Ovih dana...

Ovih dana, koliko me nije bilo na blogu, svašta se dešavalo. Na sve strane! Naravno, lepe stvari. A one što su bile manje lepe, nisu strašne. Prolaze.

Pre nego što vam kažem se što sam htela, da pokažem radove od prošlog leta, kad sam vežbala OSP tehniku, od koje NE ODUSTAJEM, jer mi se mnogo sviđa. To što trenutno ne vežbam, nema veze, nadoknadiću.

Ovi cvetići na drugoj slici, prilikom uramljivanja su "uveli". Slomilo se staklo. Bože moj, idemo dalje, ima još stakla! Pa je tako nastala ova druga slika, de mi potezi sa vazom nisu baš najbolje išli, pa sam umesto vaze napravila čizmicu. Zapravo, u lavi mi je bila "cipelica skitalica", ali eto... Evoluirala cipelica, pa postala čizmica. Prepoznajete gužvane papire i zlatni sprej, moju prošlogodišnju opsednutost.

A ove godine, pokloni, pokloni, pokloni... Najpre od Danijele, sa bloga UNIKATEA, ovaj prelepi heklani komplet! Nemam reči koliko mi se sviđa i koliko me je iznenadila svojim gestom! Hvala ti Danijela!

 A onda, čestitka i poklon od Goce iz Danske, sa bloga KUHINJSKE PRIČE. Zeleno bela zvezda je ručni rad njene koleginice, a pošto svi znate koliko volim da recikliram i koliko mislim da je važno da čuvamo okolinu, ova torba je poklon koji će mi se, svi znate, sigurno svideti. Hvala Goco, obradovala si me!

A moja FB prijatljica, Nađa iz Bosne mi je poslala čestitke a slagalica je, ustvari, čestitka za rođendan mojoj ćerki. Htela sam da vam ispričam i priču koja dokazuje da je svet mali i da čovek uvek treba da vodi računa o svojim postupcima i da se trudi da bude čovek, jer NIKAD SE NE ZNA... Ali, STVARNO se ne zna...

Naime, kad sam prihvatila Nađin poziv za prijateljstvo na FB i pogledala njen profil, videla sam da je učiteljica, da radi i živi u Bosni, a dublju komunikaciju smo počele oko kreativnog rada. Zapravo, mene je interesovalo kako tamo funkcioniše školstvo, šta uče, imaju li neka iskustva koja se mogu primeniti kod nas... I dok sam pričala sa Mikom, učiteljicom u našoj školi, padne mi na pamet da je pitam iz kog mesta u Bosni je došla. Na dalje, pretpostavljate...

I kaže meni Nađa da učiteljicu Miku i njenog muža, proesora istorije, svi znaju. I to ne bilo kako, već kao dobre i poštene ljude, a profesora kao strogog ali pravednog čoveka. Nađa, čak, živi u zgradi u kojoj su o ni nekada živeli. Imaju i zajedničke prijatelje, a njih dve su sada u kontaktu. Ne moram da vam kažem da smo se svi rasplakali, zar ne?

I ovih dana još, pošto sam morala da ležim jer sam bila bolesna, svašta mi je padalo na pamet. Ideja i planova uvek imam, sve šašavije od šašavijeg, ali to sam ja. O tome ću drugi put, nego, čisto da vas pripremim, da ne padnete u nesvest kad budete pročitali šta  sad imam na umu.