My vintage dreams

 Pre nekoliko dana sam našla ovaj kofer u , kao što vidite, prilično jadnom stanju. Dobro, kad bolje pogledam, nije kofer, ali nebitno. Zvaću ga kofer, jer me je na to podsetio. A stolica? Stolica je već bila u kući i naravno, čekala je BAŠ mene.

Kofer sam radila čitav dan, bilo je dosta posla, tim pre što boje koje sam koristila nisu one na koje sam navikla, sporo se suše, vreme je oblačno, vlažno, ali nije mi predstavljalo opterećenje.

 Krajnjim rezultatom sam zadovoljna i slobodno mogu reći da je ovo moj drugi rad za koji kažem da je stvarno DOBAR.
Radila sam papirom na kome sam isprintala slike, a onda ih kombinovala. Kad se tako radi, papir treba najpre pokvasiti, pa osušiti. Najbolje se lepi kad je malo vlažan.

I sve me je ovo podsetilo na velike snove koje svi imamo. Uvek su lepi, šareni i vode do velikih gradova, uspeha, slave, velikih ljubavi.
U svoje kofere pakujemo sve što mislimo da će nam biti potrebno na tom putu, sve one sitnice koje nas strpljivo čekaju i kojima se uvek vraćamo, jer one su naša slika. Zanimljivo je, bar u mom slučaju, da koliko god sam sanjala o velikim gradovima i velikim stvarima, da sam sve te stvari doživela u malom gradu. Uspehe, neuspehe, ljubavi, razočarenja, ner znajući tad, da su to zapravo i te kako VELIKE stvari. Malim  gradovima se lice i naličje ne razlikuju mnogo, ali to shvatimo kasnije, kad iskusimo velike, svetle gradove.

 A onda je moja ćerka, inspirisana mojim radom i razmišljanjima, htela da uradi stolicu. Naravno da sam joj dozvolila. Sve je radila sama, a ja finiš, koji se sastojao u ujednačavanju boje i naglašavanju ivica, a to sam uradila tako što sam uzela mokru krpu i skinula boju po krajevima. Meni se dopao njen rad, a i ona je zadovoljna, a to je najvažnije.

Uostalom, snovi su važni. Oni nas pokreću, teraju, a i šta je čovek bez snova, makar oni bili sasvim, sasvim jednostavni i obični?

Kutija zvana ŽIVOT JE MORE

Nisu velike misli niti filozofija, iako sam sklona tome, kako već ljudi tvrde. Mislim da većina ne shvata da svi vidimo različito i da kreativni ljudi vide nešto što ostatak sveta ne vidi, kao što je to slučaj sa ovom kutijom koja je napravljena da bi u njoj stajala neka, kao koska, i pomoću koje se dresiraju kučići. Bezveze! Nešto nalik Pavljovem ogledu, koji mi je, takođe, bio bezveze.

No, nije važno, jer se meni ova kutija svidela, a kad već pominjem ŽIVOT JE MORE, možemo i da zaplovimo, zar ne?

Kao što vidite, spolja nam to isto more, koje toliko volimo, ostavlja tragove, jer more nije samo lepo vreme, plaža, bistra voda, već i bure i brodolomi. No, to spolja se mođe doterati, našminkati i stvar bude prilično dobra.

 Međutim, unutrašnja strana, ona koja nije vidljiva na prvi pogled, je uvek bila važnija. Bar tako mnogi tvrde, pa je i rad na tom unutrašnjem temeljniji i zahtevniji, ali su zato i rezultati bolji.

Unutrašnja strana ove kutije bila je ispunjena slikama i natpisima PEPSI COLA. Mislila sam da obojim sve, a onda je ideja došla sama. Ova jedra, crvena i plava su deo slike,

ono što stoji ispod natpisa na flaši pepsija. Pogledajte flašu i videćete o čemu pričam.
Dakle, to nisam dirala, pozadinu sam obojila, docrtala sunce i galebove i to je to.

Moj brod uvek plovi prema suncu, pa makar ono bilo iza sedam mora!

Znam da sunce postoji i to je dovoljno da ne odustanem, bilo s vetrom u leđa ili protiv njega!

U... U... Upomooooć!

 Sledeće fotografije su JAKO uznemirujuće, pa vas molim da, pre nego što ih pogledate, popijete nešto za smirenje.

Znate, ovo se ovde SVE baca! Prisustvovala sam tom bezdušnom činu i srce mi je zatreperilo na svaki zvuk bačene stvari, a verujem da bi i vama.

Naravno da sam, od muke, zapevala: "Ej, da mi je, barem jedna od vas ovde,
prošle bi me muke mnoge,
pa da ove stvari divne
srede ruke kreativne".


Zamislite samo šta bi svaka od nas napravila od svake ove stvari! Ustvari, ne! Nemojte da zamišljate jer onda nema spavanja.

Za malog baštovana

Sigurno ste upoznati sa tim koliko moja ćerka voli zemlju i sve radove koji se tiču zemlje, bilo da je u pitanju kopanje, sađenje ili nešto treće. Naravno da jeste, ko još ne zna za to? Ima li takve osobe?

Ah, kad se samo setim! Kad god joj je bilo dosadno u školi, tešila sam je time da mora da bude hrabra, da to nije ništa nenormalno i na kraju bi upalilo samo obećanje da ću da joj kupim motiku ili neku drugu poljoprivrednu alatku ako bude dobra. Čak sam obećala da ću, čim se zaposlim, kupiti i kravu. Ma, kupila bih joj i dve, samo da se zaposlim!

Ove kantice a i ostalih dvadesetak komada, sam kupila za male pare. Uvek su mi bile slatke, a pružaju i dosta mogućnosti bilo za upotrebu, bilo za oslikavanje.

 Ovu sam napravila za mog malog baštovana, da može seme, koje je baš sitno, da pomeša sa peskom i sipa iz ove kofice. Tako se ravnomerno rasporedi i bolje niče.

A za mene, nagrada sa Marselinog bloga. Hvala Marsela, imaš divan blog! Ko voli modu i umetnost, neka pogleda.

A za vas, dragi moji, ideja za prstenčiće. Slikala sam kroz staklo izloga, ali se dobro vidi. U pitanju je lastiš, najobičniji lastiš, onaj koji smo preskakali do besvesti, samo što je ovaj u boji. Ako neko odluči da ih napravi, biće mi drago.

I još nešto! SUNCE JE OGREJALO! To je najvažnija informacija, konačno se budim i funkcionišem normalno. Skoro normalno, jer još nema dovoljno stepeni da bude po mojoj meri, ali je bolje.

Ura, pijaca!

 Šta da kažem a da ne pokvarim utisak koji stvaraju ove slike? Ovo je samo deo onoga što je bilo na pijaci.

Meni se mnogo svidelo, a verujem da će i vama.

Sve je čisto, uredno, lepo složeno, cene istaknute, ljudi ljubazni. Pijaca je na zatvorenom, ustvari više mi liči na sajamsku halu, sve je označeno, ima i restoran, a ja sam još pod utiscima.

 Da li vam se sviđa?