Buđenje

Da, bio je ovo dugi, dugi prolećni san, jer dva meseca, koliko vidim, nisam napisala ni jedan post. Ne znam kako bih drugačije to nazvala, niti znam razlog tome. A radila sam u međuvremenu svašta, nije da nisam. Najviše vremena mi je potrošeno na školu, koju, uskoro završavam. Definitivno, 27. juna, kad polažem poslednji ispit od onih koji spadaju u maturski. Da, na svoj rođendan. Biće veselo, svakako.

Počela sami da pišem za Akademos, sajt koji se bavi istorijskim temama. Da, izgleda kao crni humor, istorija i ja, ali nisam želela da odbijem taj poziv, znate, već zbog koga i zašto. Ako imate vremena, pogledajte, zanimljivo je. Ne mislim da su moji tekstovi tamo dobri, zato što više postavljam pitanja nego što dajem odgovore. Poetični su, ne znam ni da li imaju dovoljno činjenica, ali dajem sve od sebe da budu raznoliki i da se neke stvari, manje poznate, ožive i sačuvaju. O velikim civilizacijama i velikim ljudima se mnogo zna, a ono čime se ja bavim, jesu "mali- veliki" ljudi, njihovi životi i mesta za koje je malo ko čuo. A svako mesto ma svoju priču koja čeka da bude ispričana.

Napravila sam, kažem, dosta stvari. I, taman ja krenula sve da složim, da napravim red, da sapkujem lom, jer, pravo da vam kažem, htela sam da počnem nešto drugo, (iako ne znam tačno šta, ali, eto... Htela sam...), kad usledi poziv od ljudi iz Turističke organizacije Kraljeva! Videli su čime se bavim i hteli su da razgovaramo o saradnji. Kao rezultat dogovora, nastalo je par stvarčica:

Ovo je stalak za olovke, pravljen od ona dva sloja salvete koji se bacaju, a osnova je od kartonskog dela rolne toalet papira,

Dnevnici, napravljeni od sveski. Ovaj levo je inspirisan Jelenom Anžujskom i jorgovanima, a desno je Đoka Kraljevački, najpoznatiji kraljevački fotograf.

Isto to, sa druge strane i nakit koji je, opet, inspirisan, Jelenom Anžujskom i tim periodom srpske istorije.

Obeleživači za knjige i koverte u koje će se pakovati.

Uh! Možda ovo lepo izgleda na slici, ali to nije bilo dobro. Unutra su flaše koje sam ranije radila i koje ste videli, a u ova improvizovana pakovanja sam ih ubacila jer su pakovanja koja su naručena u štampariji bila očajna. Zamalo nisam dobila infarkt kad sam ih videla! Naravno, vratila sam ih, što gospodi nije bilo pravo, ali to je njihov problem. Ne volim kad neko moju tolerantnost i spremnost na saradnju i kompromis tretira kao mentalnu zaostalost, što su oni uradili.

Sve u svemu, njima se dopalo to što radim. Ostalo je na tome da uradim pakovanja i nabavim papire od nekog ko ima firmu, da bi se roba pustila u prodaju i da vidimo kako će to da ide. I, opet ista priča! Ko bi hteo da mi da otpremnicu-ne ože, nema zakonskih uslova, ko bi mogao-neće i to vam je to.

Koliko god se ja nervirala, postoje i dobre strane toga, verujte, a najbolja je što sam rešila da od septembra krenem u jednu novu priču. Sigurna sam, posle razgovora sa prijateljicom, da će to biti kako treba. Ne kažem da će biti lako, ali će biti dobro na kraju, pa neka traje koliko traje!

U narednom postu ću vam pokazati šta je uobličilo moje ideje i potvrdilo moje shvatanje suvenira, kao i kako to izgleda kad je državna regulativa na mestu i da to nije etatizam kakvog su nama kroz školovanje predstavljali.

Do tada, ja molim iskreno, najiskrenije mišljenje, koje podrazumeva i kritike i sugestije a ne samo pohvale, u vezi ovih radova. I naravno, jedan iskričavi pozdrav za sve vas da bar malo ulepša ovaj kišni dan!