Spremni smo!

Spremni, spremni, nego šta! Kao i uvek! Za akciju i dobre stvari a petak je, inače, poseban dan, i to zbog kreativne radionice koju deca baš vole. Mada, od srede, pa narednih nekoliko dana će biti zaista posebni i meni i deci u školi, i to zahvaljujući vama, a današnja radionica je priprema za to. Počeli su da pristižu paketi knjiga koje ste poslali i za koje smo vam BESKRAJNO zahvalni. Toliko sam srećna da ne mogu opisati! Zahvaljujući dobrim ljudima, naša škola će imati biblioteku! Zahvaljujući dobrim ljudima, pokazala sam da nije sve u novcu, ali o tome ću, ako nemate ništa protiv, pisati drugi put.

Kao što sam rekla, današnja radionica je bila u znaku knjiga, biblioteke, novih ideja i ovih obeleživača za knjige. Kao i uvek, deca  su uživala radeći, iako su danas bili malo konfuzniji nego obično. Valjda je i njima se ovo novo, a uz redovne obaveze, toliko novih informacija, a i ja nisam baš onakva osoba kakvom su me smatrali. Stroga sam ali pravedna i nisam shvatila radionicu kao nešto neobavezno, a ne dozvoljavam ni njima da atmosfera pređe granice opuštenosti i da razgovori pređu u dranje, niti mislim da bilo šta u životu treba da bude samo sebi svrha, pa tako i ovi časovi imaju, pored zabavne i edukativnu funkciju.

Prvi zadatak je bio da naprave obeleživač koristeći suvo, presovano lišće i travu, kao prirodni materijal, a da bi bilo lepše, dodati još neki detalj po izboru. Radili su uz moju pomoć, jer se, ipak, prvi put, na ovaj način, sreću sa nekim materijalima.

Na drugoj i trećoj slici vidite ono što je bilo, da kažem, konkretan zadatak. Podelila sam materijal i svakom rekla šta TAČNO treba da napravi. Njih dvadeset je u grupi i svakome sam prema ličnim osobinama, karakteru, interesovanju i veštini dodelila zadatak. Temperamentnija deca su dobijala više delova i teži zadatak a oni koji se ne snalaze baš najbolje, dobijali su manje delova i jednostavniji zadatak. I na kraju, treća varijanta obeleživača su ovi sa koncem, a deca su ih radila po njihovoj želji, opet uz instrukcije i malu pomoć.

Ja mislim da su se lepo snašli i da su im radovi mnogo lepši uživo, jer moj aparat polako otkazuje, pa slike nisu baš kakve bi trebalo da budu. Posebno mi je drago što je dete koje školu pohađa po specijalnom programu, JAKO lepo uradilo sva tri obeleživača. To mi je znak da se kreativnost odražava na sve sfere života i učenja i da je potvrđeno ono što sam pretpostavljala.


Tek sad vidim koliko sam pisala. Ja volim i da pišem i da pričam, volim i da čitam vaše postove i da gledam slike, ma volim sve što radite! Šta bih ja bez vas i vaših znakova pažnje, kao što su ove nagradice koje redovno dobijam?

Ova je od VESNE, a druga, takođe ova(šta drugo da kažem), je od ANE, a treća od BOJANE. Hvala vam drage moje! Nagrade su za druženje, a onaj ko je dobije, treba da je prosledi na pet blogova.  Znajte da vas sve podjednako volim, ali proslediću je onima koji nisu skoro dobili ovakvu nagradu, a njihov rad je vredan pažnje, a to su: MILICA sa bloga LOVELY THINGS, i devojka je koja može biti primer mnogima zato pogledajte obavezno i njen blog i FB stranicu, zatim GOCI, sa bloga KUHINJSKE PRIČE, još jednoj MILICI, čiji je moto u nazivu njenog bloga, NOSCE TE IPSUM, a nagrada neka joj bude podrška jer ide januarski rok. ELMEDINA je mlada, slatka, pametna devojčica koja ima blog o svemu i svačemu, NEKI NOVI KLINCI, pa i njoj šaljem nagradicu, kao i JAGODI sa bloga LIFE IS SHABBY, jer je po zanimanju arheolog, a ko je insistirao na toj činjenici-nije teško pogoditi, zar ne?

Ovih dana sam, kao što sam rekla, mnogo srećna  zbog najnovijih dešavanja, zbog toga što mi pomažete da ostvarim ideju o selu u kome je lepo živeti, o školi u koju je lepo ići.

Želim da mi i vi budete ovako srećni i da zajedno uživamo u ovome. Ja sam spremna, a vi?

Vreme darivanja

 Subotnje veče, maglovito, hladno. Miriše na zimu.
Ja sedim u toploj sobi i uživam gledajući blogove. A pre toga, gledam nastupe moje ćerke,koja od sobe pravi diskoteku a ja sam tu, kao, publika.

Vidim da je praznično raspoloženje već zahvatilo sve, a ja, izgleda,malo kasnim. Da mi ovo sleganje informacija nije poremetilo osećaj za vreme?  Samo da mi se ne poremeti centar u mozgu koji je zadužen za novogodišnje ukrase, cipele, tašne i ostale stvarčice, inače, neće biti dobro.

Ali, držim se još, što se vidi i po radovima sa kreativne radionice. Tema je bila PAKOVANJE POKLONA. Zapravo, trebalo je spojiti lepo i korisno, odnosno RECIKLIRATI.

Deca su se jako lepo snašla. Cvetovi su napravljeni od 12 trakica papira, gde smo 6 trakica isekli od listova bloka za crtanje, drugih 6 od tanjeg kartona u boji. Sredina je popunjena trakama novinskog papira, koji smo nazvali SUPICA, onako, spontano, jer nas je podsetio na supu.
Isekla sam običnu kartonsku kutiju na pravougaonike i zamislili smo da je to poklon koji treba da se umota. Zatim sam im podelila ove tzv. ukrasne elemente, i to ne mnogo, jer sam tražila od njih da se, prosto, snađu. Na kraju krajeva, nemamo uvek sve pri ruci, a i kad odemo u prodavnicu, da li uvek ima sve što nama treba? Pa, iako ima, možemo li uvek da kupimo? Ne, naravno. Menjali su između sebe trake, cvetiće, kartončiće, menjali su ideje, pomagali jedni drugima, što i jeste primarni cilj radionice. Razvijanje timskog duha, razvijanje komunikacije, kao i sticanje nekih znanja i savladavanje jednostavnih a praktičnih i primenjivih veština.

Ovde je samo nekoliko radova, jer mi je aparat iznenada otkazao. Slika samo u mraku.

Ne mogu vam opisati njihovu radost posle svake radionice, niti moj osećaj sreće kad me vide pa mi potrče u susret! Ili kad počnu, kao u horu, da mi pričaju šta je danas bilo u školi, ko je bio najbolji, ko je šta rekao, ko koju ocenu dobio i na kraju, obavezno pitanje-kad imamo ponovo radionicu? Kao da ne znaju, ali da pitaju, ipak, za svaki slučaj.

Moram da se zahvalim ljudima iz štamparije RIŽA, Željku, iz galerije PERPER  jer su oni podržali našu radionicu, dali nam deo materijala. Jedino što su rekli, bilo je SVE ZA DECU. Svi smo im zahvalni zbog te podrške i poverenja.

Već sam pisala o tome da naša škola ima tradiciju dugu 150 godina, ali se nadležni prema njoj ne ophode tako. A ja, rešena da školi vratim stari sjaj, bijem bitke na svim frontovima. Ne ide mi tako loše moram vam priznati!
Moja zamisao je, tj. jedna od mojih zamisli, da se u školi napravi biblioteka. Ne mora biti velika, jer je većina dece učlanjena u Gradsku biblioteku, ali nemaju svi tu mogućnost, a bilo bi lepo da im neka literatura stoji na raspolaganju.

Htela sam da vas zamolim da, ako ste u mogućnosti, pomognete. Knjige ne moraju biti nove,a ne moraju biti ni skupe. Ako imate knjige koje su vaša deca prerasla, ako imate knjige koje su vam višak ili možete da pomognete na bilo koji način, mi smo vam zahvalni. Bićete rado viđeni kod nas u školi a ta poseta će vam, sigurna sam, ostati u najlepšem sećanju.

A ja ću sada, ispuniti obećanje dato Klaudiji, i napisati nekoliko stihova iz knjige o kojoj sam juče pisala.
Pesma se zove NEKA CVETA POLITIKA, a pisao ju je moj deda, otprilike 84. godine. Radi se o devojci koja se žali majci, jer treba da se udaje, momak radi u privredi, a privreda boluje. Majka je teši, pa kaže:
                      "Ćuti, kćeri, naći ću ti diku
                       koji samo vodi politiku.
                       U privredi, mila kćeri moja,
                       Treba mnogo žuljeva i znoja.
                       Biće svega, nek je zdravo dika,
                       Neka samo cveta politika".

Želim vam dobar vikend. Budite mi veseli, kreativni, nasmejani, srećni. Dolaze nam praznici, vreme darivanja. Poklonimo jedni drugima najvrednije što možemo pokloniti, jedinu stvar koja se uvećava davanjem, a to je LJUBAV.

Dok se ne slegnu informacije

 Popodnevni odmor mi je baš trebao, odavno ga nisam sebi priuštila, tj. ne sećam se kad sam poslednji put legla da odmorim posle ručka.

Ovih dana slave, vežbe, prehlada zbog pada imuniteta, pripreme za radionicu, učenje...
Ono što vam još nisam rekla, a u vezi je sa sleganjem informacija, je, da sam ponovo upisala srednju školu. Ovog puta medicinsku. Nije u pitanju novi vid tretmana podmlađivanja, nego potreba, jer to je, trenutno, najtraženije zanimanje. Jedini način da se dođe do tog zanimanja jeste upravo ovaj-biti srednjoškolac. Ponovo. A znate šta? Uopšte ne volim taj posao, ali znam da ću biti dobra u tome, samo dok mi se slegnu informacije iz anatomije.

Prvog dana u školi, ja stojim u hodniku i pitam se šta ja tražim ovde? Ulazimo u učionicu-ja se sapletem, spopalo me sto muka, ne vidim ništa, suze mi stoje na ivici. Kad ostali ne bi ćutali, bilo bi mi mnogo lakše. Bar da pričaju, ali ne... Pa još su završili srodne škole, a ja-kao da sam pala s Marsa!
I tako je to bilo, na časovima prve pomoći, sve dok se nisam sabrala i iz malog mozga izvukla svoje znanje iz sudske medicine, kriminalistike i osnovne škole, kad sam imala taj predmet, i shvatila da ja nisam baš pala sa Marsa! UH! Kakvo olakšanje!
Do kraja nastave, počela sam i da se smejem, da se šalim, jer kod mene bez toga ne može, a dobila sam i kompliment  da puno toga znam. Ko bi rekao? I još su rekli da sam mnogo hrabra! Pa, sad... Hrabrost ili ludost-ne znam. Šta vi mislite?


I tako, dok ja dremam danas, da bi se informacije slegle, na tv se smenjuju informacije,(nevezane za anatomiju i zdravstvenu negu) veoma ohrabrujuće. Ah, da li ja dobro čujem?  Da li sam ja možda stigla u raj?

Taj smisao za humor  imao je i moj deda, otac po majci. Radio je u fabrici i još mnogo poslova pored toga, a pisanje je bilo, za njega, velika ljubav i način da izrazi svoja osećanja i misli na jedan specifičan način, zvani satira.
Pazite, trebalo je hrabrosti, u to vreme, da se kaže nešto, tipa: "Šta će mozak, sad je bolji lakat" ili "Malo mućka, malo šverc". Prozivati rukovodioce koji su pobegli od lopate, kriminalce koji se kriju iza Zakona i uniformi, jer su nas učili da u Jugoslaviji i kod druga Tita to ne postoji i ne može biti moguće. "Nije majstor koji više znade, nego onaj ko više ukrade". Sve je jasno, samo ko je umeo da shvati kakva vremena dolaze.

Izdao je jednu knjigu, radovi i članci o njemu su izlazili u novinama, učestvovao je u radio emisijama.
Umro je sa papirom i olovkom u rukama, spremajući se da napiše nešto šaljivo na temu Nove godine...

Ja se nadam da će moj rad i upornost biti nagrađeni, da će rezultirati zaposlenjem, da neću biti jedna od onih  "dok pronađe instrumente, melodiju zaboravi". I dalje verujem da posle kiše dolazi sunce, iako u Srbiji, malo teže, moram priznati, ali to ne znači i nemoguće, zar ne?

U međuvremenu, dok se informacije ne slegnu, ja se smejem, ali od srca. Proces sleganja ide prilično sporo, ali samo dok mi krene...

Prva knjiga koja je izdata

isečci iz novina gde su objavljivane njegove pesme
i članci o njemu

Sasvim poseban dan

Mislim da je na osnovu prve slike jasno zašto je danas sasvim poseban  dan. Za one koji ne znaju, danas je Đurđic, slava mnogih porodica, pa između ostalih i slava moje porodice.  Postoji mnogo stvari po kojima se taj dan razlikuje od ostalih,  svačiji doživljaj je različit, ali će se svi složiti oko jedne stvari, a to je EMOTIVNI DOŽIVLJAJ.                                           

Kad sam bila mala, slava se slavila u kući u kojoj su živeli baba i deda, jer su oni bili najstariji članovi porodice. Pripreme su se odvijale na uobičajen način, a to je značilo sa radošću, uz puno šale, smeha... Spremalo se kako se moglo, ali se nije značaj pridavao, kao danas, količini i vrsti hrane, već druženju, priči, dobroj atmosferi. U to vreme, zime su bile jake, bilo je dosta snega, pa se dešavalo da gosti ostanu i prespavaju. Pričali bi i smejali se do kasno u noć za slavskim stolom, prepričavali doživljaje iz mlađih dana a veoma često i zapevali.                      

U mom sećanju je ostao poseban miris kuće tog dana, beli stoljnjaci, novo posuđe i ritualni dedin odlazak u crkvu. Novo odelo, rano jutro, slavski kolač... Kad bi došao iz crkve, uz kafu bi pričao nama koga je sreo, sa kim je popričao, šta je ko rekao. Kako su to sitne a tako krupne stvari! 

Niko se nije opterećivao poklonima, materijalnim stvarima, a i mi, deca smo se radovali bilo čemu što neko donese kao i činjenici da ćemo tog dana jesti kolače do mile volje, uglavnom "ukradene" sa stola.

Ono što je meni prva asocijacija na slavu, jeste miris hrizantema ili jesenki, kako ih mi već zovemo a kojih je bilo u izobilju u svačijem dvorištu.

Danas je, već, malo drugačije. Ne znam da li smo mi drugačiji ili vreme? I dalje imam u sebi isti taj osećaj uzbuđenja, čim počne da se bliži slava, kuća mi i dalje posebno miriše, kao i jesenke, ali nešto mi tu fali. Ne znam šta, ali fali.

Na slikama koje slede, možete videti delić atmosfere u mom domu na današnji dan. Tanjir za kolač sam radila ja,  sto je postavljala moja ćerka, jer beskrajno uživa u tome, kao i kada mesimo slavski kolač. Nije savršeno, ali meni je najvažnije da je ona srećna, a ima vremena, naučiće.

Držimo se običaja i tradicije, pa kad slava pada u posne dane, spremamo posnu hranu. Kolač se mesi u kući, nosi u crkvu, sprema se žito kojim pokazujemo poštovanje prema umrlim precima od kojih i nasleđujemo slavu. Sveća simboliše svetlost koja nas vodi do Boga, a kolač i vino su telo i krv Hristova. Ritual lomljenja kolača se odvija u tišini, uz poštovanje i molitvu za zdravlje, sreću, mir, ljubav...

Onima koji slave, želim srećnu slavu a i onima koji ne slave, takođe želim sve najbolje. Ljubav koju nosimo u srcu prema svojim bližnjima a i prema onima koji nam to nisu, spremnost da oprostimo i sebi i drugima, čini nas boljim ljudima a samim tim smo bliži Stvoritelju, bez obzira na običaje i svetinje.

Teorija relativiteta ili nešto drugo?

 Konfuzija, recimo? Filozofiranje u svrhu... Pa, ne znam ni ja čega.

Jutros rano sam učestvovala u jednoj ekspediciji vezanoj za iskopavanje, a rezultat je ovo kamenje koje vidite na prvoj slici. Nije teško pogoditi ko me je nagovorio na to i ko u ovom kamenju vidi neprocenjivo blago, a ko vidi zanimljiv oblik predmeta koji bi se mogao ukrasiti. Takođe nije teško pogoditi ko u istom ovom kamenju vidi LOM U KUĆI. Dakle, sve je relativno.

 A kad sam već kod kamenja, rešila sam da vam pokažem još neke primerke iz kolekcije moje ćerke, zaljubljenika u arheologiju. Kamen levo, u obliku srca, donet je prošlog leta sa arheološkog nalazišta GRADINA, koje se nalazi u blizini naše kuće. Iskopavanja su rađena 2004. Nađeno je dosta stvari tipa peći, oružje, zidine grada, ali tu se stalo, jer, kažu, nema para. A i šta bi drugo rekli?
Moj predlog je da se ipak malo ukrasi, jer ima lep oblik, ali odgovor budećeg stručnjaka je izričit i glasi NE!

Drugi kamen, je uzet u Nišu, sa nekadašnjeg dvora MEDIANA, i bio je deo stubova koji su vodili do ulaza u sam dvor. Nadam se da niko od nadležnih ovo neće čitati, inače teško meni, jer sam ga ja lično donela u rancu. S obzirom da je težak oko 5 kg i da mi uopšte nije bilo lako, još bi mi samo falilo da me neko pozove na odgovornost. Nepoznavanje prava kao izgovor ne pomaže iz više razloga.
Opet dolazimo do toga kako je sve relativno, jer ja sam prvo zapazila oblik i zamislila gde bi mogao da stoji, mojoj ćerki je bila istorija u glavi, a mojoj majci-LOM U KUĆI.

A ove tri knjige su, takođe, deo zbirke starina. Pripovetka NA BUNARU je  izdanje iz 1927. godine, FILOZOFSKI FRAGMENTI IZ 1929. dok je list MLADI ZADRUGAR iz 1939.
Niti sam poznavalac niti ljubitelj istorije, ali sam uz svoje dete naučila da drugačije gledam na stare stvari i da prepoznam duh koji nose u sebi, kao i snagu priče koju nam prenose.

Podržavam je u svim njenim zamislima koje po nekad deluju i šašavo, ali ne znači da su nemoguće i neostvarljive. Meni su se šašave zamisli uvek ostvarivale i ispostavljalo se da su najbolje.

Sve je relativno ili što bi jedan dedica kod mene rekao, sve može da bude, ali ne mora da znači.

Život je pun lepih stvari, s koje god strane da se gleda. Važno je imati snove i nekoga ko će nas podržati u njihovom ostvarivanju, ma kako mu se oni činili, jer to je zaista ljubav, a ona je, kao i istina, jedna i jedinstvena. Sve ostalo je relativno.

Kakav dan!

 Savršen! Eto, odmah da odgovorim. Još uvek sam pod utiskom današnjih događaja.

Da krenem od početka.

Danas je, kao što znate, dan za kreativnu radionicu u školi. Sa mlađom grupom učenika sam radila quilling. Za razliku od prethodne grupe, koja je radila cvetiće,  mlađa grupa je radila grozdove koje vidite na slici. Zadovoljna sam atmosferom koja je vladala, njihovim zalaganjem, trudom, voljom ...

Ove leptire i petlove su radili učenici drugog i četvrtog razreda u okviru časa likovnog. Oduševljena sam time kako im radovi izgledaju i time koliko uživaju u ovakvim stvarčicama. Posebno mi se dopada što, na kraju časa, zajedno analiziraju radove i komentarišu gde je ko pogrešio i šta je moglo da bude bolje. To rade zaista spontano.

 A onda, dođem kući a na stolu Iznenađenje. Da, sa velikim slovom I.
Dugoočekivani paketić od Good Ghost. U paketiću salvete i dve quilling čestitke, i sve to u lepo ukrašenim kovertama.

A pored, druga koverta od Silvije. Ne možete ni da zamislite tu radost i kako su mi se tresle ruke od uzbuđenja! Silvija je htela da popravi tu situaciju gde ja nisam imala sreće da mi neko pokloni ručno rađenu čestitku, jer smo komentarisali kako je to lep i poseban poklon. A ono što mi je nateralo suze na oči, bilo je rukom napisano pismo! Ustvari, tu sam se rasplakala i preplavile me emocije zbog oba paketa, zbog toga kako nam se u životu ukrste putevi, kako smo svi različiti a ipak isti. Poplava emocija nije poštedela ni ostale članove moje porodice.

 Evo, vidite kako sve to lepo izgleda, a i moja ćerka je dobila ovaj venčić. Prvo kutiju i obeleživače za knjige od Nene, a sad i ovaj venac. Kaže Silvija, da ga stavimo na bor kad dođe vreme. Naravno, a to joj je rođendanski poklon, jer je rođena u vreme praznika.

Drage moje, hvala vam puno. To je sve što mogu reći, ali vam ne mogu preneti svoja osećanja kroz bilo koju reč. Stvarno ste me usrećile i sve što mogu reći je KAKAV DAN!