Dome, slatki dome

Znate kako, već, maj, ume da bude nezgodan mesec. Koliko ume da bude lep, sunčan, toliko ume da bude i kišovit. Majske kiše su iznenadne, jake, hirovite... Poljoprivrednici im se raduju, kakve god one bile, jer od njih zavisi kako će u polju roditi, tako da i mi, voleli ih ili ne, zavisimo od njih. 

Ja ne spadam u grupu ljudi koji vole kišu, ali kad sam u kući, onda mi i ne smeta mnogo, jer njeno lupkanje po krovu i prozorima me uspavljuje.

Ovo je jedan od takvih dana. Kišnih. Majskih. Dan kada mi kiša nije smetala i kad sam, neobazirući se na nju, napravila neke lepe fotografije, a dok sam slikala, po kiši, razmišljala sam upravo o ovome što stoji u naslovu posta. DOME, SLATKI DOME i o tome kako su sve životne istine sažete u jednostavne reči, tako obične da ih je, ponekad, teško primetiti. Dokaz za to je ova slika. Ne znam da li vidite šta je na njoj tačno, jer je nejasna, ali evo odgovora. Sećate se kućice za ptice na breskvi u mom dvorištu? Sećate se kad sam zimus objavila sliku ptice koja je bila u ovom gnezdu? E, pa ovo su mladunci! Skoro su se izlegli, još imaju paperje i još ih majka hrani. Pogledajte samo kako su se zbili jedan uz drugog! Ne znam da li njih kiša plaši ili uspavljuje, ali su u svom toplom gnezdu, u svojoj kućici i čekaju hranu! Drže se zajedno, to je najvažnije. Uskoro će poleteti, a do tada, ovo je njihov dom, mesto odakle će oni krenuti i gde će se, možda, jednog dana vratiti. Kad sam ih videla, bila sam neizmerno srećna! Ne mogu vam opisati koliko!

A u mom domu, gori vatra i sve miriše na kolačiće kojima ne znam ime iako ih često pravim. Uostalom, toliko su ukusni da ime nije ni važno. Mi ih zovemo krakirani kolačići, jer u toku pečenja ispucaju.

 Recept za one koji žele da probaju, glasi: 2 jaja,
                                                                60 gr margarina,
                                                                100 gr šećera,
                                                                 200 gr čokolade,
                                                                 200 gr brašna,
                                                                 1 kašičica praška za pecivo i prah šećer.

Postupak: Čokoladu otopiti na pari, a brašno pomešati sa praškom za pecivo, a margarin umutiti sa kristal šećerom, pa u umućeno dodati rastopljenu čokoladu, jaja (jedno po jedno, naravno) i na kraju brašno. Masu staviti u zamrzivač, da stoji 3 sata. Od zaleđene mase praviti kuglice, valjati ih, najpe u kristal šećer pa u šećer u prahu. Peći 10 minuta na 220 stepeni.

Ukusni su, divno mirišu i kad ih jednom napravite, poželećete da to uradite još koji put, sigurna sam.

I dok kuća, kao što rekoh, miriše na kolačiće, pogled kroz prozor me vraća u školske dane kad sva pokisla uđem u kuću, a unutra je toplo, toplo, toplo... Dome, slatki dome. Brzo bi se presvukla, zamotala  u ćebe i zaspala.

Makovi su tada, dok sam ja išla u školu, bili svuda. U kukuruzu, pored puta, a naročito ih je bilo pored pruge. A onda su, jednostavno nestali. Nije ih bilo godinama. Tek, poneki, tu i tamo...  Njihov dom je pod vedrim nebom, gde oni sami niknu, gde im vetar odnese seme... Ove godine ih ima mnogo i zaista me raduje pogled na njih. Kad vidim kako im malo treba, skoro ništa osim zemlje, a kako lepo izgledaju, ovako, u gomili, ne mogu da ih  ne uporedim sa ljudima. Znate našta mislim?

pogled sa moje terase

Sunce je ogrejalo, ali na kratko. Tek da pokaže da je tu. Čekala sam dugu, ali se nije pojavila. Umesto nje, poklanjam vam ovu sliku. Smiraj dana, noć pada, ljudi se povlače u kuće. Sutra je novi dan.

Ja vam želim lepe snove. Čuvajte ih kao i sve ono što vam znači i trudite se da ljubavlju i nekim sitnim stvarima od svoje kuće napravite dom.

Odgovor

Uh, ala ovaj naslov misteriozno zvuči! Ali ima veze sa odgovorom, jer sam ove blog nagrade dobila od mojih dragih  blog drugarica, a njihova imena vidite na ovim sličicama koje su same napravile, jer je zadatak bio takav, što se meni BAŠ dopalo. Eto, još jedna prilika da pomerimo sopstvene granice u kreativnosti, da svako smisli nešto novo, drugačije i da igri da sopstveni pečat. 

Ko još nije pogledao ove blogove? E, onda to da uradi odmah! Zašto? Pa, zna se, o tome neću da pričam.

Sad je na redu moj odgovor, tj. ono što sam ja smislila kao blog nagradu. Neću je prosleđivati nikome, jednostavno, ona je za sve, pa ko želi, slobodno neka je objavi na svom blogu, a uskoro ćete shvatiti zašto to kažem.

Većina nas pripada generaciji koja je čitala "Orlovi rano lete", "Magareće godine" i slične stvari, generaciji koja je u djedu Radu mogla pronaći svog dedu, punog ljubavi prema svojim unucima. Ko još ne zna za mačka Tošu i njegovog deda Trišu? A pesmica "Bolesnik na tri sprata" je još aktuelna u čitankama.
Mi znamo ko je BRANKO ĆOPIĆ, ali generacije koje dolaze ne znaju i zbog toga mi, ponekad, bude žao. Upoznati su, površno, sa njegovim stvaralaštvom, što mi je, opet, žao, jer mislim da je on imao poseban dar da na teške stvari gleda sa vedrije strane. Nemoguće je ne pustiti suzu na kraju njegovih romana, ali je i nemoguće ne smejati se tokom čitanja.

Ja sam odabrala jednu njegovu pesmu, koju, sigurna sam, znate. Ne znam da li vam se ona sviđa ili ne, ali ja mislim da je u nekoliko njenih strofa, stao čitav život i sve ono što nam on donosi, tako da je moj odgovor na blog nagrade, pesma Branka Ćopića "Mala moja iz Bosanske Krupe".

Iskreno, najiskrenije, nisam baš najzadovoljnija kako zvučim. Mogu ja to i bolje, ali ako se uzme u obzir da sam spot  "pozajmila" kao i vanglu na kojoj je stajao aparat da bi se sve lepo videlo, a da sam pri tom strepela da se snimak ne prekine, da ne polete svi u sobu da vide zašto sama pričam ili da nekome, BAŠ u ovom momentu, ne zatreba BAŠ ta vangla, može se reći da nije loše.

Inače, volim poeziju, volim da recitujem a volela bih to da radim uz odgovarajuću muzičku podlogu, jer to u akustičnom prostoru, jako lepo zvuči.

Volela bih da čujem vaše utiske i da mi kažete da li volite poeziju? Da li vam je neko nekad nešto odrecitovao? Ili napisao pesmu? Koji je vaš omiljeni pesnik, pesma?

I za kraj, još jedna pesma, ali je neću recitovati, nego napisati. Autor: JA, lično.

Volim da u sumrake
sklopim oči,
dok mislim o njoj.
I ćutim...

Nadam se,
odnekud će doći
i smešim se,
a,ustvari, slutim
ono što ne smem priznati...

Da je prva u mom životu,
da je žena koju sam
morao voleti...

I ne samo ja!

I sad,
kad dane jesenje brojim,
shvatam,
zašto mi fali
njen lik Lolite i duša anđela...

Da, doći će...

Znam da zna...

Inspiracija

Priznajem! Imam nezgodnu narav. Ponekad mi je teško ugoditi. Ali, samo, ponekad, što, možda i nije često, ali je jako nezgodno. Ne znam zašto ljudi komplikuju stvari, kad je sve vrlo, vrlo, jednostavno?  Potrebno je otvoriti um i srce i sve ide lakše, što potvrđuje onu izreku da će se učitelj pojaviti kad učenik bude spreman.

Volim blogovanje zbog mnoštva stvari, a jedna od njih su i blog nagrade. Ova je došla sa, nije teško pogoditi kog bloga i mnogo mi je slatka. Najviše mi se dopala ideja da Maki napravi sama ovu nagradu i da svima, kojima ju je prosledila, dala zadatak da naprave svoju nagradu i proslede dalje, što je sve ovo, učinilo zabavnijim i zanimljivijim, a i podstaklo na kreativnost.

 Druga blog nagrada (ustvari prva, jer je stigla pre), je od Vesne (vesna-kreativnostidrugesitnice.blogspot.com)  i od Barbare, ( kaocrnovino.blogspot.com). Ovaj meda je presladak, stvarno!

Hvala vam, drage moje! Drago mi je što me pratite  i što ste mi svojim znakom pažnje ulepšale dan. Vaši blogovi su nešto što volim i vrlo rado vas pratim. Uostalom, to vidite i po komentarima, a i po tome što me, svaka od vas, inspiriše na svoj način.

Vesna je to uradila ovako. Istina, njene jagode su bile prave, ali ni ove moje nisu loše. Ustvari, nisu skroz moje, jer ih je moja ćerka više radila nego ja. Napravljene su od kamenja, pa sam zato rekla da se poslužite, slobodno, ja imam toga na tone. Ideja je slatka, pa oni koji rade sa decom, mogu je primeniti.

A kad smo već kod dece, evo šta smo ja i moja vrednica napravile u naletu inspiracije.

 a, sve skupa, to izgleda OVAKO. Inspirisao nas je lep dan, proleće, a i ideja o slikanju u travi nije bila moja, tako da, kad pogledam ove slike, mogu reći da mi je drago što moj predlog nije usvojen.
Ima tu svega, od suvenira do ukrasa za poklone.

Ovaj momenat, kad je leptir mirno stajao na mom prstu, je zaista poseban! Ne mogu vam opisati! Slikala sam na brzinu, pa zato slika nije najjasnija. Bila su mu mokra krila, ja sam ga uzela, a on je mirno stajao na mojoj ruci, zatim došao do prsta i nakon nekoliko trenutaka odleteo. Nije se uplašio, kao da je znao da je na sigurnom.

Da, Zoki, u pravu si! Prava neradnička boja laka za nokte, ali ovo je momenat inspiracije pre početka rada, koji, moraš priznati, budi zaista lepa osećanja.

Ovo nisam slikala ja, a volela bih da jesam. Slikano je na venčanju u Jagodini, kad se udavala devojka koju poznajem. Nikad nisam videla lepšu sliku sa venčanja! Oduševila sam se i morala sam da je podelim sa vama.

Mladost, ljubav i sve što ide uz to... Pa ko će da mi kaže da inspiracija nije svuda oko nas?

Na uskršnje jutro

Hristos vaskrse!  Želim vam sve najbolje, na prvom mestu ljubav, posle toga ljubav i ljubav i na kraju- ljubav! To je najvažnije, iako, možda, zvuči kao fraza, ali je istina. Iz ljubavi je nastao svet i sve na svetu. To bi trebalo da bude najjači dokaz koliko je ljubav važna i koliko nam, generalno, nedostaje. Zato su tu praznici da nas podsete na to, dani, koje čekamo sa ljubavlju, za koje se pripremamo sa mnogo, mnogo ljubavi i koje isto tako proslavljamo, dani, čija je simbolika, upravo LJUBAV, zatim, vera, nada, život...

Za ovaj dan, pripreme su počele ovako. Makaze u ruke, stare hulahopke, čarape, bluzice, sve izvučeno iz džaka, jer je bilo spremno da se nosi u kontejner. Ah, taj kontejner! Uvek ga "oštetim" i zakinem, ali vredi. Mašina mi ne radi, ali nema veze, mogu ja to i ovako, iglom i koncem, nema problema, samo napred!

Šargarepice su nastale od, već rekoh čega, a cvetići od krpica za prašinu. Nije da nisam uredna, da se razumemo, ali prašina trenutno nije prioritet, a uvek postoji alternativa, tj. ima mnogo vrsta krpa za brisanje prašine, ali za pravljenje cvetića, izbor je sveden na minimum. Uostalom, uvek ih prodaju kao univerzalne krpe, što znači da se mogu upotrebiti i ovako.

Rekla sam, isto, da nisam majstor za venčiće, a volim ih! Nisam imala osnovu, pa sam rešila da je napravim. Zapelo mi da bude okrugla i nema druge! Nema alternative okrugloj osnovi za venac, a od čega bih mogla da napravim krug?


I, eto rešenja! Spasonosni džak! Uh, što volim džakove, kontejnere, tavane, podrume... Hulahopke, papir, makaze i napred!
Zec mi se nije svideo, pa sam ga skinula, tako da je to na kraju izgledalo ovako

A kad već imam makaze u rukama, da ih maksimalno iskoristim. Znate, kad je počnem nešto da radim, recimo, da sečem, ja onda ceo dan samo to radim i odjednom se pojavi toliko stvari stvorenih za seckanje, krojenje... Ista stvar je i sa lepkom ili bilo čim drugim.

Evo, još čarapa, još ruža, evo starog, polomljenog kišobrana i konačno, EVO dekoracije za koju sam ideju našla, ne znam tačno gde, ali je bilo negde na internetu. Ili cvećari, samo što je to bilo malo drugačije. Imitacija kišobrana i pravo cveće unutra.

Svima je bila zanimljiva ova ideja, naročito deci, jer su prolazila po nekoliko puta da vide šta je to, ustvari, kao i što su zagledali ove zeke i šargarepe. Verovatno su mislili da su pravi zečevi, ne znam....

 

I još malo dekoracija koje neću komentarisati. Bar ću pokušati da ne komentarišem...

I, konačno, kakav bi to praznik bio, da se ne okupimo na, dobro poznatom mestu? Da, naša crkva, ovog puta u novoj, koja je bezbedna za upotrebu. Sanirana i kao i uvek, puna ljudi.

Posle liturgije, bila je priredba. Učenici starijih razreda naše škole su sami spremili kratak dramski tekst sa jasnom i poznatom porukom, u skladu sa današnjim danom.

A kad su ove devojčice zapevale, pošle su mi suze. Poslušajte, molim vas, samo kako pevaju!

Meni je ova druga pesma, inače, jako emotivna i uvek, ali uvek plačem kad je čujem, a danas je to bilo nemoguće izbeći.

Ja vam, još jednom, želim srećan praznik i mnogo, mnogo ljubavi, vere, ispunjenih želja i da se svakom danu radujete kao ovom, današnjem. Hristos vaskrse!

Da nam živi, živi (ne)rad!

Znate da mi i dalje nije jasno zašto se Praznik rada proslavlja neradno, ali da ja, opet, ne bih išla mimo celog sveta, kao što mnogi kažu, rešila sam da se prilagodim. Sad, koliko je to moguće-ne znam, ali vredi pokušati.  

U prošlom postu sam pomenula da smo bili kod naše stare kuće, a obećala sam i da ću vam je pokazati. To je kuća u kojoj sam živela do polaska u školu. Nalazi se na velikom imanju, okružena je voćnjakom, šumom a moja ćerka bi tu živela i sad. Bez problema. Za nju je to najlepše mesto na svetu i čak je i napisala pesmu o tome. Posle zemljotresa, strašno je patila zbog oštećenja, jer je mislila da će se srušiti. 

Iskoristila sam priliku i dodala malo prazničnih dekoracija. Evo slika.

Venčić i gnezdo sam pravila od starih hulahopki. Nisam majstor za venčiće, ali sam rešila da ovog puta uspem u svom naumu! Isekla sam nogavice, napunila gužvanim papirom, spojila krajeve i dobila osnovu. Detalje sam dodavala kako mi je koji padao pod ruku, tj. sekla sam još neke stare krpice i pravila još mnogo detalja, o kojima ću sutra... Ili prekosutra...

šolja za kafu koja je pripadala mojoj prababi

 A onda sam krenula da pregledam gde šta ima, da slučajno nisam zaboravila nešto što bi moglo da se iskoristi, iako sam skoro svaki dan tu-ni8kad se ne zna! Uvek može nešto da promakne, da moji uzmu, da bace. Zato sve ide "na carinu", tj. kod mene, pa po mom odobrenju ide dalje.

I našle smo neke stvari kad je moj otac bio vojnik, u Skoplju, 1972.

Za ove kutije znam, dobila ih je moja majka kad se udala. Sad su mi lepe, ali su me, kad sam bila mala, strašno nervirale. Ne znam zašto, problem je bio u njihovoj boji.

Nekih stvačica odavde se sećate iz posta PORODIČNO BLAGO, gde mi, trenutno ne uspeva da postavim link, ali znam da se tako zove,

 U istoj sobi, slika koja je starija od mene i u koju sam zadivljeno gledala, opet, kao mala. Valjda zbog toga što su me retko tamo puštali, jer moj deda, u nizu stvari za koje se plašio da mu ne upropastimo, pored radija, gramofona, poreske knjižice, imao je i ovaj kantar, kako je već zvao ovu vagu.

U životu mi ne bi palo na pamet da diram poresku knjižicu, ali ovo sam volela. Jesam!

Kao što sam volela da čupkam i ove ćilime, ali oni nisu sumnjali na to.

Ćilime i ovu jastučnicu, opet, dobila je moja majka kad se udala. Tad je to bilo moderno, a imamo i još jedan par ćilima koji nisu bili tako zanimljivi.

I ko je imao strpljenja da čeka da se samelje kafa? Imali su svi, naravno, tad je to bilo normalno, ali ne verujem da bi sad iko to mogao.

 Ovoga se sigurno svi sećate! Olimpijada u Sarajevu, 1984, maskota Vučko...

A kakav je to izlet bez rekvizita za igru? Tačno, ja vraćam lastiš u modu!

A ostalo je imitacija starih dobrih vremena. Radio na prozoru, prirodni način hlađenja, roštilj...
Dalje, znate...

E, sad obratite pažnju šta se još nosi na izlet, pa iako je neradni dan. Za arheologe, sadašnje i one buduće, obavezan je kompas, rukavice (najmanje dva para), epruvete, špricevi, kesice za uzorke i vrećice za lekovito bilje, lupa, beležnica... A lepota je, naravno, jako važna, pa otuda ovaj stik za usta.

Nikad se ne zna gde se šta može otkriti, pa budite spremni! Čak iako ste blizu kuće!