Još jedna oktobarska priča

 Oktobar, baš, ume da iznenadi, čak i nas koji živimo u planinskim predelima. Da, znali smo, pašće sneg, ali ja sam se, iskreno, i pored velikog zahlađenja i belih vrhova Stolova, nadala da neće, ili bar ne ovoliko, ali, kao da će sneg mene da pita...
Istina, brzo je i spao, ali je, definitivno, najavio dolazak zime. To se oseća i u vazduhu, u njegovom mirisu, vidi se po jutru punom inja.

Baš je idilično gledati pahulje iz sobe u kojoj pucketa vatra sa šoljom čaja u ruci. Tad počinjem da pravim planove šta ću raditi kad dođe zima i kad sneg, baš, zaveje.

A samo dva dana pre ovoga, grad je izgledao ovako. Prohladno jutro, ali okupano suncem koje obećava, već za koji sat, prijatnu toplinu oktobarskog dana.
Pila sam kafu na ovom mestu i uživala u razmišljanjima, u čavrljanju prolaznika. Volim da posmatram kako se neko mesto budi.

Opet, slikano telefonom, ali nije suština u dobroj fotografiji, iako je ona, bez sumnje, važna, već je suština u tome da atmosferu ovog mesta morate osetiti!
Kafana "Pariz" je simbol grada, a da je zaista tako, dokazuje činjenica da, kada je bila oštećena u zemljotresu, ljudi su, zaista bili tužni. Iz svakog meštanina su izbijale posebne emocije koje su se mogle videti u očima, osetiti u uzdasima, prepoznati u pogledima.

Na sreću, brzo je obnovljena. Spolja je izgubila malo od svog šarma, valjda joj je prethodni, stariji, izgled davao neku posebnu notu, mada, nije loše ni ovako. Opet kažem, nije suština u spoljašnjem izgledu, nego u atmosferi koja se mora osetiti.

Ovo mesto je bilo stecište nekadašnje boemije, intelektualaca, prave gospode. I dan danas ćete ovde sresti ljude koji, oslanjajući se na štap, dolaze da popiju kafu, pročitaju novine. Naravno, sa kravatom oko vrata i šeširom na glavi. Ni taj štap ni gomila bora, oslabljen sluh, ne mogu narušiti lepotu onoga što izbija iz njih a čime zrači cela njihova pojava. Nažalost, prave gospode je sve manje, kao i pravih intelektualaca i boema u svakom pogledu, ali ono što me raduje, jeste da još postoje ljudi koji osećaju "Pariz". Osetiti je prava reč, verujte.

A ja verujem da se i Nenad Terzić, pesnik, koji je ovde živeo i koji je odrastanje pored reke Ibra i neke,  njemu, lepše dane vezane za ovaj grad, utkao u svoje stihove, veoma dobro seća ove kafane.

Nenada sam "upoznala" preko FB, u nekoj grupi, više se i ne sećam gde tačno i ono što mi se dopalo u njegovom pisanju, jesu jednostavnost u izražavanju misli i emocija koje su iskrene, jake i duboke.
Njegove pesme su dopadljive na prvo čitanje upravo zbog svega ovoga što sam navela.

Ovde možete pročitati više i uveriti se da "Život nije život bez čudesa" kako kaže i sam naslov zbirke Nenadovih pesama, pomalo tužnih, pomalo setnih a u svakom slučaju pozitivnih.

Uživajte u stihovima, toplim sobama, pisanju postova, skitanju u svemu onome što volite, jer smisao života je u ljubavi koja uvek iznedri lepe stvari i koja nam pokaže pravi put. Kao i Sneški...