Kutija za inspiraciju

 

Ja stvarno ne znam šta je  ljudima iz mog okruženja! Sada ću vam reći i zašto.

Prošlog leta, nađem ja ovu kutiju u kojoj su bile cigare. Prave, sa Kube, ali je nekome palo na pamet da u njoj drži šrafove. A samo dan pre toga, dobila sam pirograf na poklon. Poklonodavcu sam morala svečano da se obavežem da će pokućstvo, drveno i kožno, ostati netaknuto. Ko me je vukao za jezik?!
Kad sam krenula u potragu za predmetom, žrtvom moje nove opsesije zvane pirografija, našla sam ovu kutiju. I zato vam kažem: Ne znam šta je sa ovim svetom. Prvo mi izmame obećanje, a onda me stave u situaciju da moram da se otarasim šrafova, a uz to, naglase da ne vole iznenađenja tipa cvetići na vratima, ormarima. Pa što mi onda kupuju pirograf, dleta i ostalo?

 I evo kako je izgledala posle. Moj prvi rad sa pirografom. Ne znam kako bih ga ocenila.
Brodovi i more, morska stvorenja, plava boja-to sam ja! To već znate. Meni je sve to vrlo inspirativno. Podseća me na putovanja, strepnje, očekivanja, neizvesnost, nadu, ostvarenje želje. Taj daleki, nepoznati svet ispred nas, obojen najlepšim bojama, koji čeka da bude otkriven...

 Prazne stranice koje treba ispuniti smislom i od ničega napraviti nešto lepo i veliko, sva ona sanjarenja za koja, kažu, da su svojstvena mladosti. Mene ta sanjarenja ne napuštaju i mislim da nemaju baš toliko veze sa mladošću, već sa duhom...

A onda sam, na predlog svoje ćerke, na ovim papirima, napisala nekoliko tema. Kako ona kaže, za razmišljanje i razgovor.

Danas je ona, na jednu od ovih tema napisala pesmu. Zove se PLAČLJIVI OBLAK, a ide ovako:
                       Na nebu, od planine levo,
                       rodilo se oblače belo.
                      Bio je, kao i beba svaka,
                      ponos mame i tate, oblaka.
                      Jednog dana se rasplakao
                      jer se igrao i pao.
                      Kiša je počela da pada
                      iznad sela i grada,
                      svi su raširili kišobrane
                      i čekali da kiša stane.
                      A oblak nije prestajao da plače,
                      kiša je padala sve jače i jače.
                     "Prestani da plačeš"!
                      uzviknu tata, jer takve su tate
                      kao što znate,
                      a mame sve
                      svoju decu brane.
                     Umešali su se svi,
                      jako su se posvađali
                     nastala je grmljavina,
                     a majka je zagrlila sina.
                     Došlo je sunce, oblake pomirilo
                     i nevreme se smirilo.

Znate li sad zašto se zove kutija za inspiraciju?
A znate li kako sam razbijala strah od grmljavine svom detetu? Upravo ovakvom pričom, po kojoj je ona napisala pesmu.