Slike i prilike

 Danas je dan odmora. Posle jučerašnjeg ispita koji sam, naravno, položila, ali nisam baš briljirala, niti imala priliku da pokažem neko znanje. Zapravo, baš dobra prilika da vidim gde grešim i naučim neke stvari. Iskoristila sam tu priliku, nadam se, na pravi način.

Znate, malo je tragikomično sve to, jer uvek nosim kesu sa sobom. Znam da će mi trebati, a sa druge strane, prisustvovala sam nekim suđenjima gde su situacije bile jako teške i mučne. Sve sam to podnosila normalno. Naravno, bilo je tu raznih osećanja, misli, dilema, ali što mi je mučno kad mi kažu da izvadim protezu bolesniku-e, to vam ne mogu opisati! Zbog takvih situacija nosim kesu.

Na svu sreću, tu su "moji momci", kolege, koji mi maksimalno pomažu, razumeju me, podržavaju i bodre. Da nije mene, ne bi bilo prilike da se nasmeju, ne bi imali kome. Svi znaju da smo tim! I u školi i u kafićima!

A sad ozbiljno! Ozbiljna prilika je u pitanju! Republički konkurs u Nišu, na temu "U slavu Cara Konstantina", a na slici je rad moje ćerke, koji se zove "Put setlosti".

Prošle godine je osvojila treću nagradu za pesmu "Ružno pače", ali ove godine, zbog kompleksnosti i zahtevnosti teme, konkuriše likovnim radom.

Naravno, nadgledala sam i pomogla u sečenju krpe, kojom je urađen ovaj kovčeg, a sve ostalo je uradila sama. Od ideje do realizacije. Trebalo je da se upotrebi što više vrsta materijala i da rad liči na mozaik. Kao što vidite, kombinovala je i materijale i tehnike, pa tu ima svega-od ljuski jaja, do 2k laka.

A ja sam, po narudžbini, uradila ovu sliku. Prilika je 8. mart. Lepo je ispalo, ali ima jedan problem. Naime, slika je namenjena učiteljici mo sestrića, a on je čvrsto obećao, da  u tome neće da učestvuje. Ne voli učiteljicu i tačka!  Verujem da će se to rešiti i da će biti prilike da otkrije i njenu bolju stranu.

A pošto sam, već, radila, i bila u elementu, rešila sam da iskoristim priliku  da napravim nešto i od školjki, kojih imam, pa... Da ne kažem na tone, ali, skoro toliko.

Uvek sam ih volela i za mene su bile nešto najsavršenije što je priroda stvorila. Toliko oblika, nijansi, svaka je savršena, savršena... Preko leta obavezno nosim nakit od njih, a u svojoj blizini MORAM da imam nešto plavo i neku školjku, inače ne mogu da funkcionišem. Sam pogled na njih me tako opušta i utiče pozitivno na mene, u svakom smislu.

Na podlozi od medijapana, izlepljenoj tapetama, napraila sam, za svoju ćerku, ovo slovo. Lepila sam školjke u dva reda. Jedna preko druge, da se popune praznine, a mašnu je ona odabrala, jer u sobi ima dosta tufnastih detalja u zelenoj i ljubičastoj boji.

Uradila sam još neke stvari, ali o tome u narednim postovima.

Želim da vam kažem, da sami stvaramo i slike i prilike. Potrudimo se da naša slika bude vedra, vesela, pozitivna, da našoj deci bude na ponos, a prilika za to je svaki novi dan!

Kad lišće pada

Ja ga skupljam, naravno. Svaki mi list bude, onako, lep, poseban, k`o stvoren da se od njega napravi nešto. Zatim ih presujem. Dugo. Baš dugo. Pa ga bacim, čim dođe naredna jesen i počne ponovo da pada. Napravim nešto, tu i tamo, istina...

A onda mi krene, kao što je krenulo danas,

pa napravim ovako nešto, što će se uramiti. Dakle, presovan list, kafa, gliter pasta, lepak i šablon...

Pa mi to nije bilo dovoljno, jer treba mi još slika. Nije da mi se ne uči, nemojte tako! Uči mi se, spremam ispit, baš je super, samo mi trebaju slike.

Okvir od kartica na kojima je bila tablica množenja i tapete mogu, takođe, biti zanimljiva varijanta. Naročito ako vam hitno treba slika, tj. kad vam se ne uči ili ne radi to što treba da radite.

i tad se setih da moj sestrić, sunce tetkino, nema sliku u svojoj sobi koja bi istakla lepotu zidova.

A kad je bal, nek` je sa muzikom, što bi rekla moja profesorka. Nisam htela da ignorišem nalet inspiracije, pa sam mu se predala i čitav dan pravila slike. Ima ih još, naravno, nisu sve u ovim okvirima, ali jesu od tapeta.

Kako vam izgledaju? U kojoj meri su  originalne? ISKRENO, molim!

Samo dok krene-posle nema problema

 Kad sam videla ovu sliku na fb stranici Ane-Marije, sa bloga CARPE DIEM, slatko sam se nasmejala. Da, bićemo milioneri za godinu dana, a ovi investitori su bili i kod nas, u Srbiji. Zato vam kažem, verujte mi, NEMA PROBLEMA, samo dok krene...

I tako ja izvučem nešto što sam već uradila, kao što je ova polica. Predviđena je za ugao i bila je jednolična. A ustvari, uopšte ne mora stajati u uglu a još manje biti dosadna, monotona, neupotrebljiva. Tatjana je radila ovakvu policu, ali OSP tehnikom i stvarno super izgleda.

Dakle, kako vam volja. Slobodni ste u izboru tehnike, samo neka bude nešto što će se investitorima dopasti i što može proći kao suvenir.

 

 Takođe, imala sam u vidu da su to ozbiljni, poslovni ljudi i da će im zatrebati ovako nešto. A ako im se baš ne dopadne, nema veze, ja ću čuvati u ovome spajalice i slične sitnice, pošto, ionako, nikad ne znam gde su. Što se perja tiče, mala je količina da bi izazvala alergiju. No, ako se to i desi, imamo mi rešenje i za to!

Ovo je neko, nemam pojma ko, jer sam kupila na buvljaku za (pre)smešne pare, dobio na poklon. Uz malo štrasa, jednu sličicu i malo boje, izgleda jako slatko, a i upotrebljivo je. Investitori će pasti na ovo, garant!

Slikala sam sa svih strana, malo više nego inače, jer znate, već, kakvi su ti stranci...

 I na kraju, kutija za čaj, koja je napredovala, i kao što vidite, postala kutija za nakit. Možda je bolje reći da se prekvalifikovala u kutiju za nakit, jer će tako lakše biti prodata, a ja bih dodala i da će biti lakše i bolje shvaćena.
Ja imam ovakvu kutiju i kao što rekoh, predviđena je za čaj. Smatram da je tako nešto vrlo praktično, a i jako lepo. Međutim, kome god sam je poklonila, vidim da drži nakit u njoj. Ljudi, šta vam je?  I onda rešim da joj dodam nekoliko detalja i da, ako je već tako vide, onda bar, sakrijem natpis ČAJ.

U slučaju da budem u prilici da ugostim strane investitore, svakako ću skuvati čaj, koji ću izvaditi iz originalne kutije.

A budite i vi spremni, jer investitori budu malo ovde, malo onde, pa se vrate, gledaju... Nikad se ne zna. Samo dok krene-posle nema problema!

L`amour, l`amour

 Nikada mi taj Dan zaljubljenih nije nešto posebno značio, jer po meni, ne odražava suštinu ljubavi, nije prava forma koja bi mogla biti adekvatna za jedno tako, kompleksno osećanje.

Ali, nikad nisam ni imala ništa protiv. Ni jedan jedini argument. L`amour, l`amour, moja je diviza.


Juče sam, slučajno, posle višednevne, namerne potrage, našla ove razglednice. Odavno sam želela da vam ih pokažem, ali nije mi se dalo, sve, evo, do danas.

Na početku, beše reč. Kratka, jednostavna, uobičajena...

Kasnije, koja reč više, pa razglednica... Prva, druga, treća... Pisma... Gomila reči... Naravno-ljubav!

 Iz te ljubavi, rođena sam prvo ja, pa moja sestra. A onda i naša deca. U međuvremenu-sve ono što čini brak i porodični život. Malo suza, više smeha, radosti, tuge, dobici, gubici, odlasci voljenih osoba, dolasci još voljenijih...

Pogađate, ovo su razglednice koje su moji roditelji slali jedni drugima dok su se zabavljali. Još se sećaju gde je koja kupljena, kad je poslata. Kad smo bile male, ja i sestra, "krale" smo ih iz kutije u kojoj su stajale, jer su nam izgledale čarobno, kao i sve u vezi sa njima. Danas isto tako izgledaju našoj deci, koja i ne znaju za život bez telefona, interneta, kompjutera, a ni za život u iščekivanju, recimo, pisma. Pravo, pravcatog, pisma koje putuje danima iz jednog mesta u drugo.

A pre koliko godina su putovale od Užica do Kraljeva i Skoplja i nazad, saznaćete ako broj razglednica koje vidite pomnožite sa 4 i tom broju dodate 2. Da, u avgustu ove godine će biti četiri decenije braka. Dve godine pre toga,  ljubav je bila izražena u rečima ispisanim na poleđini ovih romantičnih razglednica.

Zavidim im na tom vremenu i uspomenama koje imaju, na onome što su postigli zahvaljujući ljubavi koja ih vezuje sve ove godine.

Kutija za inspiraciju

 

Ja stvarno ne znam šta je  ljudima iz mog okruženja! Sada ću vam reći i zašto.

Prošlog leta, nađem ja ovu kutiju u kojoj su bile cigare. Prave, sa Kube, ali je nekome palo na pamet da u njoj drži šrafove. A samo dan pre toga, dobila sam pirograf na poklon. Poklonodavcu sam morala svečano da se obavežem da će pokućstvo, drveno i kožno, ostati netaknuto. Ko me je vukao za jezik?!
Kad sam krenula u potragu za predmetom, žrtvom moje nove opsesije zvane pirografija, našla sam ovu kutiju. I zato vam kažem: Ne znam šta je sa ovim svetom. Prvo mi izmame obećanje, a onda me stave u situaciju da moram da se otarasim šrafova, a uz to, naglase da ne vole iznenađenja tipa cvetići na vratima, ormarima. Pa što mi onda kupuju pirograf, dleta i ostalo?

 I evo kako je izgledala posle. Moj prvi rad sa pirografom. Ne znam kako bih ga ocenila.
Brodovi i more, morska stvorenja, plava boja-to sam ja! To već znate. Meni je sve to vrlo inspirativno. Podseća me na putovanja, strepnje, očekivanja, neizvesnost, nadu, ostvarenje želje. Taj daleki, nepoznati svet ispred nas, obojen najlepšim bojama, koji čeka da bude otkriven...

 Prazne stranice koje treba ispuniti smislom i od ničega napraviti nešto lepo i veliko, sva ona sanjarenja za koja, kažu, da su svojstvena mladosti. Mene ta sanjarenja ne napuštaju i mislim da nemaju baš toliko veze sa mladošću, već sa duhom...

A onda sam, na predlog svoje ćerke, na ovim papirima, napisala nekoliko tema. Kako ona kaže, za razmišljanje i razgovor.

Danas je ona, na jednu od ovih tema napisala pesmu. Zove se PLAČLJIVI OBLAK, a ide ovako:
                       Na nebu, od planine levo,
                       rodilo se oblače belo.
                      Bio je, kao i beba svaka,
                      ponos mame i tate, oblaka.
                      Jednog dana se rasplakao
                      jer se igrao i pao.
                      Kiša je počela da pada
                      iznad sela i grada,
                      svi su raširili kišobrane
                      i čekali da kiša stane.
                      A oblak nije prestajao da plače,
                      kiša je padala sve jače i jače.
                     "Prestani da plačeš"!
                      uzviknu tata, jer takve su tate
                      kao što znate,
                      a mame sve
                      svoju decu brane.
                     Umešali su se svi,
                      jako su se posvađali
                     nastala je grmljavina,
                     a majka je zagrlila sina.
                     Došlo je sunce, oblake pomirilo
                     i nevreme se smirilo.

Znate li sad zašto se zove kutija za inspiraciju?
A znate li kako sam razbijala strah od grmljavine svom detetu? Upravo ovakvom pričom, po kojoj je ona napisala pesmu.

Blog nagrade

Danas je pao sneg. Na kraju radne nedelje, deluje, baš, idilično. Mislila sam da je zima zaboravila na nas, ali sam se prevarila. Pogled bebe sa slike, koja je moja blog nagrada koju sam dobila od Vesne i Klaudije, takođe, ulepšava dan. Obožavam bebe! 

Danas sam položila anatomiju, i time završila prvu godinu. O profesoru, na koga se većina žali, mogu da kažem sve najlepše. To bih rekla i da nisam položila, verujte, jer mislim da je predavač kakav se retko sreće.  Ispit kao ispit, ja kao ja, večito svesna svog neznanja i večito se setim nekog vica ili smešne situacije usred polaganja.

Jutro mi je počelo sa Lenom, ćerkom moje drugarice, koja ima 6 meseci i počela je da pravi grimase, pa me podseća na ovu bebu sa slike. Hvala vam drage moje, nagrada je preeeelepa!

Druga blog nagrada je od Kaje. Postoje i uslovi, ali se nećete ljutiti ako ja malo promenim redosled, istumbam, pretumbam i slično. Suština će biti netaknuta, časna reč!

Najpre da odgovorim na pitanja. Dakle, NAJSREĆNIJI MOMENAT ima ih više, počevši od ono kad se moja sestra rodila, preko prve petice itd. Zavisi od perioda u životu, jer su nam ambicije, ciljevi i želje različiti. OMILJENO GODIŠNJE DOBA mi je leto. Volim sunce, haljine, sandale, more... MESO ILI VEGETARIJANSKA HRANA nekome je kao biti ili ne biti, ali meni je povrće draže, a od mesa riba i morski plodovi, koje ništa ne može da zameni. PLAVA je moja omiljena boja i to svi znaju, a alternativa joj je plava. Posle plave, opet plava i tako...  Istraživanja pokazuju da je plava omiljena boje većine ljudi. Ove godine sam rešila da naučim ESPERANTO, a to je ujedno, i jedna od mojih šašavih ideja, za koje ne važi ona izreka SINE, I TO ĆE PROĆI, jer me moje zamisli teško prolaze. DŽEK NIKOLSON, SANDRA BULOK su samo neki od glumaca koje volim i za koje mislim da su, zaista, dobri. Što se tiče javnih ličnosti, DRAGANA DEL MONAKO je, definitino, osoba koja inspiriše, počevši od njenog držanja, stava, pokreta, pogleda, svega... Volim da putujem i volim tople krajeve, sokove ne pijem, za KAFU uvek sam raspoložena! Kao dete, bila sam POSLUŠNA, jer nisam imala izbora, ali sam znala da će doći dan kada ću im sve vratiti! I to što su mi obećali sestru sa kojom ću da se igram, a ispostavilo se da ne zna ni da priča, ni da hoda, već samo da plače, kao i za to da injekcija ne boli i za sve ostalo...

Sad treba reći 11 stvari o sebi i postaviti 11 pitanja i nagradu proslediti na 11 blogova. Ja sam rešila da to izgleda ovako. Postaviću 11 pitanja, na njih dati odgovore, i to će, ujedno biti 11 stvari o meni. OK?

1. ČEGA SE PLAŠITE?  Ja se plašim rata.

2.ŠTA SU VAŠI RODITELJI ŽELELI DA BUDETE KAD PORASTETE?  Moji su hteli da ja budem učiteljica. Ja to nikad nisam volela, niti sada volim.

3.OMILJENA PESMA?  Meni je to "EMINA". Mislim da je lepa zbog svoje jednostavnosti, a ima dosta pesama koje volim.

4.NEOSTVARENA ŽELJA? Radno mesto pravnika i još dece.

5.ŠTA VOLITE OD KUĆNIH POSLOVA?  Ja volim da perem sudove.

6.ŠTA JE TO ŠTO VAS IZDVAJA OD OKRUŽENJA? Energičnost, drugačiji pogled na stvari...

7.VOLITE LI CRTANE FILMOVE? O B O Ž A V A M !

8.KAKO ODREAGUJETE KAD STE LJUTI, POVREĐENI? Ja sam, kao navijena! 

9.DA LI SE ŠALITE NA SVOJ RAČUN?  Naravno, i to vrlo, vrlo često, bar za to ima materijala!

10.KOJA OSOBA JE NAJVIŠE UTICALA NA VAS, U POZITIVNOM SMISLU?  Moja nastavnica srpskog, DUŠANKA ĐORĐEVIĆ, kao i moja ćerka.

11. A U NEGATIVNOM?  Moja učiteljica i učitelj, kome nisam zaboravila batine koje sam dobila samo zato što nisam ponela kišobran kući, već ga zaboravila u školi. Bračni par TOMAŠEVIĆ.

Da li je ružno što sam ovo rekla za svoje učitelje? Nije baš lepo, ako pođemo od moje moralne obaveze, ali ako mi kažete da nije u redu, izviniću se. Poštujem ja njih, naravno, ali... Ali...

Nagradu prosleđujem: FIKRETI, RADI SANJANKI, VESNI, IVANI, ALEKSANDRI, TIBOMIRI, MILICI, BOJANI, JASNI, SANJI I JAGODI.

                                                              

    

Ovih dana...

Ovih dana, koliko me nije bilo na blogu, svašta se dešavalo. Na sve strane! Naravno, lepe stvari. A one što su bile manje lepe, nisu strašne. Prolaze.

Pre nego što vam kažem se što sam htela, da pokažem radove od prošlog leta, kad sam vežbala OSP tehniku, od koje NE ODUSTAJEM, jer mi se mnogo sviđa. To što trenutno ne vežbam, nema veze, nadoknadiću.

Ovi cvetići na drugoj slici, prilikom uramljivanja su "uveli". Slomilo se staklo. Bože moj, idemo dalje, ima još stakla! Pa je tako nastala ova druga slika, de mi potezi sa vazom nisu baš najbolje išli, pa sam umesto vaze napravila čizmicu. Zapravo, u lavi mi je bila "cipelica skitalica", ali eto... Evoluirala cipelica, pa postala čizmica. Prepoznajete gužvane papire i zlatni sprej, moju prošlogodišnju opsednutost.

A ove godine, pokloni, pokloni, pokloni... Najpre od Danijele, sa bloga UNIKATEA, ovaj prelepi heklani komplet! Nemam reči koliko mi se sviđa i koliko me je iznenadila svojim gestom! Hvala ti Danijela!

 A onda, čestitka i poklon od Goce iz Danske, sa bloga KUHINJSKE PRIČE. Zeleno bela zvezda je ručni rad njene koleginice, a pošto svi znate koliko volim da recikliram i koliko mislim da je važno da čuvamo okolinu, ova torba je poklon koji će mi se, svi znate, sigurno svideti. Hvala Goco, obradovala si me!

A moja FB prijatljica, Nađa iz Bosne mi je poslala čestitke a slagalica je, ustvari, čestitka za rođendan mojoj ćerki. Htela sam da vam ispričam i priču koja dokazuje da je svet mali i da čovek uvek treba da vodi računa o svojim postupcima i da se trudi da bude čovek, jer NIKAD SE NE ZNA... Ali, STVARNO se ne zna...

Naime, kad sam prihvatila Nađin poziv za prijateljstvo na FB i pogledala njen profil, videla sam da je učiteljica, da radi i živi u Bosni, a dublju komunikaciju smo počele oko kreativnog rada. Zapravo, mene je interesovalo kako tamo funkcioniše školstvo, šta uče, imaju li neka iskustva koja se mogu primeniti kod nas... I dok sam pričala sa Mikom, učiteljicom u našoj školi, padne mi na pamet da je pitam iz kog mesta u Bosni je došla. Na dalje, pretpostavljate...

I kaže meni Nađa da učiteljicu Miku i njenog muža, proesora istorije, svi znaju. I to ne bilo kako, već kao dobre i poštene ljude, a profesora kao strogog ali pravednog čoveka. Nađa, čak, živi u zgradi u kojoj su o ni nekada živeli. Imaju i zajedničke prijatelje, a njih dve su sada u kontaktu. Ne moram da vam kažem da smo se svi rasplakali, zar ne?

I ovih dana još, pošto sam morala da ležim jer sam bila bolesna, svašta mi je padalo na pamet. Ideja i planova uvek imam, sve šašavije od šašavijeg, ali to sam ja. O tome ću drugi put, nego, čisto da vas pripremim, da ne padnete u nesvest kad budete pročitali šta  sad imam na umu.

Srećno Badnje veče

Četiri sata je, počinje prvi mrak. Sa zvonika crkve oglašavaju se zvona, pozivajući nas u Božji dom da zajedno obeležimo ovaj veliki dan onako kako dolikuje. Reka ljudi ide put naše crkve. Svi nasmejani, obasjani nekom nevidljivom svetlošću koja zrači sa svakog lica. Ni uobičajeno DOBRO VEČE, ne zvuči uobičajeno, već je i ono, nekako posebno. Deca, mala i velika, bebe, svi oni na kojima svet ostaje, takođe su lepo raspoloženi uprkos hladnoći i vetru.

Tu smo. Na mestu o kome sam pisala. Na mestu koje miriše na vekove, na život, sa svim svojim licima i naličjima. Na mestu koje svi volimo i koje nam znači mnogo. 

Koji minut kasnije, pali se vatra na kojoj će, posle službe koja je u toku, biti zapaljen badnjak i time, simbolično, biti data prevlast svetlosti nad tamom, životu nad smrću. Način na koji nam Bog pokazuje da je on jedan, jedini, večan, neuništiv...

Ekspert za kuvanu rakiju DULE, koji je pristao da se slika samo
zato što ću mu sliku staviti na blog.

 Nakon službe, posluženja u crkvenoj sali, ljudi ostanu još. Da popričaju, da se vide, čestitaju jedni drugima, deca se igraju i sve vrvi od života.
Nakon toga, odlazi se kući, jer treba da se obavi sav posao i da se unosi Badnjak.
Kad je mrak uveliko pao, nastupila je tišina, a atmosfera iz crkvenog doma i porte se prenosi u naše domove obasjane radošću zbog današnjeg dana.

Badnjak i slamu unosi domaćin. Ostali članovi ga čekaju sa kukuruzom u rukama. Pozdravljaju jedni druge, čestitaju Badnje veče i prskaju se kukuruzom.

Deo badnjaka se seče na tri dela. Kod nas se pali pre badnje večere, a negde to radi položajnik. Izgovaraju se reči kojima se želi zdravlje, sreća, novac i gleda se da bude što više varnica, jer "koliko varnica, toliko parica", a dobro je da položajnik, prva osoba koja na Božić uđe u kuću, bude dete. Jer, deca su kao anđeli.

Detalj iz crkvene sale

Deo Badnje večere

Slama i u pozadini jasle koje sam pravila, ali...

Spava se u slami i čeka se Božić Bata. U slami se i jede i to rukama. Nikako viljuškom, niti se upotrebljavaju noževi. Ništa od oštrih predmeta.

Sutra, na Božić, ustajemo rano i mesimo ČESNICU. To je hleb u koji se stavi, recimo, slama, kukuruz, dren, novčić i sve ima svoju simboliku. Domaćin ga, za vreme večere, LOMI rukama i daje članovima porodice, počevši od najstarijeg. To je jako lep običaj kome se svi raduju. Svi, bez izuzetka.

Ja sam vam dočarala deo današnje atmosfere, ali ne na najbolji način, jer mi aparat nije ispravan. Dobro je da me je i za ovoliko poslužio. Razumećete, znam, kao što znam da možete osetiti energiju i želje koje vam upućujem sa svakom napisanom rečju koja dolazi iz srca.

Želim vam sve najlepše što se poželeti može, a devojkama da prenesem još jedan običaj i jedno verovanje. Sutra, posle večere, uzmite kost od mesa koje ste jele. Treba da vas bude više. Stavite kosti pred psa, koji će ih prvo onjušiti a zatim uzimati. Obratite pažnju! Kojim redom bude uzimao kosti, tim redom ćete se udavati!

Kakvo raspoloženja budete na Božić, takvi ćete biti cele godine a valja početi i neki posao, iz isto razloga.

Svakako budite veseli i nasmejani, bez obzira na verovanja vezana za praznike, jer je opšte verovanje da pozitivne misli donose dobro, koje vam želim svakog dana.

                                        MIR BOŽJI, HRISTOS SE RODI!

Bolje da izumre selo nego običaj

Ne znam ko je to rekao, ali znam šta je mislio.  To je narodna poslovica, kao i ona NIJE SVAKI DAN BADNJI DAN, čime je jasno istaknuto značenje ovog praznika, kao i običaja. Ne samo onih vezanih za Badnji dan i Božić, za čije se proslavljanje spremamo, već običaja, generalno gledano, kao odraza kolektivne svesti jednog naroda.

Počele su pripreme za sutrašnji dan-BADNJI DAN, jer pravoslavci Božić slave 7. januara.

Srbija je, što se tiče običaja, bogata. Oni se razlikuju od kraja do kraja, ali simbolika im je ista. Izumiranje običaja je normalna pojava, ide sa vremenom koje je i samo podložno promenama, ali postoje stvari koje opstaju uprkos svemu i koje su dokaz da je porodica nešto najvažnije i da su običaji ono što nas održava, praznici nešto što nas spaja i budi u nama najlepša i najdublja sećanja i osećanja.

U rano jutro, na Badnji dan, odlazi se u šumu da bi se sekao Badnjak. Badnjak se seče od hrastovog drveta, a pre toga, poželi mu se DOBRO JUTRO i  bace se tri šake kukuruza na njega. Vodi se računa da padne na istok i da se ritual obavlja u tišini. Prvo parče drveta koje padne, zove se IVER i njemu se pripisuju magijske moći, pa se daje domaćici koja ga stavlja tamo gde želi da ima napretka. Obično to bude štala, bašta a najčešće posuda u kojoj se prave sir i kajmak.

Badnjak se donosi kući, sprema se slama i kukuruz, da bi se sve to uveče unelo u kuću, pre večere. Badnjak unosi domaćin, pozdravlja ukućane rečima SREĆNO BADNJE VEČE.
Zatim se badnjak, slama i kukuruz stave u sobu, ukućani se kade tamjanom, sveća gori, a večera se na slami. Deca i spavaju u slami čekajući Božić Batu da im ostavi poklone.

 HRAST sveto drvo starih Slovena, simbol snage, jačine i postojanosti. Verovali su da u njemu živi Vrhovno Božanstvo. Tamo gde nema hrasta, uzima se neko drvo sličnih osobina.
Pozdravlja se pre sečenja, da bi se Božanstvo odobrovoljilo.

Simbolika je u tome što svi ti rituali, predstavljaju Hristovo rođenje. SLAMA jer se rodio na slami, BADNJAK i VATRA u kojoj se pali je momenat kad su doneta drva da bi se mali Isus ugrejao a MARIJA je KUKURUZOM hranila stoku u štali, da stoka ne dira slamu na kojoj je dete.

Večera je posna, naravno, svečana, uz sveću i tamjan.

Tako izgleda proslava Badnje večeri u Srbiji, gde se običaji poštuju, čuva tradicija i gde se još ljudi rukovode pravilom da je nešto gre`ota a nešto sramota. Jedini običaj koji se,baš, i ne poštuje, to je ovaj o tišini i ćutanju, jer kad pođe ceo komšiluk da seče Badnjak, ko će da ćuti? A tek uz kuvanu rakiju? Nema šanse!

I još nešto: Ako vas zanima kakvo će vreme biti, uzmite uveče, posle Badnje večere, 12 ljuski od crnog luka. U svaku stavite so, stavite ih na prozor i ujutru pogledajte. U kojoj bude so pustila vodu, u tom mesecu će biti kiše.

I... Nemojte skupljati ništa sa stola  posle večere. Treba misliti i na one koji nisu sa nama i njima ostaviti nešto...

Ja vas pozdravljam, želim sve najbolje onima koji sutra slave Badnje veče. Da nam protekne u miru, radosti, veselju, a ja ću vam, dok moja ćerka spava u slami, pokazati kako je izgledao naš dom na ovaj veliki i važan dan.

Novogodišnji pokloni

Srećna vam Nova godina, još jednom!

Treći dan Nove 2013. Lep, sunčan, bez snega. Da mi je neko rekao da u decembru trava može da izgleda kao u sred aprila, ne bih mu verovala, ali sam se danas, šetajući, u to uverila. 

Išla sam do kuće koja se nalazi u blizini naše, tj. ove u kojoj sad živimo. Nalazi se u podnožju planine, okružena šumom, potocima, livadama, bunarima. Tu sam živela do polaska u školu. Volim to mesto, koje god da je godišnje doba u pitanju, jer pored toga što prelepo izgleda, ima još jednu osobinu, a to je da lepo MIRIŠE. Ne znam kako bih vam to objasnila, ali to su veoma posebni mirisi.

Okolo je veliki voćnjak. Uglavnom šljive. Tipično za Srbiju. Ima dunja, dudova, jabuka, višanja, stablo divlje jabuke, kruška i nekoliko stabala mušmule.

Ne znam šta one sadrže od hranljivih materija, time neka se bave nutricionisti, a ja ću se baviti onim što je za mene značajno, a to su, opet, MIRISI. Mušmule, inače, stižu u kasnu jesen. Što bi stari rekli, oko slave. Tada smo ih skupljali a jeli u zimu. 

Kad ih skupimo, deda ih stavi u seno, jer im je tamo toplo i tu će sazreti. Nikad neću zaboraviti te momente, kao ni mnoge druge, poput onih kad mi donese pticu. "Poigraj se" kaže, "pa da je pustimo". Ili momente kad su mi donosili šumske jagode nanizane na travku, pečurke, ono buđenje u zoru u toploj sobi, pogaču iz crepulje, pečenje rakije, dinju koja je sazrevala u buretu pšenice, krušku karamanku...

Sve su to mirisi detinjstva. Skromnog ali srećnog detinjstva koga se rado sećam. 

 Setila sam ga se i danas dok sam skupljala ove mušmule i brala šipurke za čaj. Osetila sam, po ko zna koji put, koliko sam ja bogata i srećna osoba, koliko je blagodeti oko mene, kako nam priroda pruža ono najbolje, kako je sve, nekako, jednostavno i lepo. Kako je lepo kad čovek ima čega da se seća, kad ima kome to da prenese, da kaže...

Šetnja je dugo trajala, a kad sam došla kući, IZNENAĐENJE!

Moj omiljeni časopis KUĆNE MAJSTORIJE, a u njemu, moj rad među nagrađenima! Knjiga sa inspirativnim idejama i projektima , treba da mi stigne, a do tada, uživam listajući časopis i gledajući ostale radove.

Divan početak Nove godine, zar ne?

Rad pod brojem 11, držač za kišobrane iz posta
ŠTA BI MERI POPINS REKLA?

Uživajte u poklonima, odakle god da dolaze, u onome što vas čini takvima kakvi ste, u sitnicama koje volite, u lepim sećanjima, uživajte u životu...

Sasvim slučajno...

Sasvim slučajno, stoti post u ovoj godini. Poslednjeg dana, ove godine.

Ovim slikama vam prenosim još jedan mali deo atmosfere u kući. Spremni smo da dočekamo Novu godinu, puni radosti, optimizma, vere.

Ovo je pesma koju sam napisala pre 9 godina, kada je naša kuća, za doček 2004. bila mnoo, mnogo bogatija u odnosu na sve prethodne godine. Bogatija za novog člana.

Moja želja za sve vas je jedna, a to je DA SE OSEĆATE KAO JA, U MOMENTU DOK SAM PISALA OVU PESMU. Želja je jedna, ali u njoj su sadržane sve ostale. Sva najlepša osećanja koja postoje, sve radosti, kojima ni nebo nije granica.

        Ti si ostvarenje svih mojih snova,

         smisao života, suština postojanja.                           

         Ti obasjavaš svaki moj dan

          sjajem novih, nespoznatih osećanja.

          Vodiš me kroz jedan, novi svet

          u kom pronalazim i novu sebe,

          kroz moć ljubavi, potpune i čiste                           

           što u meni živi, samo za tebe.                     

                               SREĆNA VAM  NOVA GODINA !       

U iščekivanju

 Nisam vam rekla da volim poeziju. Možda i jesam, ne znam. Pišem poeziju,  volim  da je čitam a volim i da recitujem. Jedna od omiljenih pesama za recitovanje je "ČEKAJ ME"  Konstantina Simonova.
Veoma je "jaka" što se tiče emocija, zgodna za recitovanje, a sve te emocije su izražene na vrlo jednostavan način, jednostavnim rečima, spontano i iskreno, sa mnogo vere u ono što se čeka. Jer, sigurno će doći, ma koliko to koštalo i ma kako izledalo besmisleno to čekanje.

Svi smo ovih dana u iščekivanju. Čekamo Novu godinu, nadamo se, spremamo poklone...

I tako, dok čekam da mi se ćerka vrati sa Goča, dani mi sporije prolaze nego obično. Imam i previše vremena. Učim, spremam poklone za nju, za drugu decu, okrećem se, obrćem čekajući sutrašnji dan i njen povratak.

Ono po čemu je sutrašnji dan, druga nedelja pred pravoslavni Božić, značajan, jeste praznik MATERICE.

To je dan koji slave majke. Ne znam koliko vam je taj običaj poznat pa ću vam malo o njemu pisati.
Već sam rekla da je to, po crkvenom pravilu, pokretni praznik, a to znači da datum kada se slavi, nije određen. Treća nedelja pre Božića-to su DETINJCI, druga-MATERICE, a prva nedelja pred Božić-OCI.
Uvek pada u dane veliko posta, pa je hrana, naravno, posna. Oci mou pasti i na Božić, i tada je hrana mrsna.
Deca ustaju rano, vezuju majke, a majke, da bi se otkupile, daju deci neki poklon. Sve je to simbolično, naravno, ali je suština u šali i radosti koju donosi taj dan. Deca su jako slatka dok kriju kanape, trake, marame i ostalo čime će vezati majku, kao i kada se prikradaju da majka, kao, ne primeti šta smeraju. Naročito su slatki kad su mali, pa nespretni, pa pokušavaju više puta, jer se majka uvek, nekako pomeri pa plan propadne.

Kad smo mi bili mali, išli smo po komšiluku, vezivali svaku ženu na koju naiđemo. Skupimo brdo bombona, jabuka, šećera u kocke, oraha i raznih sitnica koje su nam predstavljale pravo blago. Običaj se zadržao u našem kraju, ali primećujem da žene nisu  raspoložene, po tom pitanju, kao nekad. Razlog, kako kažu, KRIZA. Ne volim tu reč i ne mislim da je kriza razlog. Razlog je što po nekad tako daleko odemo, da prosto, banalizujemo neke stvari. Poklon ne mora biti skup. Ne mora čak ni da se kupi. Poklon je dečiji osmeh.

Ja sam se pripremila za sutrašnji praznik, bez obzira na krizu, jer je najveća sreća biti majka, a biti žena je privilegija. Poklon sam napravila od onoga što sam imala u kući.



Dakle, polomljena figura Sneška Belića i običan beli tanjir. Eto, posle jučerašnjeg posta, znate da sam smotana i nespretna, ali sam zato kreativna, pa kad  nešto polomim, bar umem da zakrpim.

 Tanjir sam iscrtala bojama za staklo VITRAIL, a boje fiksirala pečenjem u rerni. Sneška sam toplim lepkom sastavila i zalepila na tanjir. I on je fiksiran. Prvo sam htela da zalepim ove ukrase, ali sam odustala. Umesto

toga, prevrnula sam malo po fiokama, kutijama i našla ove sitnice koje sam ubacila u tanjir. Inače, volim da kupim nešto što mi se svidi i da stavim "sa strane", u slučaju da zatreba. Ako iznenada budem pozvana negde, ili jednostavno, bez povoda da iznenadim i obradujem

nekoga.  Slikala sam sa svih strana , da vidite kako izgleda. Još samo da a upakujem i to je to!

 Ova čaša je jedna od stvari koja je čekala i dočekala da bude sređena. Nisam ja polupala ostale! Čisto da se zna! Nju sam obojila, takođe bojom za staklo, dodala sjaja i šljokica koje se ne vide na slici, ali znate vi mene... Bez šljokica, nikako! U nju sam spakovala dva mala, gipsana anđela, i  to će biti poklon za decu moje drugarice.

 Uz svaki poklon ide i po jedna ovakva balerina. Kako se prave, pogledajte kod Nataše, jer je ona sve to lepo prikazala. Ja nisam koristila COREL, ali ona je stručnjak za kompjutere isto koliko i za tekstil, pa će vas lepo uputiti u sve. A sviđa mi se i njen poslednji post.

Na zavesi, u grupi izgledaju ovako, lepše nego pojedinačno, a to je dokaz više da je u društvu sve lakše i lepše, i da treba tome i u životu da težimo. Da delimo radost, ljubav, tugu, sve momente koji čine život, bez obzira kakvo vreme bilo.

Naročito dok čekamo...