Cvetna priča

Nadam se da nećete pasti u nesvest kad vidite ovaj post. Naravno, trudiću se da budem kratka, iako znam, a znate i vi, da mi to neće poći za rukom. 

Ova priča ne počinje kao većina, onim: "Bila jednom...", nego BIĆE, USKORO...

 Slike su od letos, iz Holandije, zemlje poznate, između ostalog, po cveću. Iskreno, meni se njihovo cveće ne dopada. Eto, možete misliti da nisam normalna, ali tako je. Ni sir mi se ne dopada, iako su i po njemu poznati. Pa, o čemu se onda radi? Prosto, ljudi su umeli da isforsiraju neke stvari, radili su na tome i uspeli, stvorili sliku kod svih koji posete Holandiju da je to BAŠ tako, da je njihovo najbolje i to je to. Dakle, sve ono što mi nismo umeli.

Pogledajte slike i prosudite i sami čega sve tu ima.

Da ne budem pogrešno shvaćena, to je lepo što oni rade, što imaju, ali kad je cveće u pitanju, pošto se o tome toliko priča, a ja sam bila u milion prodavnica cveća, mislim da nemaju ništa neviđeno. Naravno, nisam odolela da ne kupim i ovo i ono cveće, ali čim sam ga donela kući-propalo je. Propalo jer je izašlo iz idealnih uslova, stvorenih samo za tu vrstu. Da li ćete mi verovati ako vam kažem da je u Nemačkoj, isto to cveće iz Holandije, sto puta bolje? A bolje je, jer je klima drugačija, zemljište, vazduh...

Međutim, ne može se reći da te prodavnice nisu dobro opremljene. Jesu, i te kako! Imate sve što vam i treba i ne treba da biste sredili svoju baštu, napravili sopstveno parče raja, baš, onako, po vašoj želji.
Javne površine su besprekorno sređene, svaki milimetar prostora se koristi da bi se zasadilo nešto, da bi u okruženju bilo što više biljaka.

U jednoj popodnevnoj šetnji, kroz prozor auta, napravila sam nekoliko zanimljivih slika. Nekoliko, znači stotine, ali pošto sam rekla da ću biti kratka, pokazaću vam nekoliko(za pojmove normalnih ljudi).

Istog tog dana, usput sam zapazila natpis, reklamu za rdionicu u kojoj se pravi keramika. Mislila sam da je to radionica drugog tipa, recimo, da se prave saksije ili nešto slično. Međutim, to je galerija.  Svejedno, svratila sam da vidim šta tu ima, jer me zaista zanima čime se ljudi bave, način na koji nešto rade, tim pre što je pisalo da je to radionica sa dugom tradicijom.

Dočekao nas je, nimalo ljubazni gospodin, koji je rekao da se ulaz plaća, da, eto, možemo da pogledamo i da je slikanje zabranjeno. A ulaz košta kao da je u pitanju Luvr ili ne znam ni ja šta.
Unutra je jako lepo, predmeti koje pravi su ukrasni, ali i pored toga ima dosta starinskih stvari. Sve podseća na neki mali muzej.

A šta reče ono za slikanje? Zabranjeno? Kako da ne! Jak si mi ti štih pa ćeš da mi kažeš šta ću da radim! Slikala sam Ulicu crvenih fenjera u Amsterdamu gde te vrebaju sa svih strana i teraju da brišeš slike, da ne slikam ovu tvoju seosku galeriju ili šta je već? Pa ti ne znaš, bre, sa kakvim ljudima ja komuniciram? Ti nemaš pojma da ću to da stavim na blog da svi vide? Ma, da li si ti normalan? Ti imaš radionicu sa tradicijom? Pa ti i ne znaš šta znači tradicija i kako se ona poštuje!!!
I tako ga ja nacrnih, sve na srpskom. On ćuti... Ne sme, valjda, da progovori, ni reč. Nisam htela da mu kažem da razumem još i hrvatski i bosanski, da sam poliglota...

Što rekla jedna baba iz mog komšiluka: "Nataša, da ti kažem, gadna si ti nacija" (Nezgodna si žena, prim. prev.). Nego šta sam! Zovite to kako vam volja, ali ja sam slikala.

I tako, krenuh ja sa nekom cvetnom pričom i rekoh da će BITI. Da, biće, ovih dana i nadam se da će biti uspešna.

Neće biti velika, za početak, ali  će biti baš cvetna, šarena i sa puno detalja. U mom stilu. Ne vidim ja tu srećan kraj. Hoću reći, ne vidim joj kraj. Trajaće.