Jesen stiže, rana-uvod u priču

Neki ljudi umeju da neguju sebe, svoju lepotu, da budu posebni, jedinstveni, ali ne umeju da učine lepšim prostor oko sebe, da ne kažem, neuredni su i konfuzni u tom pogledu. Nisam cinična, niti držim predavanja i ne mislim ništa loše kad to kažem. Ja ljude volim bez obzira na tu osobinu, jer niko nije savršen. Na kraju krajeva, i sama sam, po nekad, takva.

Ovo su slike jedne kuhinje, pre i posle mene.

Nije bila ničija namera da se bilo šta sređuje, ali ja nisam mogla da izdržim. Rano ujutru, izađem na buvljak i nađem za male pare par stvarčica, koje, opet, za male pare i sa dve boje sredim, da izgledaju pristojno. Zašto ovaj poslužavnik nisam slikala kad sam ga završila, ne znam, ali verujte mi na reč, da jako lepo izgleda.

 Kutije su obložene ukrasnim papirom i služe za odlaganje sitnica. Moj predlog je bio da im se stave ručkice, da bi izgledale kao fioke, ali to je ostalo za kasnije. Na zidu je dekorativni stiker, a ptičice, vidite, već, od čega su.

Tu je i nekoliko kuvara, zlu ne trebalo, nikad se ne zna. To kažem jer vlasnica ne misli da put do muškog srca vodi preko stomaka. Kaže: "Ciljaš, bre, visoko". Možda je i u pravu, nisam razmišljala o tome, jer ja volim da kuvam.


Pomislila sam da je lepo da sve za jutarnju kafu bude pri ruci, pa sam ovaj srcoliki držač za ključeve stavila na zid, ali je sada u funkciji držača za šolje. Ako se tome doda još da je zid neokrečen, kombinacija je savršena.

 I na kraju, slika malog, lepog prostora, koji bi mogao biti i lepši, a koji je za malo para i vremena postao ovakav, kakvog ga vidite.

U sledećem postu, nastavak priče JESEN STIŽE, RANA, koja će svoju završnicu dobiti... Pa, videćemo kad.