Happy star

Odavno, znam, nisam napisala post, a rekla sam sebi da ću ove godine biti aktivnija na blogu. Nisam održala obećanje, ali zato ćete sad, videti zašto.

Nena me je tagovala za jednu blog igricu, gde treba da napišem čega ću se sećati iz 2015. godine. Mislim, i da nije bilo te igrice, svakako bih napisala post, jer se u poslednje vreme mnogo toga desilo.
Iskreno, ne svodim račune krajem godine. Radujem se svakom novom danu, svakom prazniku a lepih stvari se uvek sećam bez obzira na datum. Volim život, znate to, i svaki dan je poseban i priča za sebe. Naravno, ne znači da je meni sve dobro i u najboljem redu, ali ako postoji i tračak nade, ja ću se za njega uhvatiti. A vi? Čega ćete se vi sećati iz 2015? Neću da tagujem nikoga, jer se tagovanja ponavljaju ponekad, već ko želi neka napiše u narednom postu.

Ove, 2015. godine, kao što rekoh, desilo se mnogo lepih stvari. Neke se vide, neke ne, a meni su,definitivno, draže one koje nisu vidljive, jer se tiču nekih mojih odluka, unutrašnjih promena i ostalih stvari koje su  me učinile jačom, stabilnijom i pokazale mi, da tako kažem, put.

Od novina koje se vide, najveća je "Happy star"! To je, dragi moji, moja radnja! Mala, šarena, vesela radnja u kojoj se, osim stvari, može naći i mnogo pozitivne energije, smeha, razumevanja, ideja i svega što ljudima u poslednje vreme nedostaje.

Odluka je pala preko noći! Otvaram radnju! Bez dvoumljenja, jer znam da ja mogu da izađem na kraj sa tim. Uostalom, iako ne mogu, za to je potreban dokaz, zar ne, a ne može se znati dok se  ne proba?
Čvrsto verujući u sebe i svoj naum, krenem u akciju u čiji pozitivan ishod je malo ko verovao. Izuzimam vas, kreativce, jer mi smo poseban soj.

Mislila sam da imam dovoljno robe za početak, s obzirom na haos u kući, ali se ispostavilo da je to malo, kao što je bilo malo para za ulaganja, tj. nimalo, ali, bože moj, snaći ćemo se, pa je prvih dana sve izgledalo lepo, jer je novo, zanimljivo, pa se taj nedostatak nije ni primećivao.

Naravno, morala sam da se snalazim, a gde drugo nego po otpadu. Komšije su malo čudno gledale, nenaviknute na mene, ali ja sam pevušila i radila. Onda su mi se približili, videli da nisam strašna nego kreativna, pa i sami učestvovali u kreiranju izloga a onda i ostalih potrepština.

Dakle, na samom početku, to je izgledalo ovako. Ne znam šta vi mislite i kako to deluje na slikama, ali  meni je bilo veoma oskudno, a ja, pride, bez aparata.

Kad sam radila vrata ovog ormara iz vremena kad sam ja išla u školu, opet je bilo zgledanja i sumnjičavih pogleda. Vrata namazana prerađenim uljem, crna, oštećena...

Poduhvat je uspeo, nastavnica zadovoljna, pa je na red došao sat za učionicu matematike. Eto, volim da crtam, pa sam crtala. Ne mora sve da bude salveta.

A onda sam crtala i ove suncokrete. Ovde još nisu bili završeni. Meni se dopao ovaj poslužavnik. Ali, dopao se samo meni i jednoj devojčici koja ide u umetničku školu. Ona ga je odmah primetila dok su ga ljudi zaobilazili. I zaobilaze ga, još.

I kao što rekoh, volim da crtam. Te mojeljubavi nisu bili pošteđeni ni zidovi. Ova žuta boja, počela je da mi deluje monotono, pa ja malo da razveselim prostor!

A sad? Sad radnja izgleda malo bolje. Svakodnevno dodajem neke detalje, prilagođavam se.

Koristim sve što mi je pri ruci od materijala i mogu vam reći, da ljudi pozitivno reaguju na nešto što je drugačije. Treba vremena, naravno i svaki početak je težak, ali dobro je.

Pozitivne reakcije su bile i na ovo, kulturno popodne, kako smo ga nazvali, gde su se deca i nastavnici družili sa piscima. Moji prijatelji, Ivan i Braca, odazvali su se mom pozivu da gostuju u našoj školi. Ne zbog njihove, lične promocije, jer, obojica su afirmisani pisci, već da bi se deci o mogućilo nešto što je, bar dok sam ja išla u školu, bilo normalno, a to je druženje piscima, glumcima, članovima raznih udruženja, gde su se promovisale vrednosti kulture, tradicije, umetnosti...

Atmosfera je bila opuštena, deca oduševljena, a oni koji pišu pesme, priče, bili su u prilici da ih pročitaju. Kao znak podrške, od Brace su dobili knjige na poklon. A onda je meni jedna sjajna misao pala na pamet!
Da, čim sam izgovorila da imam ideju, čuo se uzdah: "Šta si sad smislila?"
"Pa, eto" kažem ja, "smislila sam da se, recimo, izda jedan zbornik radova a u njemu da budu radovi sve talentovane dece iz ove škole".

Dobro, sad, odmah se postavilo pitanje novca, ali sam i za to našla rešenje.

Sve u svemu, ko preživi ovo moje pisanije, neka ostavi komentar i neka pročita romane "Uzgajalište klonova" Ivana Rajovića i "Carigradski drum" Bratislava Petrovića. Nećete se pokajati, kao što se nećete pokajati ni ako sledite svoju zvezdu, ma koliko to teško bilo. Verujte, dovešće vas do vašeg sna. Na tom putu, otkrićete sebe, koliko god mislili da ste to što jeste, iznenađenja uvek postoje.