Blog nagrade i devojačka oprema

Savršeno je jasno šta znači blog nagrada. Ja sam je dobila od nekoliko blogerki i draga mi je isto kao i prva. Dok sam gledala vaše blogove, ranije, i vidim oznaku blog nagrade, uvek sam mislila da je ja neću ni imati. Zapravo, ne znam šta sam mislila, ali sam ih priželjkivala. Nisam imala pojma o njima. A sad, evo, pred prvi blogorođendan, vidim da ih imam i to prilično, s obzirom da sam ja tu "od juče" što se kaže. Hvala vam! Od srca!

Ovu nagradu sam dobila od Bojane, Vesne, Dije i Barbare. Nadam se da nisam nikoa zaboravila, a ako jesam, obavezno mi to recite i to bez ustručavanja.

Vidim da nagradu treba proslediti na 5 blogova, a ja ću je dati Goci, Nani, Marinici, Neni i Nataši, mojoj imenjakinji. Obavestiću ih o tome, naravno, kasnije.

 I tako... Sad treba da razjasnimo ovaj drugi deo naslova što govori o devojačkoj opremi.

Naime, dobila sam zadatak da uradim nekoliko stvari na tu temu. Trebalo bi da razmislim šta to devojka, prilikom udaje, treba da ponese u kuću u koju ide, šta je neophodno. Koliko god razmišljala, uvek dođem do istog zaključka: INTERNET, ali valjda mladoženja ima internet? Znam da se nekad nosilo sve i svašta, da se vidi, ali, iskreno rečeno, gde se zakačiše za tu temu, sad, kad mi uopšte nije do udaje? Zar usred vežbi i ispita treba o tome da mislim? Pa, dobro, neka mlada ponese, na primer, ovu saksiju! Šta joj fali, a?

Lepa saksija, plava, kupljena u Ikei, ja je malo doradila prateći tutorijale za izradu ruža, dodala ostatke svoje maturske ogrlice, školjke i to je to.
Ok, napraviću još nešto, da ne bude: "Vidi je, samo saksiju donela", ali mislim da je bilo i lepših tema.

Stvarno, žene, recite mi, da li ste vi nešto nosile kad ste se udavale i da li mislite da je to neophodno?

I još nešto da vam kažem na temu ludila koje sam pomenula malopre! DAVALA SAM INJEKCIJE I SVI SU PREŽIVELI, samo ja, zamalo, da padnem u nesvest! Ne mislim bukvalno, ali nije mi bilo svejedno, a što je najgore, sama sam htela. Znam da moram da se suočim sa tim, kad-tad, pa onda bolje što pre. To sam savladala, ali raspored odeljenja u bolnici-NIKAKO! Strogo sam saopštila svima, da me ne ostavljaju samu, jer moja orijentacija u prostoru je loša (zapravo, ne znam ni da li postoji), i dok ja nađem put do izlaza, školska godina će se završiti.
I tako, ja u uniformi, idem kroz hodnik,(sama, jer su se olušili o moju naredbu), ozbiljna, čujem pitanje: " Izvinite, recite mi, molim Vas, gde treba da se javim, treba da snimim nogu, povredio sam se?" Au, majko mila, gde mene nađe i to sad, kad stoti put prolazim ovuda da bih upamtila kako se dolazi do lifta? Ja ljubazno kažem, kao da je sve u savršenom redu: "Dajte da vidim uput. Imate li knjižicu, šta Vam je sa nogom? Kako ste se povredili? Jao, pa šta su ovo napisali, strašno!". Ustvari, sve je bilo u redu i sa uputom i sa knjižicom, nego sam ja očekivala da naiđe neko ko bi dečka odveo, tj. neko ko zna gde je ortopedija, a mene spasio.Srećom, naiđoše redovni đaci i ja zamolim jednu devojčicu da odvede pacijenta na ortopediju, jer sam ja pošla tamo. Tamo, znate, tamo... Šta drugo da kažem?

Da li vam je sada jasno zašto bih ja, da sam vlast, Zakonom zabranila parkiranje u nazad? I nadam se da pacijenti, ako čitaju blogove, uopšte, neće prepoznati da ovo pišem ja, inače ću opet morati da glumim neko ludilo, što bi deca rekla.