek su mi bile slatke, a pružaju i dosta mogućnosti bilo za upotrebu, bilo za oslikavanje.



 Ovu sam napravila za mog malog baštovana, da može seme, koje je baš sitno, da pomeša sa peskom i sipa iz ove kofice. Tako se ravnomerno rasporedi i bolje niče.
A za mene, nagrada sa Marselinog bloga. Hvala Marsela, imaš divan blog! Ko voli modu i umetnost, neka pogleda.

A za vas, dragi moji, ideja za prstenčiće. Slikala sam kroz staklo izloga, ali se dobro vidi. U pitanju je lastiš, najobičniji lastiš, onaj koji smo preskakali do besvesti, samo što je ovaj u boji. Ako neko odluči da ih napravi, biće mi drago.

I još nešto! SUNCE JE OGREJALO! To je najvažnija informacija, konačno se budim i funkcionišem normalno. Skoro normalno, jer još nema dovoljno stepeni da bude po mojoj meri, ali je bolje.

петак, 20. јул 2012.

Ura, pijaca!





 Šta da kažem a da ne pokvarim utisak koji stvaraju ove slike? Ovo je samo deo onoga što je bilo na pijaci.

Meni se mnogo svidelo, a verujem da će i vama.

Sve je čisto, uredno, lepo složeno, cene istaknute, ljudi ljubazni. Pijaca je na zatvorenom, ustvari više mi liči na sajamsku halu, sve je označeno, ima i restoran, a ja sam još pod utiscima.






 Da li vam se sviđa?











недеља, 15. јул 2012.

Kutije ili post za Jasnu


Htela sam da pišem o tome kako provodim vreme, kako sam sredila ove kutije.
Htela sam da bude veselo, iskričavo, što bih ja rekla, dakle, u mom stilu.

Međutim, pre nego što krenem sa pisanjem, pogledam vaše blogove. Tako je bilo i sada.
Dok sam otvarala Jasnin blog, razmišljala sam zašto TUGA u naslovu posta?

Sada znam zašto i jako mi je žao. Zato sam rešila da ovaj post napišem za nju, tj. neka vrsta posvete, u nameri da joj pokažem da smo tu za nju, da razumemo njen bol i da se nadamo da će se njena tuga time smanjiti.

Logično, zar ne? Logično je da, ako delimo lepe i kreativne trenutke, podelimo i one loše, iako se ne poznajemo.

Draga Jasna, znaj da imaš prijatelje!!!





A kutije? Pa evo, da krenem redom, ukratko.
Na prvoj slici su limenke u kojima je bio sir, a na drugoj, gde su salvete sa motivom cveta dan i noć, su kutije u kojima je bio, ni manje ni više, nego donji veš. Kartonske su, jako lepe! A ova treća, mala kutija je, takođe od sira. Crna je, pa mi se uklapala sa bojom poklopaca, i tako...
A za kafu-kutija od PRINGLES čipsa, izvučena iz kese za papir, spašena od bacanja. Otvor je taman veličine filtera.

Na poslednje tri slike je OSP, tj. pokušaj OSP. S obzirom da to radim prvi put, pa i nije loše.
Nije baš kako sam zamislila, ali biće bolje.

Od mene toliko, imam još gomilu kutija koje sam nalagerovala, a u međuvremenu sam fotografisala neka lepa mesta, stvari i sve ono što bi moglo da vas interesuje. Budite mi veseli, uživajte na suncu i volite ljude, delite sa njima i radost i tugu. Biće nam lakše zajedno!

уторак, 10. јул 2012.

Ko je za čaj?


 Uz čaj idu i keksići, naravno, puna ih je kutija.

Pre nego što su postali  komplet za čaj, termos i ova kutija su bili odbačeni. Našla sam ih u kutiji u zabačenom delu garaže i odmah prionula na posao. Nisam razmišljala čemu bi služili, pa sam na pitanje: "Šta ćeš sa tim?", odgovorila: "Ne znam".  Zaboga, pa ne mogu ja sve da znam!
 U međuvremenu, stigao je odgovor, a ovaj buket koji se vidi iza termosa, sam dobila za rođendan.

Dakle, ko je za čaj?


субота, 07. јул 2012.

Već viđeno



Kako je samo bio divan ovaj ćup! Da, bio, a to se i vidi. Bio bi i dalje da nije proveo nekoliko godina ,do pola, ukopan u zemlju.

Koliko sam razumela, trebalo je da ima estetsku funkciju u baštici sa cvećem, a zašto nije-pogađajte!

Nije bio u njemu zarobljen nikakav dobri duh koji ispunjava želje, iako sam ga priželjkivala i znala tačno šta želim. U njemu je bila gomila zemlje i čitav dan sam provela čisteći ga.

U nedostatku adekvatnog materijala, poslužila sam se alternativama, kao što su tempere, tapete, nepoznati lepak, i evo ga!
Ove tapete su vam poznate, samo što lepše izgledaju na braon podlozi, a i sam ćup bi bio lepši da sam mogla da kombinujem braon, bordo, narandžasto, jer više liče na Afriku nego samo crno-siva.

Ono što me čini srećnom po pitanju ovog ćupa, jeste što sam ga spasila i što sada stoji u kući, tamo gde mu je i bilo mesto.