U zimsko predvečerje

Prvi pogled kroz prozor, ovog jutra i... Iznenađenje! Pao je sneg! Naravno, deca su se najviše obradovala i bila tako pričljiva i vesela, da nisam mogla da poverujem. Obično ćute, a na pola puta do škole, počinju da se bude, čak to mesto zovu mestom za raspričavanje. A šta je onda onaj deo puta do tog mesta? Ne znam, a ne znaju ni oni. 

Po povratku iz škole, rutinske obaveze, a onda zimske radosti. Dan je kratak, hladno je. Sneg pada. Nekim biljkama ne smeta, a neke smo morali uneti u kuću i ušuškati ih da bi preživele. 

 Ovaj divni kaktus koji sam pre dve godine kupila ćerki za Božić, je procvetao. Pun je pupoljaka i cveta u ovo doba godine, pred Božić.

 Naredne godine, za rođendan je poželela kućicu za ptice. I dobila, naravno. Njene želje su uvek skromne kad su materijalne stvari u pitanju,

 jer ono što je zaista raduje, to je ova ptičica, ušuškana u gnezdu, u ovoj kućici, čiji ulaz ona brižljivo sređuje i redovno ostavlja mrvice. I ja sam bila mnogo srećna kad sam videla prvo gnezdo a onda i vrapca. A tek kad sam videla da je uspela da ga slika! Pa, to me je ostavilo bez daha. Uvukla je objektiv u kućicu i eto...

Veče polako pada

Ulazimo u kuću, sređujemo utiske, pravimo planove, pričamo o svemu, kao i uvek...

O kruškama iz našeg voćnjaka koje nisu krupne i ne izledaju savršeno, ali su neprskane i zdrave, o ovom buketiću suvog cveća koji je dobila za prošli rođendan, o tome kako je lepo kad dečaci poklanjaju devojčicama cveće,          

o tome kako će za praznike sve sijati i gde je najbolje staviti ove fenjere i betonske ptice,

da li sutra da ponese ovu tašnicu u školu? Bela je, pufnasta, zimska... Slaže se uz kapu i šal. O tome kako sam je heklala i da li se sećam kako smo kupile ovu vunicu,

Kakve poklone napraviti, kome, koliko čestitki poslati...

U toplini doma, ispunjenog ljubavlju, uz čaj, planiramo večeru. Toplu, ukusnu, zdravu... Vatra pucketa, toplo nam je u svakom pogledu.

Ulična svetla se pale, pada noć. Veje sneg, hladno je, ali iz tople sobe to deluje romantično.

Ova figura je jedna od mojih omiljenih. Dobila sam je na poklon. Kad god je pogledam, padne mi na pamet izreka koja kaže da ako  želite nekog da nahranite, dajte mu ribu, ali ako hoćete da mu pomognete, naučite ga da lovi. To jeste tačno, ali ne može svako biti dobar lovac, a šta kad dođe vreme da nemamo snage za lov? 

Svako može da se nađe u ovakvoj situaciji, ma kakav lovac bio. Sutra ću, zajedno sa svojim detetom, kome će ovo biti lekcija, potražiti stvari i paket poslati na adresu Doma za nezbrinuta i stara lica, a na mom FB je slika i adresa. Svi možemo odvojiti po malo, zar ne? A ako neko ne može da pomogne, neka podeli sliku, to bar nije teško, kao što je teška ovakva starost. Oni nemaju novogodišnje dekoracije, niti razmišljaju o tome. Ne znam kakva im je večera, niti da li je imaju. Nemaju ništa od onoga što imamo mi, ali zato imaju NAS.

Zar ne?