Dok se ne slegnu informacije

 Popodnevni odmor mi je baš trebao, odavno ga nisam sebi priuštila, tj. ne sećam se kad sam poslednji put legla da odmorim posle ručka.

Ovih dana slave, vežbe, prehlada zbog pada imuniteta, pripreme za radionicu, učenje...
Ono što vam još nisam rekla, a u vezi je sa sleganjem informacija, je, da sam ponovo upisala srednju školu. Ovog puta medicinsku. Nije u pitanju novi vid tretmana podmlađivanja, nego potreba, jer to je, trenutno, najtraženije zanimanje. Jedini način da se dođe do tog zanimanja jeste upravo ovaj-biti srednjoškolac. Ponovo. A znate šta? Uopšte ne volim taj posao, ali znam da ću biti dobra u tome, samo dok mi se slegnu informacije iz anatomije.

Prvog dana u školi, ja stojim u hodniku i pitam se šta ja tražim ovde? Ulazimo u učionicu-ja se sapletem, spopalo me sto muka, ne vidim ništa, suze mi stoje na ivici. Kad ostali ne bi ćutali, bilo bi mi mnogo lakše. Bar da pričaju, ali ne... Pa još su završili srodne škole, a ja-kao da sam pala s Marsa!
I tako je to bilo, na časovima prve pomoći, sve dok se nisam sabrala i iz malog mozga izvukla svoje znanje iz sudske medicine, kriminalistike i osnovne škole, kad sam imala taj predmet, i shvatila da ja nisam baš pala sa Marsa! UH! Kakvo olakšanje!
Do kraja nastave, počela sam i da se smejem, da se šalim, jer kod mene bez toga ne može, a dobila sam i kompliment  da puno toga znam. Ko bi rekao? I još su rekli da sam mnogo hrabra! Pa, sad... Hrabrost ili ludost-ne znam. Šta vi mislite?


I tako, dok ja dremam danas, da bi se informacije slegle, na tv se smenjuju informacije,(nevezane za anatomiju i zdravstvenu negu) veoma ohrabrujuće. Ah, da li ja dobro čujem?  Da li sam ja možda stigla u raj?

Taj smisao za humor  imao je i moj deda, otac po majci. Radio je u fabrici i još mnogo poslova pored toga, a pisanje je bilo, za njega, velika ljubav i način da izrazi svoja osećanja i misli na jedan specifičan način, zvani satira.
Pazite, trebalo je hrabrosti, u to vreme, da se kaže nešto, tipa: "Šta će mozak, sad je bolji lakat" ili "Malo mućka, malo šverc". Prozivati rukovodioce koji su pobegli od lopate, kriminalce koji se kriju iza Zakona i uniformi, jer su nas učili da u Jugoslaviji i kod druga Tita to ne postoji i ne može biti moguće. "Nije majstor koji više znade, nego onaj ko više ukrade". Sve je jasno, samo ko je umeo da shvati kakva vremena dolaze.

Izdao je jednu knjigu, radovi i članci o njemu su izlazili u novinama, učestvovao je u radio emisijama.
Umro je sa papirom i olovkom u rukama, spremajući se da napiše nešto šaljivo na temu Nove godine...

Ja se nadam da će moj rad i upornost biti nagrađeni, da će rezultirati zaposlenjem, da neću biti jedna od onih  "dok pronađe instrumente, melodiju zaboravi". I dalje verujem da posle kiše dolazi sunce, iako u Srbiji, malo teže, moram priznati, ali to ne znači i nemoguće, zar ne?

U međuvremenu, dok se informacije ne slegnu, ja se smejem, ali od srca. Proces sleganja ide prilično sporo, ali samo dok mi krene...

Prva knjiga koja je izdata

isečci iz novina gde su objavljivane njegove pesme
i članci o njemu