Školska slava

Juče smo proslavili Svetog Savu, u Srbiji, školsku slavu, ali i slavu nekih zanatlija. Ovaj dan je ustanovljen kao školska slava, jer su rad Svetog Save, njegov život i delo, bili posvećeni  prosvećivanju naroda, kao jednom od nužnih uslova za bolji život.

  Proslava je bila u crkvenoj sali i bilo je veličanstveno, baš kako i dolikuje svecu. Pošto sam bila jedan od domaćina, nisam stigla sve da slikam, ali ću pokušati da vam dočaram deo atmosfere. Čitavog dana sam u svađi sa blogerom, jer on radi po svome, a ja bih drugačije. U svakom slučaju, neću odustati od toga da, onima koji ne znaju, u kratkim crtama opišem život princa koji nije hteo presto i krunu i na koga smo mi, Srbi, ponosni. I te kako ponosni!

Rastko Nemanjić, rođen je na srpskom dvoru, jedan je od tri sina Velikog župana Stefana Nemanje, rodonačelnika dinastije Nemanjića. Nije ga zanimala vlast u smislu, krune, prestola, ali je, odlučivši se za put monaha, prosvetitelja, imao mnogo veću vlast, tj. ima je i danas, mnogo vekova posle smrti. Ime Sava, dobio je po zamonašenju na Svetoj gori. O njegovom životu i delu ima mnogo priča, opevan je u pesmama, u istoriju ušao kao prvi srpski arhiepiskop, čovek koji je crkvi i državi doneo napredak i samostalnost, književnik, umetnik, čudotvorac. Prijatelj ljudi, vukova, graditelj crkvi i manastira, učitelj, prosvetitelj, zakonopisac... Manastiri u mojoj okolini su zadužbine porodice Nemanjića, što će reći da je ovaj kraj bio centar srpske pismenosti, kulture, obrazovanje, jer su škole u to vreme bile u manastirima. Tadašnji Ras imao je značajnu ulogu u politici i diplomatiji. Tadašnji Ras, današnja Srbija. Hm... Hm...

Ono što je meni posebno zanimljivo jeste Savino ZAKONOPRAVILO. Neću se upuštati u detalje materije koju reguliše, samo ću reći da je to bio prvi naš Ustav, i tad smo bili, čitajte pažljivo, PRVA zemlja u Evropi koja je imala Zakon na SVOM jeziku!!! 

Narod ga je poštovao, slavio, Sinan-paša mu spalio mošti, narod još više slavio i više verovao, pa makar i krišom, da bi, u 20. veku, ponovo ušao u škole i njegova slika stjala na zidu umesto slike, tad, voljenog predsednika. Sa ponosom mogu reći da smo mi prva škola u Srbiji koja je počela da slavi Svetog Savu zvanično.

Ima tu još mnogo stvari koje treba pomenuti, čisto da se ne zaborave, ali ću ja sada preći na proslavu koju smo organizovali, o kojoj je bilo reči na početku posta.

priredba počinje pevanjem himne Svetom Savi, zatim deca recituju, pokažu svoje umeće i u glumi, pevanju, a zatim se pristupa lomljenju kolača. Tradicionalno. 

Kao domaćini, potrudili smo se da lepo dočekamo goste, onako kako dolikuje, pa je, pored tradicionalnih specijaliteta, bilo i pravih, domaćih kolača, pristiglih direktno iz kuhinja mladih domaćica.

Ja sam, između ostalog, izabrala kolač koji svi vole da jedu, ali ne i da ga prave, jer, kažu da ima mnogo posla. Ja tvrdim da nema, iako tako izgleda.

Evo postupka za BRESKVICE:


3 jaja, 3 šoljice šećera i 3 šoljice ulja, umutiti u posudi. Jedno po jedno, navedenim redom. Savet: NE mutiti mikserom, već drvenom kašikom, jer moje iskustvo je pokazalo da se ulje nekako odvoji i masa ne može da bude homogena. Ne znam zašto.
Zatim dodati brašna po potrebi i pola praška za pecivo, da testo bude dovoljno čvrsto da se mogu oblikovati loptice veličine oraha.

Ispeći loptice,  malo prohladiti i iz njih izvaditi sredinu tankim, oštrim nožem.

Dobijene mrvice preliti sa 200 ml toplog mleka, dodati kockicu margarina, 3 kašike džema i po želji mogu i mleveni orasi, čokolada, žele bombone. Šta se kome sviđa. Sjediniti sastojke,

Puniti izdubljene loptice i sastavljati ih. Ako vam je lakše, što kaže moja drugarica, sad to vratite na mesto i zalepite!

Nakon toga, izgledaće ovako, pa je potrebno još samo malo da bi bile gotove.

Provući, na brzinu kroz mleko. Bolje je da bude hladno, jer od toplog mnogo više omekšaju. To je varijanta kad vam se žuri, ali nije preporučljiva, jer mogu da se raspadnu.
Posle mleka, uvaljati u šećer. Pošto ja baš nisam luda za kristalima šećera ispod noktiju, taj problem rešim tako što malo šećera (da se ne bi kvasio) sipam u dublji tanjir i pomeram ga sve dok se kolač ne uvalja, skroz, u šećer.

I na kraju, potrebno ih je naprskati ekstratom, koji im daje finu aromu, ali i boju. Moj izbor je malina, iako je logičnije da to bude breskva.

Znam da ćete uživati u narednim snimcima, sigurna sam! To su naša deca, naš ponos i nada, naša budućnost. Naši mali čuvari tradicije, kroz igru i pesmu.

Ako se pitate zašto tako malo dečaka, odmah da vam kažem da se kod nas, uglavnom, rađaju devojčice. Veruje se da one donose mir i ljubav, a kad smo već kod verovanja, da li ste znali da čobani, da bi odobrovoljili Svetog Savu, da im vukovi ne bi dirali stado, poste nedelju dana pred ovaj praznik? Takođe se veruje da ako na Savindan zagrmi, desiće se velike promene u zemlji. Kod nas se to desilo 1999. kad je grom udario u Skupštinu i RTS. I bile su velike promene. Ne ponovile se.

Ako ste u prilici, posetite Deževsku dolinu, selo Miščiće, gde je svaki kamen istorija i razmislite malo. Šta da uradimo da bismo nastavili Savinim putem, šta se može promeniti, jer još u Srbiji nije bilo vlasti za koju bi se moglo reći da je dostojan Savin naslednik. Da li ste primetili da ljudi počinju priču od kraja, kad se povede razgovor o tome gde smo i šta smo? Priču počinju propašću fabrika, koje su morale da propadnu, jer je sistem bio truo iznutra, jer je to bio mračni period naše istorije, gde smo se izgubili, jer nismo znali odakle dolazimo, pa nismo umeli da nađemo put, niti smo znali gde idemo, što je još gore. Imajte na umu da se ratovi ne dobijaju oružjem, nego pameću i da imamo čime da se ponosimo. Ako neko sumnja u ove reči, neka pročita priču o princu koji nije hteo krunu, ali je kruna našla njega. Tu će videti kako se voli svoja zemlja, kako postaješ besmrtan time što sebe daješ, kako tvoje sunce sija vekovima i danju i noću...