Etatizam ili...

Tokom školovanja, sociologija, ili kako se već zvao taj predmet kome je, u više navrata, menjano ime iz, (po meni), nepotrebnih razloga, bila mi je jedna od omiljenih materija. Zanimljivo je posmatrati društvene pojave sa različitih aspekata, a kad god nisam znala šta dalje reći, koristila sam profesorkinu omiljenu rečenicu: "To su nepisani zakoni postojanja ljudskog društva".

U prošlom postu sam pomenula ETATIZAM. Normalno, bila je to jedna od tema u okviru sociologije. U najkraćem, definisan je kao državna dominacija, gde država reguliše sve društvene odnose i okarakterisan kao pojava karakteristična za "zapadnjačke" režime, a samim tim, kao negativna, što će reći, da kod nas toga nije bilo. Iako je Tito, u vreme kad smo to učili, uveliko počivao u Kući cveća, još je, izgleda, bio živ i prisutan kroz ostatke mentaliteta nastavnih i drugih kadrova, zadojenih pogrešnim shvatanjima raznih teorija, iskrivljenih i prilagođenih potrebama socijalizma u tadašnjoj Jugoslaviji.

Da etatizam nije negativna pojava i da pravila postoje, ne da bi se kršila, već da bi nas štitila, ima mnogo dokaza, a najveći i najubedljiviji dokaz jesu, upravo, ti, toliko omraženi i kritikovani "zapadnjački" režimi, gde ljudi, većinom, lepo žive, uprkos svemu.

Kada sam rešila da od svog hobija napravim nešto više, imala sam viziju kako to treba da izgleda, ali ne i jasnu ideju na koji način to da uradim. Motalo mi se svašta po glavi, ali nisam imala potvrdu o tome da li je to dobro. Znala sam da nešto fali, ali nisam mogla sama da dođem do pravog rešenja. Možda je to jedan od "nepisanih zakona razvojnog puta proizvođača suvenira i ostalih kreativnih sitnica". A onda se desilo čudo! Otvorile su se granice te, savršene države, pa sam dobila mogućnost da putujem bez vize i zavirim u te, tako nesavršene države "trulog zapada" i imala šta da vidim!

Komercijala! To je ono što fali i meni, a i mnogima koji se bave nekim poslom. Kao što vidite, svaki detalj je brižljivo osmišljen, prodavci su ljubazni, govore strane jezike, umeju da naprave dobru ponudu. Nema veze što su im sirevi bezukusni (po meni, a ne znači da su i drugima, naravno), ali vas mame da ih kupite. Sir na kome sam ja odrasla i za koji mislim da je najbolji, nije pogodan za ovakvo pakovanje i ovu vrstu prodaje, ali onaj koji se proizvodi u Pirotu, je itekako, pogodan! Kajmak se ne može prodavati upakovan u foliju, ali u zemljanoj posudici, zaliven masnoćom koja sprečava prodor vazduha i izaziva njegovo sazrevanje, može! Kad skuvam džem ili bilo šta drugo bez konzervansa, kad napravim vakuum, to stoji i po dve godine i više... Ima tu svega. Istina, nemamo mi Ajfelovu kulu, vetrenjače, gondole, ali imamo to što imamo. Ako Krivi toranj može da bude svetska atrakcija onda bih i ja mogla, uz pomoć marketinga, da napravim atrakciju od ispucale glet mase u mojoj sobi, a ne da kritikujem majstora i da mu ne platim rad...

A da smo skloni zaboravljanju-jesmo, nema tu šta. Raduje me što, u poslednje vreme, čini mi se, neki ljudi počinju malo drugačije da misle i što nadvladava shvatanje da Guča ne može biti jedini brend. Iskreno, po meni, to i nije brend, ali... Ako stručnjaci tako kažu, neka bude. Brend nije samo ono što donosi novac, jer ako tako gledamo, čim prestane da puni budžet, prestaje da bude i brend. Po mom, laičkom, shvatanju, brend je nešto drugo i za to je potrebno mnogo, mnogo godina, mnogo rada, truda, svega...

Čačanska turistička organizacija je raspisala konkurs za suvenir, a ja sam napravila ovaj dnevnik. Imala sam malo vremena, svega dva dana koja su protekla, uglavnom, u sušenju boja, lakova, patine. Koliko se dalo uraditi za to vreme, uradila sam. U principu, zadovoljna sam svojim radom, ali ne u potpunosti. Opet, treba mi, surovo iskreno mišljenje svih vas, kako bih mogla da, ono što nije dobro, ispravim.

Naravno da se nadam najboljem, nema tu šta, inače ne bih bila to ja! Isto tako se nadam da će i moj novčanik sa dokumentacijom, koji mi je ukraden pre nekoliko dana, iskrsnuti od nekud. Ne znam odakle bi mogao da iskrsne, niti na koji način, ali, eto, nadam se. Bez obzira što nisam lepa na slikama, ali bi mi, bar, vozačka dozvola, dobro došla. Ili onih 25 evra što su u njemu bili... Mislim, sniženja su počela, valjalo bi mi...

A valjalo bi i kad bismo više voleli svoju zemlju ili bar tu ljubav pokazivali time što bismo neke ljude, koji su to zaslužili, otrgli od zaborava, kada od njihovog života i dela ne bismo gledali da pravimo brend, nego nešto što će nas predstavljati u svetu i plasirati onu lepšu sliku o nama. Za početak, treba više da volimo sebe, svoje okruženje i da uvek izvlačimo ono najbolje a na greškama da učimo.

Nije sve u novcu, brendu, biznisu... Ima nešto i u drugim stvarima. Evo, recimo , ja bih sad dala mnogo toga za malo srpske promaje, koje ovde, u Holandiji nema. Ali kako ja to da objasnim ljudima?