Moj svemir

Jesen je tu. Hladnim, kišnim danima, najavila je svoj skori dolazak, a onda nas opet iznenadi sunčanim danima i pomalo vetrovitim. Hirovita je, kao i uvek.

Ne volim iznenađenja u vidu kiše i hladnih dana. Šta ću, takva sam... Mada, takav dan ne mora biti loš. Uvek postoji način da ga ugrejemo i obojimo ili da pobegnemo na neko mesto i to ono koje predstavlja naš svemir, oazu mira. Onog unutrašnjeg, pre svega; mesto, koje sami oblikujemo, prema sopstvenim željama i snovima; ono mesto koje nam niko ne može uzeti niti ući nepozvan.

Moj svemir je satkan od boja, veselih, jakih, nežnih, lepih; satkan od sunca i mnoštva snova i smeha. U njemu ima mesta za sve što poželim. 

Stare patike. Izbledele, iznošene, ali i dalje upotrebljive, samo ako se želi...

Posle dužeg vremena, sa četkicom u rukama, osećam se odlično. Bila mi je potrebna pauza i odlazak na drugu stranu.

Boje, među kojima i dalje dominira plava. Za deo svemira koji želim preslikati, plava je neophodna.

I malo zlatne i bele. Da se stope u jednu.

Na kraju, prskanje četkicom na koju je naneta bela boja, nekoliko docrtanih zvezdica i opet su kao nove! Spremne da pređu kilometre i kilometre.

Uz pertle jakih boja, deluju još atraktivnije.

Pa, dragi moji, ne zaboravite na svoj svemir. Negujte sve što je lepo i deo te lepote priuštite ljudima oko sebe. Znam da to radite, jer i mene time inspirišete. Kažu, da bi vam se dobro vratilo, mora prvo da ode od vas. Istina, zar ne?