четвртак, 02. мај 2013.

Čije nije bilo i čije neće biti

Sigurna sam da ste čuli ovu izreku, jer su je naši stari često upotrebljavali, a njena suština je u tome da pokaže koliko je zemlja, odnosno, materijalne stvari, nešto što je prolazno, što, iako je naše, opet nije naše.

Dok smo odlazili u našu staru kuću, koju ću vam pokazati drugom prilikom, usput sam, naravno slikala nešto, što ujedno, može biti i simbolika Vaskrsa, koji nam dolazi, iako na prvi pogled, ne izgleda baš ohrabrujuće ni veselo.

 Nekada su ovde živeli ljudi. Sada, samo temelj, a uskoro ni to.




 Narcisi su baš svuda, čak i na divljoj deponiji,

 a ova biljka je svoje korene pustila u malo zemlje ili bolje reći, u kamenu. Čvrstom, nepomičnom...

 Napuštena kuća,
 zarastao put kojim sam ja i još mnogi trčkarali,

 učili da hodamo...


 U celom zaseoku, samo jedna žena.



 Kuća naših rođaka. Sama, napuštena,

 a imali su desetoro dece...

 Na temelju, nikla je zova,

 a kuća koja broji vekove, nije preživela samoću i zemljotres.



 Opet zarasli putevi,

 ali ovoj ptici to ne smeta. Nema ljudi, bezbrižna je.

 Miris majčine dušice,

 i jorgovana je miris sećanja.

 Ovom cvetu ne znam ime, ali nema veze, jako je lep,

 kao i roze lala koja mi je, baš, privukla pažnju.

 Tu je i beli jorgovan,

pčelari, koji unose radost u život starice, čim se pojave,

 jer, ko bi joj došao na kafu i razgovor, da nije njih?

Napokon, srećna jer se i na trnju mogu naći ruže, bez obzira što nijedna ruža nije bez trna,



 srećna jer vidim da je na lipi, koju smo isekli pre mesec dana, izrastao list! Nisam mogla da verujem! Bio je u začetku, nevidljiv, ali je stremio suncu i razvio se!

A sad, vratite se na početak i pogledajte bolje! Ako niste obratili pažnju, svuda, koliko god slika bila tužna, postoji nešto što pokazuje da je život uvek jači od smrti. Na srušenim temeljima, zaraslim putevima, ogradama, su biljke, u dvorištima cveće. One cvetaju, mirišu, sve ide dalje, tako da se život, ustvari, nastavlja. Na neki drugi način, različit od ljudskog shvatanja života, kao fizičkog postojanja.

A zemlja i materijalne stvari su danas naše, sutra nisu. I nikad se ne zna čije će biti. Niti čije su bile. Niti čije će biti. Niti...

I tako od pamtiveka pa do sudnjeg dana. Život je ono što treba da cenimo i ono čemu treba da stremimo i da se divimo, zar ne?


20 коментара:

  1. Baš divan post Nataša,nosi jednu jaku poruku,simbolizira zaista život,nadu..sve mi je ovo jako poznato i ova stara izreka je tako upotrebljiva i do dana današnjeg.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, uvek je tako bilo i biće. Život je čudo, a sve vreme dok sam ovo slikala i pisala, razmišljala sam o tvom postu gde si pisala o onom javoru koji je nikao posle toliko godina.

      Избриши
  2. Priroda imaju svoju snagu i uvijek se obnavlja i obogaćuje, mi smo samo djelić toga.
    A, sad da pitam koja je to ideja juče pala i kako se odvija?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ideja... Koja ideja? Aaaaaaaaaa! Ideja!

      Odlično napreduje, uskoro će se videti.

      Избриши
  3. Asombroso paisaje, impresiona tantos sitios desolados, perola naturaleza es tenaz y da sus flores a pesar de todo!
    Precioso paseo, te dejo un fuerte abrazo, bonita noche!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Thanks, It is one village in Serbia. My village...

      Избриши
  4. točno, život je čudo. danas jesi, sutra nisi... navodi na razmišljanje

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Bilo bi lepo kada bi ljudi, zaista, razmišljali, i kada bi, iz tog razmišljanja izveli logične zaključe, posle kojih bi svetom vladala ljubav. Zvučim kao hipi pokret, ali znaš, već, šta hoću da kažem.

      Избриши
  5. Emotivan post, pronašla sam se u tvom tekstu i fotografijama. Nekako kao da gledam moje mesto gde sam rodjena, selo koje je bukvalno ostalo pusto. Neverovatno koju energiju ima priroda, možda se jednog dana vratimo tamo gde smo ponikli. Srdačan pozdrav tvojoj porodici.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na pozdravima, a činjenica je da se svi vraćamo tamo odakle smo i došli.

      Čovek treba da se trudi da lepo živi, da ima novca koji će mu mnogo toga omogućiti, ali treba da ima i granicu, da zna kad je dosta, jer život je jedino što je vredno.

      Избриши
  6. Анониман05. мај 2013. 20:38

    Pre izvesnog vremena sasvim slucajno pronadjoh ovaj blog i mogu reci da uzivam u njemu. Fotografije su pravi raj za oci, mada sam i tuzna kada vidim napustene kuce i imanja.
    Iako nisam blogerka i spadam u grupu onih koji samo citaju a ne komentarisu, ovaj blog je izuzetak.
    BRAVO.
    Jedna Olja iz Beograda (bas da se ne vodim kao anonimna :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti puno Olja! Drago mi je da tako misliš, jer ja pišem o svemu i uvek iskreno i od srca. Nadam se da se to prepoznaje.

      I meni je žao što su kuće napuštene, što nekih ljudi nema više, ali to je, prosto, život. Bilo bi lepo da postoje uslovi da ljudi ostaju ovde, ali znamo svi da nije tako. Ovim sam htela da pokažem da su materijalna dobra nevažna i da je život jači od smrti, kakav god on bio.

      Međutim, hvala Bogu, ima i dece, rađaju se, nije sve tako loše, a o tome ću pisati u nekom narednom postu. Možda već sledećem.

      Избриши
  7. Iako su neke stvari i slike u postu tužne, ujedno su i pune nade.. treba živjeti i ne zamarati se nekim nebitnim stvarima nego ljudima koji su dio našeg života i dati maksimum od sebe... i baš bih svratila toj ženi na kavu... žao mi je što je toliko vremena sama...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Samo izvoli, znam da bi se obradovala. I ja svratim ponekad kod nje, baš zato što mi je žao. Sama je, šta će? Meni je uvek žao starih ljudi, nekako su mi nemoćniji od dece.

      Избриши